МИСЛИЛАЦ У САМОЋИ
САТА ВРЕМЕНА
- Мислилац је журним корацима ушао у
своју собу и сео за писаћи
сто, одмах је затим увукао нову хартију
у писаћу машину која је носила на себи одлике старог времена, у ком је била
прошлост с мирисом врта наде и доброга дана где је у њему остало плавичасто
небо пролећног даха. – Мислилац је у том ветровитом налету почео да записује и
да ниже реченице свога надахнућа из ког је његова душа почела као свећа живог светлосног сјаја да пламти са
сенком свога мира. – Није се обазирао на мирноћу своје собе док је из себе
износио бујицу мислилачких реченица са којима је живео тих сат времена. –
Тај свет је био његова владавина у њему
је избирао све оно најлепше што је он мислио да је та слика на којој се не може
украсти лепота огледала очију душе. – По тој белини хартије где остаје откуцана
у реченицама као сат времена
који беше непомерен. – Мислилац је
подигао главу од писаће машине и погледао на зидни сат са
укоченим вратом, почео је да
ослушкује тишину у соби кроз коју је
препознао лице неког другог света за кога његов дух остаде везан ″као
удубљена шака бездана у самоћи сата времена”. – Мислилац је из писаће машине
извукао хартију и само је ставио потпис
испод реченица које су биле
живот његове судбе. КАПЕТАН БРОДОЛОМА
- Капетан са брода осматрао је преко
двогледа море, његову раскошну површину са непрегледном дубином што би ко ведрина небеске пучине.
–Видевши капетан да је море мирно и да је ветар повољан, није се назирала
никаква опасност од таласне буре. – Капетанова увереност била је сасвим сигурна
да ће му дан проћи у предивној пловидби по ведром мору, што је над њиме сјало
сунце светлосним зрацима од руке Свевишње милости. – Само што је капетан ушао у
кабину да окрене комилар за неколико чворова да би брод пловио ка северној
обали, морнари му са палубе јавише да
надолазе сиви облаци који не обећавају на добро ! – Крупне капетанове очи
широких зеница црних боја изразитог погледа, већ су биле у неком страху, у
некој недоумици да ли ће брод стићи до обале ? – Наједном се уздигоше таласи
великих висина и запљуснуше брод и морнаре на палуби, капетан је у својим рукама
вртио комилар што брже да би пре стигли до северне обале. – Брод се све више
лелујао на морским таласима, није било никаквог изгледа да ће од брода ишта
остати, морнари су сваког часа очекивали његов
потоп. – Али капетан није губио наду у своју увереност, морнари га сво време гледаше у чуду, јер је
он нешто изговарао у шапату своме. – Надомак од северне обале, морски таласи и
ветар почели су да се стишавају, капетан је још неколико пута окренуо комилар и
брод је стигао на обалу, сви морнари били су срећни и радосни што стигоше на
обалу, а капетан је изашао са брода и
клекнуо на своја колена, на земљу од песка и погледао у небо са осмехом свога
лица.
Томислав Говедарица
Нема коментара:
Постави коментар