Истина о пореклу песме ''Ђурђевдан''

"На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су да падају у кризе. У општем хаосу један од њих је запевао чувене стихове..

Прољеће на моје раме слијеће
ђурђевак зелени
ђурђевак зелени
свима осим мени

Друмови одоше, а ја оста
нема звијезде Данице
нема звијезде Данице
моје сапутнице

Еј, коме сада моја драга
на ђурђевак мирише
на ђурђевак мирише
мени никад више


Е, ево зоре, ево зоре
Богу да се помолим
ево зоре, ево зоре
еј, Ђурђевдан је
а ја нисам с оном коју волим

Њено име нека се спомиње
сваког другог дана
сваког другог дана
осим Ђурђевдана


+++

"Од самог почетка сукоба, усташе су хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бежати из Сарајева. Уточиште су налазили на суседним планинама или пак у Србији. Наравно, одређен број људи је остао у свом граду, верујући да у душманима ипак постоји мрва човечности и емпатије. Нису ни претпоставили шта им ђаволи спремају.

Освануо је шести мај 1942. године. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција НДХ наредила је да се Србима припреми "ђурђевдански уранак". У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне - са брда изнад Бембаше.Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана где су дочекали воз смрти.

Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускоколосечне железнице па је воз из Брода по наредби руководства НДХ ушао у град.

Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника - од Вјећнице па све до Електроцентрале.

У колони је било око три хиљаде махом младих људи. Међу њима је било и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима а било је и муслимана који су се заузимали за Србе или су се изјашњавали као Срби. Разуларени усташа пред колоном је узвикивао: "Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!".

На вагонима је писало "седам коња или четрдесет војника" а усташе су у један вагон уводиле и до две стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске "Слоге" у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извежбаним и смелим баритоном из срца и душе запевао је:"Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени - Ђурђевдан је!"

По доступним сведочењима, усташе су због песме Ђурђевдан затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору збијени једни до других. Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло две хиљаде душа, а њих две стотине је преживело тортуру. Захваљујући преживелима ми данас знамо за овај догађај.

..на нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове песме. Сви смо сведоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке. Било би сјајно када бисмо за промену почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан.Нека је вечна слава свим жртвама јасеновачког казамата.

                                                   
                                                   +++