Има ствари које су примљене у свету и сматрају се као невине у моралном погледу, на пример игранке, скромне забаве, посела или скупови младежи. Пастир нема потребе да грми противу сличних појава и да укоравањем кажњава учеснике на овим невиним забавама. Не може се тражити од свих и да се одричу од свега, па и од невиних забава. Савест покаранога, не увиђајући кривицу, може се узбунити противу укоравања као посве залишне мере и уочити у њој крајност без икаква основа, па и изгубити поверење према пастиру, и мало помало, може се уклонити од свакога утицаја пастирева.
Пастир не сме злоупотребљавати право своје власти и укоревати за оно што њему лично изгледа да је кривица, јер се он при оцени може заносити крајњим изгледима и испољити сурову нетрпељивост, већ за оно што сматра кривицом глас Цркве или бољи део увиђавнога хришћанскога друштва, које је верно закону Христову.
Професор Атанасије М. Поповић (О овлашћењу свештеника, Београд,1926)
***
Нема коментара:
Постави коментар