уторак, 29. мај 2012.

Свети новомученик Вукашин из Клепаца



Православни Србин из херцеговачког села Клепаца, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка XVI века, задужбина чувених црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. г. црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. г. срушили до темеља, као и цело село). Био је родом од фамилије Мандрапа и звао се Вукшан - Вукан - Вук. Треба да је рођен крајем XIX века. Одраставши у своме селу, отишао је и радио у Сарајеву, па кад је дошла усташка НДХ, он се вратио у своје село, али су хрватске усташе - римокатолици и тамо дошле, побили му све у кући и многе друге Србе по селу и околини, а њега су са неких шумских радова одвеле у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима.
Ту је јануара 1943. г. погубљен од усташког кољача Жила Фригановића, који видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром посматра страшно клање своје православне сабраће. Доведе га прекореда пред ископану јаму где су клали и бацали невине жртве и, решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне "Живио Павелић", па како он ништа није одговарао него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је иначе тада спроводио страховит прогон и затирање православних Срба свуда у Хрватској и бившој Босни и Херцеговини); блажени
мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерносг, полако и разговетно рекао: "Ради ти, дијете, свој посао!" Овај одговор и небески мир на лицу Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха и онда га ногама сјурио у јаму. Потом је убица полудео и ово све испричао у болници доктору Неду Зец, који је ово доцније и записао.

уторак, 22. мај 2012.

Кајмакчалан

Спомен-капела српским јунацима на Кајмакчалану

Посвета краља Александра Карађорђевића на спомен-капели:
Мојим див-јунацима неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине.


Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако ижљуби их свију!

Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.

Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве -
Србине, стани! Овде леже они!

Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари,
И чело своје молитвом приклони!

Алекса Шантић, 1920.

недеља, 20. мај 2012.

Поука онима који жуде за животом у манастиру. Разни облици подвига безбрачног живота. Стрпљиво чекање и припрема за манастирски живот још код куће

Св. Теофан Затворник



Милост Божија нека буде са Вама!

Пишете: "О, када би то могло да се догоди брже! Овога часа бих одлетела негде у пустињу, да ништа не видим и не чујем". Не, не. Никако не треба да журите. Где постоји таква журба и жудња - што пре, што пре - тамо није у питању Божије дело. Чак и добре жеље нису добре и не воде ка добру ако су у нереду. Божије дело се одвија тихо и неприметно, али поуздано.

Молите се и стрпљиво чекајте гледајући хоће ли се отворити врата за излаз. Господ ће тако уредити да ни Вама неће бити јасно како се све догодило. Обручите се са Господом сада - сами у себи пред Њим Јединим. А када ћете приступити збору Његових невеста - то оставите Њему да одлучи. Потпуно се предајте Њему у руке.

Ви бирате манастир. Али манастир није једино место за оне који неће да се везују породичним везама. У почетку уопште није било манастира. Они који би донели одлуку да служе Господу, нису се везивали за свакодневне светске бриге, него би у своме дому уређивали себи собицу и у њој су живели одвојено од свега, у посту, молитви и проучавању Божанског Писма. Затим су, нешто касније, када им је постало неудобно да живе у кућама, неки од њих почели да одлазе из градова и села и да живе у пећинама или у гробницама или у посебно подигнутим келијама. А после тога су већ настали манастири, да би подвижници живели заједно и удружили снаге, да би се издржавали и да би дело спасења савршавали у нарочитим подвизима. Али и тада је било оних који су одлучивали да живот посвете Господу и да живе у безбрачности, а да при томе нису ступали у манастир, неко су се посвећивали служењу браћи и сестрама у болницама, убожницама и прихватилиштима. И сви ти начини живота који су се формирали још у прво време Цркве Христове нису престали да постоје до данас. И данас се неки од безбрачних спасавају код куће, а други одлазе у манастир, док се неки посвећују служењу болеснима.

И Ви треба да изаберете неки од тих начина живота. А који од њих, то сачекајте и погледајте на шта ће Бог да Вам укаже. Добро сте рекли да је лакше спасавати се у манастиру. Тамо се лакше може доћи до очишћења срца и до оног стања које представља радост у Духу Светоме. Јер у манастиру је све прилагођено том циљу. Мени се чини да је манастир за Вас најпогодније место и због стања Вашег здравља. Зато не одбацујте идеју да једном доспете тамо. А време ће показати Господ. Дотле треба да се стрпите и да се подвизавате на први начин - живећи код куће. Имајте своју собу, имајте је као манастирску келију и у њој водите живот као да сте у манастиру. Нека Вам отац и мајка буду уместо игумана, а укућани уместо сестара у манастиру, а Ви да будете њихова незамењива послушница.

Ви журите у манастир као на слободу или у рај. Заиста, тамо влада потпуна слобода за дух, али не и за тело и спољашње послове. У том погледу тамо влада потпуна свезаност; неумољиви је закон - одрицати се сопствене воље. Тамо је заиста рај, али се до њега не долази цветном стазом. Он је заиста тамо, али је пут до њега закрчен трњем кроз које се треба пробити. Тамо нико не стиже а да се не изгребе и не избоде. То имајте у виду док чекате слободу и рај у манастиру.

Чекајте стрпљиво. Сетите се гувернанте (види писмо 28)! Она је чекала седам година да би испитала чврстину своје намере. Зато је од ње и испала усрдна монахиња.

Чему журба?
Манастири неће побећи. Поћи ће Вам за руком да дођете у неки. Али утврдите се у намери и ојачајте телом. У Вашој кући постоји ред, живи се благочестиво. Ваши родитељи и сродници су богобојажљиви људи. Ту не можете наићи ни на шта што би било противно Вашој одлуци да се посветите Господу. Треба да сазрите у таквој атмосфери и у таквом расаднику.

Дакле одлучено је: чекајте. Свој живот и своје навике помало усклађујте са манастирским.

Нека Вас Господ благослови!


PONTIAN GENOCIDE - May 19

Olga Balytnikova-Rakitianskaia
May 19, 2010, 14:45

 


The Pontian genocide of 1916-1922 is the most tragic page of Pontian Greek history. The Pontians had suffered a lot throughout their history of nearly 3.000 years, but the genocide was the most terrible of their misfortunes, for it deprived the Greeks of the Black sea not only of their friends and relatives, but also of their native land. And it is evident that remembrance of the genocide is necessary not only for relatives and descendants of the lost – such terrible facts of human history must be known to all. For if people forget about the pain of other people, if they pass it by with indifference, they kill inside their souls a part of their “humanity” – and this must not be allowed to happen, lest tragedies of this kind might be repeated…
 AETOS

1.   Pontian Greeks – who are they?

1.1. A brief historical overview

Euxinos Pontus (Εύξεινος Πόντος) or just Pontus (Πόντος) – this is how the Greeks used to call the Black sea from times immemorial. The first Greek settlements appeared on its southern coast (modern Turkey and the Caucasus) as early as 800 BC. They were founded by Ionian Greeks, natives of Attica, Anatolia, and the islands of the Aegean. The first city, Sinop, was built in 785 BC Very soon not only the southern, but also the northern Black sea coast was completely Hellenized. Many renowned Greek men of antiquity, such as Diogenes and Strabo, were born and raised in southern Pontus.


In the 4th century BC, an independent Kingdom of Pontus was established on the southern coast of the Black sea, headed in 301 BC by king Mithridates I. Since that time, Pontus began to develop independently from other Greek lands.
The dynasty founded by Mithridates successfully ruled in Pontus until the 1st century BC The Kingdom of Pontus prospered, science and arts flourished in its cities. The last king of the dynasty was Mithridates VI Eupator, who ruled from 120 to 63 BC. He resisted the Roman expansion much longer than other Greek rulers, but was finally defeated, and Pontus lost its independence, having become a subject of Rome.


Panagia Sumela monastery

In 35 AD, St. Andrew preached Christianity in Pontus. This marked the beginning of the new, Christian era of Pontian history. Pontus gave to the world many great Saints, such as St. Martyr Eugene of Trebizond, St. Basil the Great, and Sr. Philaretus the Merciful.

In 386 AD, one of the first Christian monasteries was founded on the Mount Melas in western Pontus – the monastery of Our Lady of Sumela (Panagia Sumela, from Pontian "σου Μελά", which means “on the Melas”). In the 9th century, Stt. Barnabas and Sophronius brought to the monastery an ancient thaumaturgic icon of the Virgin Mary from Athens, the Panagia Athiniotissa, which, according to the tradition, was painted by St. Lucas. From that time, the icon is known as the image of Our Lady of Sumela. It was regarded as the most sacred belonging of Pontus, and during the terrible years of the genocide – about which we will talk later – it “went into exile” together with the Pontian people.


субота, 19. мај 2012.

Руски Лазар - Свети владика Николај о Цару Николају II

«Из русской крови, пролитой в Сербии,
взрастёт и сербская слава»
Ф.М.Достоевский




Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914 године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?

Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај* прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разуму.

Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.

15 / 28 јула 1932 године,

Београд

+++
*Цар Николај Романов - Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног.

петак, 18. мај 2012.

Житије свете краљице Јелене Анжујске - архиепископ српски Данилo II

Св. Јелена Анжујска


Месеца фебруара осми дан, Богоугодно житије и непорочни живот христољубиве и благочастиве госпође наше, блажене Јелене монахиње. Оче благослови.

Божаствени пут је жесток и оштар, и има тесне и пуне страдања путеве. Они који од овога света желе неизречених и непостиживих дарова у небесном становању, морају прво оставити овај свет и оно што је у свету, и преочишћеном душом боголепо уздизавати се ка вишњем животу. Такав опасавши се крепошћу вере срдачне и истинитом љубављу ка Господу, подупирајући се умном лествицом, узлази на висину врлине, имајући улепшано лице светлије од сунца и чистије од снега, и обучен у хаљину, коме је похвала не од људи, но од Бога. Јер Он је једини Бог богова и Господ над господарима, створитељ свега видљивога и невидљивога створења, неприступна светлост и живот свега, који је утврдио небеса мудрошћу и основао земљу на ничем. О овом пророк јављајући рече: »Речју господњом утврдише се небеса, и дахом уста његових сва сила њихова. « И опет: » Јер Он рече, и бише, Он заповеди, и саздаше се. « Свако створење назвао је по вољи свога разума. Хтејући ослободити човјечју природу од првог Адамовог преступа, узе облик слуге, прикривши телом божанство и без греха постаде уједно Бог и човек. Дошавши у свет ради нашега спасења, показа онима који греше различите начине покајања. Ко се неће дивити смерности неисказане твоје славе, Владико, кога не могу небеса сместити и кога анђеоске силе не могу са трепетом гледати? Ти си говорио са грешницима, и становао са службеницима и фарисејима. Велика је и неисповедива тајна дивних чудеса тебе Бога нашега! Милостив си и многи су станови у тебе. Ко је тај, ко мало потрудивши се верује у тебе истинитога Бога нашега, и који погреши уздања наде своје? Ако је то блудни, но покајавши се опет дође ка твоме милосрђу. Хананејка, која је рекла: смилуј се на мене, исцелио си јој кћер. Давид је оплакивао себе због два греха, и чуо је речи пророка: » Господ ти опрости. « Крвоточивој жени, због вере, од дотицаја краја хаљине твоје стаде извор крви. Многа су твоја таква човекољубива дела, Владико, којима си, помиловањем нас грешних, засуо ме, но опет она страше душу моју, ако се не кајем као они. Јер знам множину грехова мојих. Но ако хоћеш могу огрезнути у пучини безбројнога твога милосрђа. Разумем, да ћеш имати право када ме будеш судио. Ко је тај који ће ме избавити од твоје руке? Јер рече један од мудрих? »Страшно је пасти у руке Бога живога. « И апостол Павле слично овој речи каже: » Страшно је очекивање суда који ће појести све оне који чине неправду. « Јер многи се јавише у сујети овога света, па и силни цареви и управљачи народа. Но и за њих је речено: » Служите му, цареви, са страхом, и радујте му се са трепетом. « И разумите ко је онај који одузима душе царевима. Ко је тај од земаљских који се спасио поуздавши се на множину богатства свога? Или ко се помогао силом снаге своје ? А они који ради твога светога имена, оставивши земаљско царство, пођоше за тобом добрим пастиром душа наших, такви примише уместо земаљске и маловремене славе небеску славу која остаје на векове, и своју душу чисту сачуваше. Јер узевши духовна крила, прелетеше све мреже лукавога. Шта ја кажем овај свет, љубимци моји, у коме су жалост и узбуна, туга и метеж, и то пролази као сенка, и вене као цвет? Јер рече пророк: » Човек је као трава, и дани његови су као цвет пољски. « И опет: » Ја сам земља и пепео. « Блажен је онај који је заволео заповести твоје, Владико, у којима први који су пре ходили и обећано им кроз тебе добише и награду примише, као што се и у данашњем времену многи од последњег рода јавише, идући по заповестима твојим и све врлине окончаше тобом. Пророци и мученици пролише крв ( мучени ) од безаконика и поднеше толика различита страдања, и добар дар себи стекоше. А други место пролевања крви и мука, топлим сузама и многим врлинама распеше тело своје, чиме је могуће теби угодити. Такви се прославише и на висинама се прослављају анђелским хвалама и опевају се са похвалом. А и ми грешни треба да их сматрамо блаженима, као твоје истините угоднике.

среда, 16. мај 2012.

НЕ МОЖЕ СЕ ТРАЖИТИ ОД СВИХ ДА ЖИВЕ КАО ПУСТИЊАЦИ


 

Има ствари које су примљене у свету и сматрају се као невине у моралном погледу, на пример игранке, скромне забаве, посела или скупови младежи. Пастир нема потребе да грми противу сличних појава и да укоравањем кажњава учеснике на овим невиним забавама. Не може се тражити од свих и да се одричу од свега, па и од невиних забава. Савест покаранога, не увиђајући кривицу, може се узбунити противу укоравања као посве залишне мере и уочити у њој крајност без икаква основа, па и изгубити поверење према пастиру, и мало помало, може се уклонити од свакога утицаја пастирева.


Пастир не сме злоупотребљавати право своје власти и укоревати за оно што њему лично изгледа да је кривица, јер се он при оцени може заносити крајњим изгледима и испољити сурову нетрпељивост, већ за оно што сматра кривицом глас Цркве или бољи део увиђавнога хришћанскога друштва, које је верно закону Христову.

Професор Атанасије М. Поповић (О овлашћењу свештеника, Београд,1926)

***






субота, 12. мај 2012.

Живот светог Василија Острошког Чудотворца



Сваком народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом Своје светитеље, који ће његов верни народ просвећивати и освећивати и на земаљском путу његовом ка Царству Небеском руководити. И у Српском народу, од како он постаде Христов, Господ непрекидно даваше Своје светитеље, у којима се Бог прослављаше и посведочаваше, а православни људи кроз њих спасаваше и богоугодно просветљиваше. Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског.
Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије.
Свети Василије роди се у селу Мркоњићи у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божијег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божијим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и једва да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима.

петак, 11. мај 2012.

St. John of Shanghai - knower of the Serbs



A young Serb was a student of theology in France and was divided in heart: get married or become a monk? He went to Brussels, where Archbishop John was then living, and asked Vladyka: should I become a monk? Vladyka John had lived for a long time in Serbia and understood well the ways and character of young Serbs. He knew that they tend to be stubborn and irascible, and answered the student: No.

This Serb became a monk after all. When this same Serb, already a monk, had the pleasure of meeting Archbishop John in America, Vladyka blessed him with the shining face of a clairvoyant knower of Serbs... Vladyka knew that if he had told this Serb, "Yes, become a monk," that Serb would never have done it...

четвртак, 10. мај 2012.

Спаљивање моштију Светог САВЕ, првог архиепископа Српског



Пошто
свето тело Светог Саве би пренето из Трнова из Бугарске у Србију, оно би сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава (1234—1243 г.), синовца Светога Са
ве.             

      У време турске тираније народ српски скупљаше се код моштију свога Светитеља, да траже утехе и лека јер мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Ако је српској души био потребан лек од ма какве бољке, налазила га је у чудотворним моштима свога највећег Светитеља и свебрижног утешитеља. Ако је српској души била потребна света сила, која насигурно спасава од сваког греха, од сваке муке, од сваког злодуха, она је ту силу црпла из светог гроба и светих моштију Светога Саве. Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотварног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патњама сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ.
    

среда, 09. мај 2012.

О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ - Митрополит Антоније Храповицки

ДВА ПУТА ПАСТИРСТВА - ЛАТИНСКИ И ПРАВОСЛАВНИ


Христос пастир добри

Особине најбољих православних пастира

Уколико бисмо се упитали које су особине пастира истинске Цркве по којима они ступају у најближу везу с људима, а које се захтевају Речју Божијом, и уколико бисмо пожелели да одговоримо на њих на основу праксе наше отаџбинске Цркве, неки наши слушаоци би запушили уши изјављујући громогласно да наша пракса представља негирање било какве блискости пастира са сопственим стадом. Због таквог могућег односа изменићемо начин излагања наших објашњења, који је до сада указивао на методе заједничке за скоро сав латински клир, у којем по схватању сваког образованог човека има мноштво позитивних примера. Прелазећи на описивање наших православних појмова и обичаја, задржаћемо се једноставно на сликама из живота најбољих пастира, односно оних који имају најдубљи и најшири утицај, али су притом и дубоко црквени, који својом личном делатношћу не изражавају неку нову идеју, до сада невиђену у црквеном животу, већ који насупрот томе, по прејемству у свом животу уз незнатне личне особености понављају појаве "истог Оног Духа" (1 Кор. 12, 4), Који је исти у току векова, или, како Црква учи, "све даје Дух Свети, точи пророчанства, свештенике поставља... и сабира сав сабор црквени. Дакле, читаоче, упути се код таквих пастира заједно са мном и с огромним мноштвом Руса, који код њих долазе из свих места, из свих друштвених слојева, свих стања, па чак и с убеђењима или без убеђења и који се овде ослобађају свих подела. Већ овакво друштво учи сапутника да нас очекује нешто што је у потпуној супротности с латинским опортунистима, чији утицај рачуна управо на одређени народ, слој и партију. А овде је, као што видите, "тада се сатр и гвожђе и земља и мјед и сребро и злато, и поста као пљева на гумну у љето" (Дан. 2, 35); - тако нестала свака подела међу различитим положајима људи и заиста јединствено стадо хита ка служитељу јединственог Пастира. А како му је пошао за руком такав преображај за који су изгледали немоћни и најмудрији господари савести и срца?

СТОЈНА ДЕВИЧКА - Григорије Божовић

Из збирке приповедака ''Косовска прича''

Мошти св. Јанићија Девичког

Сва у белом као каква Ибровка на постати, остаје иза нас, малена Србица, на реци Клини, недалеко од поносите барјактарске Лауше, која је све дотле била главно место овог краја.

Као код Американаца у каквој непроходној шуми, освануо је једнога дана нови град у Дреници. Родила се Србица, ко зна која по реду у нашем народу. Место лепо, на речној обали, услоњено уз благо присоје, чија је верига покривена густом шумариком. Кућице у правилном распореду, беле и једнаке, згодне као сребрне скриње, као да их је набацао чистуначки холандски сељак. Улицом зврје аутомобили и кочије, пролазе коњаници, снују Арнаути и утегнути жандарми; галами се и вреви у једној крчми као некад около Сан Франциска кад се јурило за златом. Крчмар није ни Пећанин ни Призренац, но Личанин. Право је да украси своју спосбност са домородном. Изразити црногорски командири и барјактари, нови дренички насељеници, орловски се налактили на столове. На плећима им још ратне руске гуње као некад струке сигавице, а у рукама тисови и тнови краћи чибуци које им за нескупе новце израђује најбољи мајстор Истреф из Клине. Разговарају они са Арнаутима о чојству и јунаштву, жале се да још нису закућарили, заподевају политику. Све то мушки квасе шљивовицом, а белокапци кавом и чајем. Обоје уједначили дуванске димове као да су, чоче, једно од пет стотина година. '' Божија вера'' и ''беса зотит'', среле се, па не знаш ко је од кога учинио позајмицу: да ли је ''Божија вера'' преведена у ''беса зотит'', или ова послужила Катуњанину за његову ''Божију веру''? Умировљени порезник Базовић доноси нам по његушки спремљене пршуте, слатко се смеје кад му Арнаутин каже ''Абазовић'', а не би отишао из Дренице било да му родна Морача потече медом и млеком. Једно ђаволасто Вучитрнче, чиновник чини ми се, смеје му се на неправилне арнаутске изразе и на нукање Арнаута да пробају његову пршуту.
  

уторак, 08. мај 2012.

Томислав Говедарица - Живот у малим причама 3


МИСЛИЛАЦ  У САМОЋИ  САТА  ВРЕМЕНА 

- Мислилац је журним корацима ушао у своју собу и сео за писаћи сто,  одмах је затим увукао нову хартију у писаћу машину која је носила на себи одлике старог времена, у ком је била прошлост с мирисом врта наде и доброга дана где је у њему остало плавичасто небо пролећног даха. – Мислилац је у том ветровитом налету почео да записује и да ниже реченице свога надахнућа из ког је његова душа почела  као свећа живог светлосног сјаја да пламти са сенком свога мира. – Није се обазирао на мирноћу своје собе док је из себе износио бујицу мислилачких реченица са којима је живео тих сат времена. – Тај  свет је био његова владавина у њему је избирао све оно најлепше што је он мислио да је та слика на којој се не може украсти лепота огледала очију душе. – По тој белини хартије где остаје откуцана у реченицама  као  сат времена  који беше  непомерен.  – Мислилац је  подигао  главу од писаће  машине и погледао на зидни  сат са  укоченим  вратом,   почео је да  ослушкује тишину у соби  кроз  коју је  препознао лице неког другог света за кога његов дух остаде везан ″као удубљена шака бездана у самоћи сата времена”. – Мислилац је из писаће машине извукао хартију и само је ставио потпис  испод  реченица  које су биле  живот  његове  судбе.

понедељак, 07. мај 2012.

Истина о пореклу песме ''Ђурђевдан''


"На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су да падају у кризе. У општем хаосу један од њих је запевао чувене стихове..





Прољеће на моје раме слијеће

ђурђевак зелени
ђурђевак зелени
свима осим мени

Друмови одоше, а ја оста
нема звијезде Данице
нема звијезде Данице
моје сапутнице

Еј, коме сада моја драга
на ђурђевак мирише
на ђурђевак мирише
мени никад више


Е, ево зоре, ево зоре
Богу да се помолим
ево зоре, ево зоре
еј, Ђурђевдан је
а ја нисам с оном коју волим

Њено име нека се спомиње
сваког другог дана
сваког другог дана
осим Ђурђевдана


+++



"Од самог почетка сукоба, усташе су хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бежати из Сарајева. Уточиште су налазили на суседним планинама или пак у Србији. Наравно, одређен број људи је остао у свом граду, верујући да у душманима ипак постоји мрва човечности и емпатије. Нису ни претпоставили шта им ђаволи спремају.
Освануо је шести мај 1942. године. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција НДХ наредила је да се Србима припреми "ђурђевдански уранак". У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне - са брда изнад Бембаше.Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана где су дочекали воз смрти.

недеља, 06. мај 2012.

Житије светог славног великомученика Георгија победоносца



Засевши на престо римскога царства безбожни Диоклецијан се веома стараше за погано идолослужење. Нарочито је много поштовао Аполона као неког тобожњег предсказивача, јер је у мртвом кипу Аполоновом обитовао демон, који је давао одговоре питачима, лажно пророкујући о будућности, пошто се пророштва његова не збиваху. Једном Диоклецијан упита Аполона поводом неке ствари, и доби овакав одговор од демона: Не могу истински да претсказујем будућност, јер ми сметају праведни људи на земљи, и због њих лажу гатарски троношци у идолиштима; ти праведници уништавају нашу силу. - Онда Диоклецијан распитиваше жречеве: Ко су ти праведници на земљи, због којих бог Аполон не може да прориче? Жречеви одговорише: Хришћани су праведници у поднебесју.
Чувши то, Диоклецијан се испуни гнева и јарости на хришћане, и обнови гоњење против њих које већ беше престало. И одмах разасла на све стране царства свог наређење да се убијају праведни, невини и непорочни људи Божји. Тада пустише из тамница прељубочинце, разбојнике и развратнике, а напунише их исповедницима истинитога Бога. Било је страшних призора широм целога царства: хришћани су стављани на најстрашније муке, и то сваки дан. А када са свих страна, нарочито из источних провинција, стадоше стизати цару извештаји, пуни клевета на хришћане, и у којима су јављали да хришћани низашта не сматрају царево наређење, и да их је бескрајно много, и да их стога или треба оставити на миру у њиховој вери или их ис-требити, тада цар сазва код себе у Никомидију на савет са свих страна ангипате и игемоне, намеснике своје, Кнезове и велможе, и цео сенат. На том скупу цар даде израза својој јарости против хришћана, и нареди да сваки изрази своје мишљење по овој ствари. Пошто су многи говорили много, напослетку цар изригну овакав отров: "Ништа није чесније и потребније него - поштовати древне отачке богове". Пошто ову његову изјаву сви прихватише, он продужи: "Ако се сви са овим слажете и хоћете ревносно то да испуњујете, и ако љубав моју цените, онда се потрудите на све могуће начине да хришћанску веру, која је противна боговима нашим, потпуно истребите широм целога царства нашег. А да бисте то што успешније обавили, ја вам свим силама стојим на располагању". -Ову цареву реч сви усвојише и похвалише. Но Диоклецијан је још двапут сазивао сенат и саветовао се по овој ствари. И одлука би непоколебљиво утврђена, и народ обавештен о њој.

О БРАКУ


Истинско је богатство и велика срећа када муж и жена живе у слози, сједињени једно са другим као једно тело... Такви супружници, макар живели у сиромаштву и били сасвим скромни, могу бити срећнији од свих, јер се наслађују истинском срећом и увек живе спокојно. (38,418)
Оне, који живе у таквој супружничкој заједници ништа не може исувише ражалостити нити нарушити њихову тиху срећу.

Ако између мужа и жене постоји једнодушје, мир и заједница љубави, њима притиче свако добро. Ни злобне клевете нису опасне за супружнике који су, као моћним бедемом, ограђени једнодушјем у Богу... То умножава њихово богатство и свако обиље; то к њима привлачи и велику Божју благонаклоност. (38,422)

Жене, које блистају лепотом душевном, временом све више испољавају своју племенитост, тако да приврженост и љубав њихових мужева постају све снажније.

Свети Јован Златоуст (37,232)

субота, 05. мај 2012.

Фрула владике Николаја


Кликни за већу слику

Једном, потиштен осећањем носталгије, владика Николај показао је жаљење што није имао фруле, на којој је из детињства волео да свира. Ја сам одмах писао епископу призренском Владимиру (Рајићу) и ускоро добио сам од њега фрулу, коју је лепо био обрадио неки од поштоналаца владике Николаја. Сећам се кад сам је предао авви, старац се као дете обрадовао, јер је фрула била из драге његове отаџбине и потсећала на њу. И доцније често, када је владика — увек изузетно деликатни — претпостављао да сви у нашем дому спавају, разлегали су се звуци фруле, мелодије драгих српских песама. То је старац - владика, — као у старини Јувал (1, Мојс. 4,21) или Роман Слаткопевац, — свирао драге му српске мелодије и плакао. И кад сам двапут случајно после тога ушао к њему у собу, затекао сам старца у сузама.

****