четвртак, 27. октобар 2011.

Житије преподобне матере наше Параскеве-свете Петке


Икона свете Петке из 1631.године-манастир Хиландар

Ова славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату, између Силимврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни људи: живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.
Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског. Као епископ он се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости, и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престављења он сатвори многа чудеса.
По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима: угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљиваше тело своје и потчињаваше га духу. Но сва горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаде дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет, и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи те светиње, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.

уторак, 25. октобар 2011.

То може само велики народ


Антоан Рокс је живео у Тулузу. Био је официр Легије части и носилац многих француских ратних одликовања, а од српских, имао је две Обилићеве медаље за храброст. По завршетку Првог светског рата, његова кућа је у свако доба била отворена за српске студенте који су се школовали у Француској. 

...Знао сам да се у рату могу догађати свакојака чуда и свакојаки обрти. Изненађења је увек могло бити напретек. Никад се није знало где ћемо омркнути, а где осванути и шта ћемо у току дана или ноћи доживети... 
...Па ипак, било је догађаја којима сам се ја, Антоан Рокс, млади француски официр за везу, чудио. Имао сам међу српским војницима искрене другове и пријатеље; неки су погинули пред мојим очима, ја сам их сахранио...У неким случајевима њихово понашање је било веома чудно. Готово необјашњиво. И то је, за мене, једно од ратних чуда...

...Ови људи су у туђини, без крова и огњишта, без својих најмилијих. Све то знам, као што знам да су им огњишта разорена, старе мајке уцвељене, сестре и жене понижене...И знам шта хоће српски војници: хоће у своју отаџбину,хоће својим мајкама и својој деци. Али, не дају им. Ко им не да? Људи, готово истог језика, исте вере, истих обичаја...Укратко: не дају им Бугари!...
...Друго смо ми, Французи; и ми се тучемо с Немцима и Бугарима, али међу нама нема ничег заједничког. Између ова два народа, између Срба и Бугара-много је заједничког! А мржња-кипти! Ево, ровови су на 20-30 метара и речи, уз митраљеске и пушчане метке, прелазе с једне на другу страну ровова. Све што псују српски војници, псују и бугарски. И све то-истим језиком...

Беседа светог Јована Шангајског поводом смрти краља Александра I Карађорђевића

Пре часног страдања Твојег, Господе, смрт бејаше страшна људима;
а после добровољног Твојег крсног страдања,
човек постаде страшан смрти.

Краљ Александар I Карађорђевић
Овим речима, које се поју уочи успомене мученика Калистрата (Добривоја), Црква прославља победу над смрћу. И кад су се неки дан ове речи певале у српским црквама, баш овог сата срели су се смрт и Краљ Југославије Александар, и погледали једно другоме у очи. Ко је од њих био страшнији за оно друго и ко се кога уплашио? Да ли се уплашио смрти јунак који се још од Куманова научио да гледа смрти у очи? Да ли је била страшна смрт за онога ко је свој живот жртвовао за свој народ за време светског рата и пролазио тада поред смрти хиљаду пута? Није се он бојао смрти ни после рата и увек је чврсто бранио правду Христову, борећи се против зла, које демон помоћу слугу својих шири по целом свету. Није одустао он од ове борбе иако је знао да зло неће њега да поштеди. Предање каже да је пред косовску битку цар Лазар примио писмо из Јерусалима, где му се нудило да изабере или Царство Небеско, или царство земаљско – царство земаљско ако се покори непријатељу, јачем од њега, и Царство Небеско ако продужи борбу, бранећи правду Христову. Цар Лазар је изабрао Царство Небеско и, како се чинило, био је побеђен и погинуо са својом војском и царством. Али његова смрт је постала извор духовне моћи и снаге за српски народ и из ње је никло васкрснуће Србије и стварање нове моћне државе.Тако ће и смрт Краља Александра и успомена на њега будити живи дух свију Словена, као успомена на неустрашивог борца за правду. А његов бесмртни дух ће се уселити у вечна рајска насеља. Тамо ће га дочекати Цар Лазар и Цар Николај Други Романов са осталим словенским витезовима и мученицима, који су пре њега истим путем, путем самоодрицања до смрти, ушли у Царство Христово.
Нека је слава и вечан помен блаженопочившем Краљу Југославије Александру Првом Ујединитељу.

Изговорен
о  у трећи дан по убиству краља Александра у Марсеју 1934.

среда, 19. октобар 2011.

Једној мајци о краљицама лепоте


Јављате ми с безумном радошћу, да Вам је ћерка изабрана за краљицу лепоте. Па као да очекујете, да Вам и ја честитам. Мене је стид о том и писати, а место честитања изјављујем Вам дубоко сажаљење. Не знам зашто још кажете у писму: "Мојој ћерки као образованој девојци то веома ласка"? Јер шта да се рече о образованим и необразованим у наше дане? Међу многобројним савременим кризама криза образованости је једна међу главним. Ко зна, да ли се може назвати образованом једна варошка дама пре него једна стидљива чобаница у планини! Ту се никад неће доћи до сагласности док год се не вратимо на народни појам образованости, и не кажемо, у хармонији са многомилионским гласовима народним: образован је онај ко има образа. А ко нема образа, није образован, па ма где живео, ма какав положај заузимао и ма колику гомилу знања у глави носио.
У нашим шумадијским селима о лепоти се шаптало а о карактеру гласно говорило. То је долазило од дубоког сазнања народног, да је лепота нешто пролазно и од човека независно, док је карактер непролазан и од човека зависан. Знате ли народну песму о Милици девојци? Како је дивно одговорила неким ласкачима:
''Нисам вила да збијам облаке
Но девојка да гледам преда се!''
Бирање краљица лепоте модерни је обичај старих латинских народа. У ствари то је само једна вешто прикривена трговина белим робљем. Јесте ли пратили судбу многих краљица лепоте у Европи? Како језиво! Дивљи бракови, ванбрачна деца - бедна деца! - сензационалне брачне парнице, самоубиства. Ево вам рубрика, у које се обично уписују краљице лепоте! Па зар и Ваша ћерка... боље

четвртак, 13. октобар 2011.

Манастир Нови Стјеник-Имендан мати Ефросиније

Целивање иконе преподобне Ефросиније Александријске
Долазак владике
Архијерејска Литургија
Архијерејска Литургија

уторак, 04. октобар 2011.

Свети Исак Сирин-О гордости



Искушења, каква по Божијем допуштењу долазе на бестидне људе који су у мислима својим надмени пред благошћу Божијом и својом је гордошћу ражалошћују су следећа: очигледна демонска искушења, која превазилазе границу душевних снага; одузимање силе мудрости коју људи поседују; жарко осећање блудне мисли у себи, која им долази по Божијем допуштењу ради смиривања њихове охолости; лака раздражљивост, жеља да се све постави по својој вољи, за препирањем речима, осуђивање, презир срца (срце које све презире и запоставља); потпуна заблуделост ума, хула на име Божије, лудачке, достојне смеха, или боље речено суза, мисли; и то што их људи запостављају, што њихова част постаје ништавна, и што им се, јавно и тајно, на разне начине, наноси срамота и поруга од демона; жеља да опште са светом и да му се обраћају, да непрестано говоре и неразумно празнослове, да увек за себе траже нешто ново, а такође и лажна пророштва и обећања која у многоме превазилазе снаге. И то су душевна искушења.

субота, 01. октобар 2011.

Пилипенда


(ИЗ ГОРЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ)


Пилип Бакљина спаваше, на огњишту, обучен, покривен хаљком, главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно лонца, објешена о вериге. Запаљено смреково коријење давало је више дима него пламена; дим је плавио мрачну кућицу, дизао се под сламени кров, покушавајући да изађе кроз једини отвор на крову. Вјетар је сузбијао дим, те би се лице Пилипово намрштило, а промолили се крупни, жућкасти зуби под четкастим просиједим брковима. Кад би вјетар утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у једном углу кревет, испуњен сламом. али сав расклиман; у другом разбој и на њему њеколико хаљина; према вратима кош и над њим нахерена полица са њеколико комада посуђа; око огњишта још два-три лонца и толико троножних сточића. И то бјеше цијело покућанство!
У дворишту" домаћица, Јела Пилипова, ситна жена, ружна, посматраше на позитку два бременца смрекових пањева, помијешаних са њеколико ситних грабових цјепаница, што су њих двоје са великом муком за два дана насјекли и прикупили по забрежју, над селом. Вјетар је ландарао њеним зубуном и косом без повезаче, а она је намјештала пањеве, како ће товар изгледати већи.
У прегратку гризао је Куријел, ситан, риђ, готово сијед магарац, танких ногу, сама кост и кожа. Над њим, на раванцу, бјеше сложен товар јечмене сламе, његова крма за цијелу зиму, а пред њим, на земљи, бјеше руковијет сламе, његов јутрењи оброк, који је он гризао лагано, готово сламку по сламку. Његов благи поглед био је управљен час на домаћицу час на пијевца и двије кокоши, што према њему чучаху, гледајући га жалостиво. Очевидно он их је жалио, особито веселу и лијепу Пиргу, те би радо с њима подијелио своју сламу, кад би то за њих храна била.

Никољско јеванђеље


Прва страна Никољског јеванђеља
Године 1820., обилазећи српске манастире, стари манастир Никоље посетио је Вук Стефановић Караџић и том приликом ,,открио“ један изузетно стар и вредан рукопис који се налазио ,,у соби једне кућице, управо више Мораве, на рафу према Морави, а осталијех више листова нашао просуте...“. Шест година касније, Вук је, у алманаху ,,Даница“, скренуо пажњу јавности на архаичан и вредан рукопис који је видео у Никољу приликом обиласка овчарско-кабларских манастира да би лета 1854. године Вуков зет, а професор Лицеја, Алекса Вукомановић и сам посетио манастир и од калуђера узео (није познато да ли га је само позајмио или је пак купио) овај рукопис. Вукомановић потом одлази у Београд са намером да књигу проучи и покаже чувеном филологу и историчару Јанку Шафарику. Алекса Вукомановић израђује први опис овог старог рукописа. Након тога, Вук Караџић започиње преписку са Ђуром Даничићем, а рукопис добија име Никољско јеванђеље, по манастиру у коме је нађено. Јеванђеље је три пута одношено у Беч да би се на крају нашло у Београду, у Народној библиотеци Србије, где је донето 1864. године. Исте године Ђура Даничић издаје превод Никољског јеванђеља штампаном црквеном ћирилицом, а 1903. Јеванђеље је заведено у каталогу Народне библиотеке Србије, где се чувало све до 1914. године.

Не зна се тачно које године је настало Никољско јеванђеље нити ко га је написао, а није познато ни како је доспело у манастир у коме је нађен. Међутим, Ђура Даничић је мишљења да су Јеванђеље написале две особе, од којих један Хвал крстјанин аутор Хваловог зборника, а други непознат. Ову теорију подржали су многи, а међу њима и Вера Јерковић која је, након палеографске анализе  Хваловог зборника, који је 1404. године написао Хвал крстјанин за Херцога Хрвоја, анализирала словне облике Никољског јеванђеља и дошла до закључка да је рука која је написала Хвалов зборник заиста она која је написала и одређени део текста Никољског јеванђеља. Друга особа која је учествовала у изради рукописа није позната, мада се претпоставља да је то могао бити неко ко се учио преписивању књига у истом центру где и Хвал крстјанин, а могуће и од самог Хвала.