среда, 09. мај 2012.

СТОЈНА ДЕВИЧКА - Григорије Божовић

Из збирке приповедака ''Косовска прича''

Мошти св. Јанићија Девичког

Сва у белом као каква Ибровка на постати, остаје иза нас, малена Србица, на реци Клини, недалеко од поносите барјактарске Лауше, која је све дотле била главно место овог краја.

Као код Американаца у каквој непроходној шуми, освануо је једнога дана нови град у Дреници. Родила се Србица, ко зна која по реду у нашем народу. Место лепо, на речној обали, услоњено уз благо присоје, чија је верига покривена густом шумариком. Кућице у правилном распореду, беле и једнаке, згодне као сребрне скриње, као да их је набацао чистуначки холандски сељак. Улицом зврје аутомобили и кочије, пролазе коњаници, снују Арнаути и утегнути жандарми; галами се и вреви у једној крчми као некад около Сан Франциска кад се јурило за златом. Крчмар није ни Пећанин ни Призренац, но Личанин. Право је да украси своју спосбност са домородном. Изразити црногорски командири и барјактари, нови дренички насељеници, орловски се налактили на столове. На плећима им још ратне руске гуње као некад струке сигавице, а у рукама тисови и тнови краћи чибуци које им за нескупе новце израђује најбољи мајстор Истреф из Клине. Разговарају они са Арнаутима о чојству и јунаштву, жале се да још нису закућарили, заподевају политику. Све то мушки квасе шљивовицом, а белокапци кавом и чајем. Обоје уједначили дуванске димове као да су, чоче, једно од пет стотина година. '' Божија вера'' и ''беса зотит'', среле се, па не знаш ко је од кога учинио позајмицу: да ли је ''Божија вера'' преведена у ''беса зотит'', или ова послужила Катуњанину за његову ''Божију веру''? Умировљени порезник Базовић доноси нам по његушки спремљене пршуте, слатко се смеје кад му Арнаутин каже ''Абазовић'', а не би отишао из Дренице било да му родна Морача потече медом и млеком. Једно ђаволасто Вучитрнче, чиновник чини ми се, смеје му се на неправилне арнаутске изразе и на нукање Арнаута да пробају његову пршуту.
  
    - А, ђаволе, а дивља козо, није то свињетина, но ваша дреничка говеђина, светога ми Василија Острошког!... Ето, господо, а волим ове моје бјелогуњце, ову дивљу и пасју веру као да су ми Ровчани. Споразумјећемо се ми паметније него Пашић и Радић... А ћаш ту? (Је ли тако?)
     
     Идемо низ Лаушу ка Обрињи. Посматрам велико село и његове безбројне куле. Пут одличан, долина као у поморављу. Земља ''као у Лауши'', како обично каже цела околина. Живко Фртунић језиди поред мене и ћути. Као да ме нешто куша. Наиђосмо на једну утапкану путањицу, која се од друма одваја на лево и кроз масне њиве води ка Девичкој шуми. Ја окрену коња туда.
     
      - Бог и свети Јанићије! - ускликну Фртунић веома задовољно.
    
     - Да, што мислиш? - одговорих му готово поносно. - Нисам ваљда из белог света, знам шта је ред!...

    - Бог и свети Јанићије!...Бог и свети Јанићије!... И тебе обратише у праву веру...Слава светом Јанићију, молитва преподобној Девици Стојни!...Слатко се обојица насмејасмо. Живко је очекивао да ћу право продужити пут, а било би му жао да не свратио у манастир Девич, који је недалеко у шуми . Ја сам испунио његову жељу, да посетимо ову светињу нашу међу Арнаутима, која је у прошлости одигравала не мању улогу од Дечана и Грачанице. Таква дужна пажња остала ми је још из детињства. Не само према свецу Јанићију, него и према Стојни Девичкој, коју сам добро запамтио и која је на сву околину чинила најсилнији утисак. Било у цркви, било у ћелији, на путу и у шуми, она би увек изговарала чим би кога видела : ''Бог и свети Јанићије'', то јест да те благослове, или уразуме ако си беспутан, или обрате у православну, српску, веру ако су Арнаутин и муслиманин... Зато ми Фртунић добаци те речи, желећи да ми освежи успомену на ову чудни девичку калуђерицу и на њен велики утицај на просте Арнауте.

Манастир Девич

     У овај манастир добегла је једнога дана за младости своје, свакако око шесетих година прошлога столећа, девојка Стојна, редом из једног села у Дежеви испод самих Ђурђевих Ступова. Као некад њен кнез Растко Немањић. Јер се прави разлози губе кроз тамне и недоречене приче. Најрадије се говори како је она с братом чувала стадо по Дежеви, па погледајући често на древне развалине, одлучили они да утекну од куће на службу Богу и цркви. Она изабрала Девич и примили је. Премда је до смрти била љута испосница и подвижница, монаштво јој нису давали, нити га је она тражила. Било јој доста да се посвети гробу светитељеву, да бди ту и дању и ноћу кад је у манастиру, да пали кандила и мете освећене плоче по поду. Знала је молитве и црквене песме али по свој прилици писмена није била. Живо се још из детињства сећам њене прилике. Клечи  у припрати по цео дан, најмање док служба траје. Никога не гледа, ни с ким не говори, но само ћути или шапуће молитве. Огромна у порасту као свака Дежевка. У лицу подбула, а од поста и бдења, као земља. Израз опорог као код свих који мисле о души. Кроз сурови израз, нежно су зрачила само два велика плава ока. Иначе цела спољашност груба, као крљушти, као церова кора. У сукненом сељачком зубуну до земље, у грубо наврнчаним опанцима, она је давала слику опоре сељанке из заглушја, која непрестано мисли како ће сиротињу своју прехранити неслатком овсеницом. Постила је не за себе но за сву сиротињу рају да окаје грехе наших старих, силних и грешних, који уочи Косова ''заборавише на Бога и његове свеце, и на копља бојна узимаху нафору у Цркви''. Сурово се Богу молила управо се свађала са њим за свој народ, а мазила и умилостивљавала свеца Јанићија - то је био најочајнији и најсуровији образац Српкиње и Православке у нашем крају.

     Стојна је била стуб манастирски. Кад би се друго уплашило или разбежало, она је ту остајала. Њу нико нити је могао уплашити нити одаганати. Управо ње су се бојали. Цикнула би она и паши и кајмакаму, и качаку и барјактару. Арнаути су се бојали њене клетве више од свега на свету. А наш је народ храбрила да сачува име и веру; само је она јавно смела да куди мухамеданство и да Арнауте позивље да оставе ''лажнога'' свеца и пређу у хришћанство. Зна се тачно да никад није прошла мимо Арнаутина и Турчина а да му не рекне:

     - Бог и свети Јанићије да те врати у нашу лепу веру... Бог свети Јанићије!...

Док би сваки други одмах платио главом, њу су са страхопоштовањем пропуштали да прође и... да не прокуне... Бајка је још за живота учинила светитљком. Кад би се враћала из писаније за манастир, тај њен пут био је торжанство рајетинскога народа. Она на великом кулашу под самаром, покрај ње ђак, а за њом читави товари дарова, стада говеда и коза, оваца и јарића. Бију меденице, уједначили чактари, као да читава нахија издиже са стоком на летовник. Манастирске слуге јуре за јарићима по шимарју, а Арнаути помажу да које не застане у њиховом околу и не донесе после селу проклетство. Други, виђенији склањају јој се с пута и поздрављају је, а она као каква краљица тајанствено по својој вољи преобраћена у ову сурову и страшну сељанку, гледа у ивицу обзорја, маше руком унакрст и још самоуверено изговара мрској јој вери:

     - Бог и свети Јанићије!...
 
Св. Јанићије Девички
Само једном - Дреничани сами уверавају - пробали Арнаути да испитају њену моћ и њену снагу код Бога и Јанићија. Отели јој на путу од писаније једног вола. Скинула она с главе повезачу, па почела да проклиње... и да се љуто свађа и са Богом и са љутим Јанићијем. Све до манастира и целу ноћ на његовом гробу. Али сутрадан у порти повезани помахнитали Арнаути, прилог у воловима и лирама и вапаји родбине за опроштење...

Тако Дреница прича. Њен гроб је недалеко од олтара: сетили се људи да учине правду. Ми се поклонисмо светитељеву гробу, а на њен запалисмо воштанице. Фртунић беше задовољан, јер он њу ставља у ред првих народних бораца. Кад се почесмо примати уз Резалске шуме, куда је некада готово само она смела проћи, ја приђох тврдом Православцу Живку и прошапутах:
   
 
- Бог и свети Јанићије и...света Стојна!... 

Нема коментара:

Постави коментар