Из живота Светог Јосифа Петроградског

Као што се злато очишћује у огњу,
тако и велике жалости, очишћују,
оживотворавају, утврђују
и оздрављују душу. 

Свети Јосиф Петроградски

Св. Јосиф Петроградски гази лажног сергијанског патријарха

Митрополит Јосиф је рођен 15. децембра 1872. године као Јован Петрових у Новгородској губернији, Тихвинском округу, познатом по чудотворној икони Мајке Божије, којој је будући архијереј био веома привржен. Прве године школовања је провео у Новгородској губернији, затим је уписао Новгородску богословију при манастиру светог Антонија Римског. Дипломирао је на богословији 1895. године као један од најбољих ученика, након чега је завршио и Московску духовну академију 1899. године. Док је још био студент, Јован је ишао на ходочашће у Свету Земљу и изгледа да се тако искра православне вере још више разбуктала у пламен силне жеље да служи Цркви Христовој. 
Замонашио се 26.августа 1901.године у Гетсиманском скиту, недалеко од Тројице-Сергијевске лавре, добивши на монашењу име Јосиф.
Године 1903. отац Јосиф је магистрирао богословију и постао доцент на Московској духовној академији, а 1904.године је рукоположен у чин архимандрита.

Списи митрополита Јосифа на тему духовног живота откривају чврсту заснованост на православној патристичкој и аскетској књижевности и не малу надахнутост текстовима црквених служби. Године 1901. као јеромонах написао је студију "Може ли православни хришћанин и како да се моли за неправославне?". Почевши од 1905. као архимандрит објавио је своје главно дело, књигу састављену од кратких духовних упозрења са насловом "У Очевом загрљају: из дневника једног монаха". Изводи које доносимо из тог рада даће одблесак светитељеве осећајности и истанчаног прозрења у духовним стварима.

"Тешке туге као злато у огњу очишћавају душу, дају јој живот, утврђују је и прекаљују. И човек постаје мање осетљив за своје свакодневне туге и патње на земљи, постаје мирнији, уравнотеженији, на свет гледа озбиљније и трезвеније. Постаје мање привезан за земаљско и више жуди за небеским,вечним, бескрајним".

"У човеку постоји много енергије за делање, само је треба разбудити. А она се буди искањем, тугом, борбом за опстајање, љубављу према Богу, жудњом за спасењем, свесношћу о крхкости садашњег живота и сладости будућег, и многим другим што се да научити помоћу оног што Црква Божја поседује за руковођење и просветљивање сваког човека који јој је поверен".

"Што се више поуздамо у помоћ од људи и заштиту од других, то су даље од нас спасоносна и свемилосна благодат и помоћ Божја. А то је и природно; јер ако примамо помоћ од Бога онда кад смо је очекивали од људи, ми ћемо Божје приписати људима и славу Божју претворити у славу људску. Зато Господ уређује тако да Његова помоћ постане јасна и очигледна у тој мери да се наша беспомоћност појави и тако сва наша нада буде у Њему".

У чин епископа Угљичкога, викара Јарославске епархије, рукоположен је 15. марта 1909.године у цркви Свете Тројице у лаври светог Александра Невског у Санкт Петерсбургу. Његова приступна беседа била је пророчка. Погођен свешћу о растућем покрету анархије и безверја који је већ нагризао хаљину православне руске цивилизације и припремао рађање револуције, млади јерарх је својој пастви упутио речи које су звучале као манифест душе Свете Русије. Са доласком револуције снаге безверја, чију је моћ архијереј добро знао, грунуле су свом жестином по руској земљи, а особито на Православну цркву, чије је само постојање било претња програму бољшевизма и прекор за оно мало савести које је остало код помамљених атеиста. Све док је патријарх Тихон био жив, Црква је имала видљиви центар јединства, али његовом смрћу 1925. године ситуација је постала много нејаснија.

У условима гоњења било је немогуће сазвати Сабор да изабере новог патријарха. Предвиђајући то, патријарх Тихон је именовао три заменика, од којих би га онај који је на слободи заменио. Али уследила су непрестана хапшења ових заменика, па чак и оних које су ови са своје стране именовали као заменике. Убрзо је ухапшен имитрополит Јосиф и прогнан у централну Азију. Чак и у прогонству и затвору власти су прогониле веру и забрањивале богослужења (до револуције су била обавезна по затворима). Стање потпуног очаја, које су нарочито искусили свештеници, било је тако снажно да га је мало њих разликовало од смрти.Знали су да су осуђени на погубљење и било је само питање тренутка када ће казна бити извршена. У том погледу био је то најсрећнији трен њиховог живота - јер се сусрет са Христом приближавао.

Један бивши логораш, очевидац је сведочио:"У концентрационом логору често смо сретали браћу свештенике и служили Литургију. Некада на дрвеном сандуку, некада на нечијим леђима.  Некада би нам наши споља слали Свете Дарове. Тамо иза ограда и бодљикаве жице, као у некој православној мисији, тајно смо служили све службе. Ја сам крштавао, венчавао, вршио опела и проповедао.Остало је забележено да је један свештеник, отац Александар, сваки дан долазио на рад рано у зору и клечећи, на пању служио Божанствену Литургију. Неколико људи је видело како је зрак светлости сишао са небеса и ушао у путир преображавајући њега и оне са њим".

Архимандрит Леонтије, потоњи архиепископ чилеански, једанпут је са неколико епископа и свештеника служио Литургију усред затворске ћелије, претварајући се да играју карте, док су бездушни стражари стајали испред врата. Затворски услови су били тако лоши да је већина логораша била припремљена за умирање у најтежим околностима. Неки су Божанствену Литургију служили на телу умирећег сабрата, сматрајући га мучеником за Христа.

Тако су по свој руској земљи, том огромном концентрационом логору,"јосифовци" постали Катакомбна црква. Херојство и страдање те Цркве биће обзнањено у пуноћи онда када то Бог буде хтео. Али и пре тог будно ишчекиваног тренутка могуће је летимично погледати неке моменте њене историје. Извештај који доносимо написала је Наталија В. Урсова, која је успела да побегне из Совјетског Савеза током Другог светског рата, а умрла је у Њујорку:

"У августу 1936. живео је у Алма Ати (централна Азија) релативно млади архимандрит Арсеније. Од њега сам сазнала о постојању Катакомбне цркве, којој је на челу био митрополит Јосиф Петроградски. Са благословом митрополита Петра Крутицког, са којим је у прогонству у Чемкенту имао сталне контакте, митрополит Јосиф је организовао Катакомбну цркву. Рукоположио је архимандрита Арсенија, који је срећом могао материјално да га помогне израђујући рукодељем разне производе и ситне предмете за музеје, тако зарађујући за живот. Имао је цркву дубоко под земљом и у њој су он и митрополит Јосиф служили. Митрополит ју је осветио приликом једног од ретких путовања у Алма Ату.

Отац Арсеније је цркву ископао дуготрајним и тешким трудом. Црква укопана у земљу налазила се у његовом стану. Улаз су била врата у поду, покривена ћилимом. Испод њих су биле лествице којима се спуштало у подрум. У једном углу подрума био је отвор у земљи, закривен камењем. Он би се померио и погнувши се потпуно, пузећи три корака напред, долазило би се до улаза умајушну цркву. Унутра је било много икона и кандила која су горела.Митрополит Јосиф је био врло висок, па ипак два пута у мом присуству он је тајно долазио и некако се увлачио у ту цркву.

Не кријем да је страх од тога да будемо откривени за време службе, нарочито ноћу, било тешко победити. Када би велики завезани пас залајао у дворишту (иако је било пригушено, ипак смо га чули), тада смо сви очекивали вику илупање ГПУ-а. Целе 1936. године па до септембра 1937. све је било у реду. Мој син је ту певао са једном монахињом. А 26. августа митрополит Јосиф је дошао и почаствовао нас посетом на мој имендан.

Какав дивни, смирени, непоколебиви човек молитве. У његовим очима и на лицу то се очитавало као у огледалу. Веома висок, са великом белом брадом и необично благим лицем, није могао да не привуче људе, и човек би пожелео да се никада не раздваја од њега. Његова монашка одежда је била скривена, као и коса, иначе би сместа био ухапшен још на улици, јер је био под присмотром и без права да икуд путује.

Остао је код нас на чају нешто више од сат времена. О свом десетогодишњем прогонству причао је да је било изузетно тешко. Живео је у обору за свиње,одељен од њих само оградом од неколико притки. У таквим условима он је подносио и мраз и жегу, сваковрсне временске промене и смрад од свиња. Једном се змија, гмижући по притки уз кров, спустила до његове главе. Такви услови живота су допринели да се разболи. Повремено је страшно патио од чира или тумора у стомаку, можда чак и злоћудног, па је био на дијети, о којој се бринуо архимандрит Арсеније. Страдање је подносио као праведник и ако би и причао о тешком гоњењу којем је био подвргнут, било је то само зато што смо се опомињали суровости ГПУ-а.

Отац Арсеније је причао о једној врсти мучења и изругивања: "Кад су нас водили кроз Сибир, био је оштар мраз. У возу је био вагон за купање. Потерали су нас, потпуно наге, до тог вагона. Радосно смо се пљускали топлом водом помало се повративши од хладноће, јер вагоне скоро да и нису грејали.Не дајући нам ништа да се обришемо, са мокрим главама, потерали су нас назад. На металној платформи између кола намерно су нас зауставили и наше мокре ноге су се моментално смрзле и слепиле за метал. Поново потерани, оставили смо на платформи кожу са наших крвавих стопала".

Следећег дана, пошто је преноћио код о. Арсенија, митрополит се вратио свом пребивалишту. Сада је живео у другачијим условима. После много година дозвољено му је да нађе стан у Чемкенту и о. Арсеније му је пронашао место погодно за миран живот, бринуо се о његовој храни и дијети. Прво је цитра, а касније и хармоника, набављена за њега, што му је чинило велику радост. Он је добро свирао, претакао псалме у мелодије и певао их.

Дана 23. септембра 1937. по свој околини Алма Ате и целом Казахстану сав клир подземних Јосифових цркава је похапшен, и то по истеку казни или прогонства које су издржали. Сви су осуђени на додатних десет година, а како сам касније сазнала, и митрополит Јосиф је такође био међу њима. И архимандрит Арсеније је ухапшен. После хапшења мог сина, већ ван себе,одјурила сам о. Арсенију у цик зоре и приближавајући се његовој кући опазила аутомобил и агенте ГПУ-а који су улазили унутра. Срећом, нису ме видели. Подземна црква о. Арсенија била је откривена. Он је, наиме, неопрезно открио тајну старијем човеку достојанственог изгледа, за кога се испоставило да је агент ГПУ-а".

"Враћајући се у Москву после трогодишњег добровољног изгнанства уз свог сина, брзо сам и ту открила постојање Јосифових цркава. Уствари, не цркава, него скривених соба у којима се служило и у којима би се скупило 20 до 25 људи. Служило се шапатом, претходно са многим проверама да не би случајно дошло до издаје. Људи су углавном долазили у зору, равнајући се према уговореном сигналу. Обично би тихо покуцали по олуку код прозора, где јенеко стајао и ослушкивао. До доласка Немаца у Можајск 1941. године мирно сам ту живела и одлазила на катакомбне службе у Москву".

Крајем 1938. године митрополит Јосиф је стрељан због "злочина" подржавања и подстицања путујућих катакомбних свештеника. Годинама раније он се био припремио за своје будуће мучеништво. У уводу свог "Дневника једног монаха",објављеног у септембру 1905. године, написао је:

"Љубите непријатеље своје (Лк. 6, 35). Рећи то лако је, али како је тешко испунити. То је много више од обичне љубави према ближњем. То је величанствени тријумф љубави, сама суштина њена и најдубљи њен израз. Да би се срце запалило љубављу према непријатељу, мора се пребивати у посебном,благодатном стању душе и посебно свише дарованом благоустројењу срца; мора постојати та неизрецива и неописива пуноћа која је испуњавала душу првомученика Стефана, коме је, каменованом, лице сијало као у анђела и који се молио за своје мучитеље: Господе, не урачунавај им грех овај! (Д.А. 7,60). О, како је у том, за њега величанственом моменту тако мало земаљског било у њему. Шта су за њега представљали погубитељи? Пред њим је било отворено небо, Син Божји са десне стране Оца. Небеска слава спустила се у његову душу и озарила је потпуно неупоредивим боговиђењем. А погубитељи, сажаљења достојном злобом, присуствовали су томе а нису могли да спрече. У том тренутку они су чак представљали његове добротворе, поспешујући његов брзи одлазак из тела и погружавање његове душе у океане блаженства и созерцања небеског. У том блаженом тренутку зар је могао измучени страдалник да завапи другачије него гласом свепобедне љубави према непријатељима!".

Пример овог неустрашивог исповедника и челника Цркве Христове није био узалудан. После имена патријарха Тихона, име митрополита Јосифа представља симбол јединствености и непатворености Православља у Руској цркви. Чак ни после пола века гоњења, терора и издајства истинита Православна црква, мада скривена, не престаје да постоји.
Митрополит Јосиф Петроградски је канонизован 1981. године од стране Руске Заграничне Цркве, заједно са осталим мученицима и исповедницима руским. Празнује се 7/20. новембра.