уторак, 08. мај 2012.

Томислав Говедарица - Живот у малим причама 3


МИСЛИЛАЦ  У САМОЋИ  САТА  ВРЕМЕНА 

- Мислилац је журним корацима ушао у своју собу и сео за писаћи сто,  одмах је затим увукао нову хартију у писаћу машину која је носила на себи одлике старог времена, у ком је била прошлост с мирисом врта наде и доброга дана где је у њему остало плавичасто небо пролећног даха. – Мислилац је у том ветровитом налету почео да записује и да ниже реченице свога надахнућа из ког је његова душа почела  као свећа живог светлосног сјаја да пламти са сенком свога мира. – Није се обазирао на мирноћу своје собе док је из себе износио бујицу мислилачких реченица са којима је живео тих сат времена. – Тај  свет је био његова владавина у њему је избирао све оно најлепше што је он мислио да је та слика на којој се не може украсти лепота огледала очију душе. – По тој белини хартије где остаје откуцана у реченицама  као  сат времена  који беше  непомерен.  – Мислилац је  подигао  главу од писаће  машине и погледао на зидни  сат са  укоченим  вратом,   почео је да  ослушкује тишину у соби  кроз  коју је  препознао лице неког другог света за кога његов дух остаде везан ″као удубљена шака бездана у самоћи сата времена”. – Мислилац је из писаће машине извукао хартију и само је ставио потпис  испод  реченица  које су биле  живот  његове  судбе.

КАПЕТАН  БРОДОЛОМА

- Капетан са брода осматрао је преко двогледа море, његову раскошну површину са непрегледном  дубином што би ко ведрина небеске пучине. –Видевши капетан да је море мирно и да је ветар повољан, није се назирала никаква опасност од таласне буре. – Капетанова увереност била је сасвим сигурна да ће му дан проћи у предивној пловидби по ведром мору, што је над њиме сјало сунце светлосним зрацима од руке Свевишње милости. – Само што је капетан ушао у кабину да окрене комилар за неколико чворова да би брод пловио ка северној обали,  морнари му са палубе јавише да надолазе сиви облаци који не обећавају на добро ! – Крупне капетанове очи широких зеница црних боја изразитог погледа, већ су биле у неком страху, у некој недоумици да ли ће брод стићи до обале ? – Наједном се уздигоше таласи великих висина и запљуснуше брод и морнаре на палуби, капетан је у својим рукама вртио комилар што брже да би пре стигли до северне обале. – Брод се све више лелујао на морским таласима, није било никаквог изгледа да ће од брода ишта остати, морнари су сваког часа очекивали његов  потоп. – Али капетан није губио наду у своју увереност,  морнари га сво време гледаше у чуду, јер је он нешто изговарао у шапату своме. – Надомак од северне обале, морски таласи и ветар почели су да се стишавају, капетан је још неколико пута окренуо комилар и брод је стигао на обалу, сви морнари били су срећни и радосни што стигоше на обалу,  а капетан је изашао са брода и клекнуо на своја колена, на земљу од песка и погледао у небо са осмехом свога лица. 
                                                                                                                                                                                       Томислав Говедарица

Нема коментара:

Постави коментар