недеља, 06. мај 2012.

Житије светог славног великомученика Георгија победоносца



Засевши на престо римскога царства безбожни Диоклецијан се веома стараше за погано идолослужење. Нарочито је много поштовао Аполона као неког тобожњег предсказивача, јер је у мртвом кипу Аполоновом обитовао демон, који је давао одговоре питачима, лажно пророкујући о будућности, пошто се пророштва његова не збиваху. Једном Диоклецијан упита Аполона поводом неке ствари, и доби овакав одговор од демона: Не могу истински да претсказујем будућност, јер ми сметају праведни људи на земљи, и због њих лажу гатарски троношци у идолиштима; ти праведници уништавају нашу силу. - Онда Диоклецијан распитиваше жречеве: Ко су ти праведници на земљи, због којих бог Аполон не може да прориче? Жречеви одговорише: Хришћани су праведници у поднебесју.
Чувши то, Диоклецијан се испуни гнева и јарости на хришћане, и обнови гоњење против њих које већ беше престало. И одмах разасла на све стране царства свог наређење да се убијају праведни, невини и непорочни људи Божји. Тада пустише из тамница прељубочинце, разбојнике и развратнике, а напунише их исповедницима истинитога Бога. Било је страшних призора широм целога царства: хришћани су стављани на најстрашније муке, и то сваки дан. А када са свих страна, нарочито из источних провинција, стадоше стизати цару извештаји, пуни клевета на хришћане, и у којима су јављали да хришћани низашта не сматрају царево наређење, и да их је бескрајно много, и да их стога или треба оставити на миру у њиховој вери или их ис-требити, тада цар сазва код себе у Никомидију на савет са свих страна ангипате и игемоне, намеснике своје, Кнезове и велможе, и цео сенат. На том скупу цар даде израза својој јарости против хришћана, и нареди да сваки изрази своје мишљење по овој ствари. Пошто су многи говорили много, напослетку цар изригну овакав отров: "Ништа није чесније и потребније него - поштовати древне отачке богове". Пошто ову његову изјаву сви прихватише, он продужи: "Ако се сви са овим слажете и хоћете ревносно то да испуњујете, и ако љубав моју цените, онда се потрудите на све могуће начине да хришћанску веру, која је противна боговима нашим, потпуно истребите широм целога царства нашег. А да бисте то што успешније обавили, ја вам свим силама стојим на располагању". -Ову цареву реч сви усвојише и похвалише. Но Диоклецијан је још двапут сазивао сенат и саветовао се по овој ствари. И одлука би непоколебљиво утврђена, и народ обавештен о њој.
У то време беше у римској војсци чудесни војник Христов свети Георгије, рођен у Кападокији као син угледних и благочестивих родитеља. Он измалена би научен побожности. Као дете он остаде сироче, пошто му отац мученички пострада за Христа, а мајка се са њим пресели у Палестину, јер она беше родом из Палестине и имађаше тамо огромна имања и наслеђе. Када порасте Ђорђе, он беше веома леп, кршан и храбар. Стога би узет у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна и доби за старешину једног нарочитог пука. Због показане храбрости у биткама, цар Диоклецијан га произведе за комита, за војводу, пре но што се знало да је хришћанин. Тада му је било двадесет година, и мајка му се већ беше упокојила у Господу. И кад се по оном царевом крвничком наређењу стаде вршити истребљење хришћана, Ђорђе беше на служби при цару Диоклецијану. Видевши још првог дана како незнабошци страховито муче хришћане, и дознавши да се неправедно наређење царево не може нипошто променити, он изведе закључак да је ово време врло погодно за спасење. И он одмах раздаде убогима све што имађаше код себе: злато, сребро и одела; и робовима што беху код њега дарова слободу; за имања у Палестини написа завештање, да се раздаду невољнима, и да се тамошњи робови његови пусте на слободу.

Трећега дана незнабожни цар држаше веће са својим поганим кнезовима о даљем крвничком убијању невиних хришћана. Тада храбри војник Христов свети Ђорће одбаци сваки људски страх, и, утврђен Богом у страху Божјем, он ступи пред цара усред тог безбожног и безаконог већа, и светла лица и јуначне душе стаде им овако говорити: "Докле ћете, о царе, и ви кнезови и сенатори, који сте одређени да управљате по добрим и праведним законима, искаљивати на хришћанима јарост своју, и умножавати бес свој, и доносити безаконе законе, и изрицати неправедне пресуде над невинима који никога нису увредили? Докле ћете гонити и мучити те невине људе и приморавати их на ваше безумно безбожје, њих који су добро утврђени у побожности? Идоли ваши нису богови, нису! Не обмањујте себе лажима! Христос је једини Бог! И он је једини Господ у слави Бога Оца, све Њиме постаде, и све се Светим Духом Његовим држи. Стога, или сами познајте истину и научите се побожности, или не узнемирујте безумљем вашим оне који имају и знају истину и побожни су.
Оваквим речима Ђорђевим и неочекиваној смелости његовој сви се зачудише и на цара погледаше, желећи да чују шта ће он на то рећи. А он, као избезумљен или громом ошамућен, сеђаше ћутећи; и задржавајући у себи лавину гнева, даде руком знак своме пријатељу, антипату Магнецију, да одговори Ђорђу. Магнеције позва ближе к себи Ђорђа, и упита га: Ко те побуди на таку смелост и велеречивост? Светитељ одговори: Истина. Магнеције га упита: А шта је истина? Георгије одговори: Истина је сам Христос кога ви гоните. Упита га Магнеције: Дакле, и ти си хришћанин? Одговори свети Георгије: Слуга сам Христа Бога мог и, уздајући се у Њега, добровољно ступих пред вас да сведочим о истини.
На ове речи светитељеве настаде граја и комешање и вика у већу. Онда Диоклецијан нареди преко бирова да ућуте, и загледавши се у светитеља познаде га, па му овако говораше: Ја сам се и раније дивио твојој благородности, Георгије! Оценивши те по заслузи за твоју храброст, ја сам те одликовао не малим чиновима. И сада, мада не говориш у своју корист, ипак ти због твоје памети и храбрости као отац саветујем и препоручујем оно што је корисно по тебе: не лишавај себе војничке славе и части чина твога, и непокорношћу својом не излажи мукама цвет младости своје, већ принеси боговима жртву, па ћеш добити од нас велика одликовања.

На то свети Ђорђе одговори цару: О царе, боље је да ти мноме познаш истинитог Бога и Њему принесеш милу жртву хвале! Он би те удостојио бољег, бесмртног царства, јер је ово царство које сада уживаш - непостојано, ништавно и брзо пропада, те и све што од њега долази - краткотрајно је и ништа не користи примаоцима. Ништа што припада твоме царству не може раслабити моју побожност к Богу моме; и никакав вид мука не може уплашити душу моју нити поколебати ум мој.
Док је светитељ говорио то, цар се сав запали гневом и, не допуштајући му да своју реч доврши, он нареди војницима да Георгија копљима отерају из већнице и вргну у тамницу. Војници се одмах дадоше на посао да то изврше; и када се једно копље дотаче тела светитељева, одмах гвожђе постаде као олово, јер се сави као олово, а уста мученикова беху пуна хвале Богу.
Увевши мученика у тамницу, војници га прострше по земљи лицем горе, ноге му у кладе забише, и камен велики на груди му положише, јер тако нареди мучитељ. Трпећи то, светитељ непрестано узношаше благодарност Богу све до идућег дана. И када се раздани, цар опет изведе мученика на суд. И угледавши како га је тешки камен био пригњечио, упита га: Јеси ли се раскајао, Георгије, или си још непокоран? А светитељ, пошто му груди беху пригњечене, једва могаше говорити, и рече: Зар ти мислиш, царе, да сам ја већ толико изнемогао, те ћу се због тако малог мучења одрећи своје вере? Пре ћеш ти изнемоћи мучећи ме, него ли ја мучен.
Тада Диоклецијан нареди да се донесе велики точак за мучење, под којим беху даске са великим ексерима у облику мачева, рогова, ножева; и беху ти ексери неки прави, неки искривљени, неки повијени као удице. Потом нареди да мученика нага вежу на точак, па точак окрећу, да би оштри ексери, начичкани на даскама под точком, искидали цело тело. Тако мучен, и на парчад кидан, и као трска ломљен, светитељ трпљаше јуначки, и у тој муци он се најпре громко мољаше Богу, затим тихо у себи благодарише Бога, и не пусти ни уздаха, неко као да спаваше и не осећаше.
Мислећи да је мученик умро, цар радосно похвали богове своје, и повика: Где је Бог твој, Георгије? Зашто те не избави од такве муке? - И онда нареди да га као мртва одвежу од точка, а сам оде код жртвеника Аполоновог. И изненада се наоблачи, и настаде страховита грмљавина, и многи чуше глас одозго који говораше: Не бој се, Георгије, ја сам с тобом! - И мало после тога сину велика и необична светлост, и светлоносни Анђео Господњи, блистава лица, појави се у облику прекрасног младића крај точка и, ставивши руку на мученика, рече му: Радуј се! - И нико не смејаше прићи точку и мученику док се Анђео виђаше. А кад он постаде невидљив, мученик сам сиђе с точка, пошто га Анђео Божји беше одрешио и од рана исцелио, и стаде телом потпуно здрав, благодарећи Бога и призивајући Га.
Видевши то, војници се страховито уплашите и запрепастише, па отрчаше и обавестише цара који се још бавио у идолишту око приношења жртава идолима. А за војницима иђаше и свети Ђорђе, и он иступи пред цара у идолишту. Кад га угледа, цар прво не вероваше да је то Ђорђе, већ сматраше да је то неко сличан Ђорђу. Онда пратиоци цареви, пажљиво посматрајући мученика, познадоше да је то главом Ђорђе. Још и сам мученик велегласно викаше: Ја сам Ђорђе! - И бише сви запрепашћени, и у недоумици ћутаху дуго. А двојица од присутних, претори Анатолије и Протолеон, који беху раније оглашени у хришћанској вери, видећи ово необично чудо, потпуно се утврдише у Христовој вери, и повикаше: Један је Бог велики и истинит - Бог хришћански! И одмах цар нареди да ове ухвате, и без икаквог суда изведу ван града и мачем посеку. И многи други вероваше тада у Христа, али скриваху у себи веру, не смејући је исповедати од страха. И царица Александра, која се такође налазила у том идолишту и видела мученика чудесно исцељеног, познаде истину. И кад хтеде да јавно исповеди Христа, епарх је задржа, и пре но што цар дозна, нареди да је одведу дома.
Злотворни пак Диоклецијан, који није могао творити никакво добро, нареди да светог Георгија вргну у ров негашеног креча, да га затрпају , и тако оставе три дана. Вођен тамо, светитељ се велегласно мољаше Богу, говорећи: Господе Боже мој, услиши молитву слуге Твога, и погледај на ме, и смилуј се на ме, и избави ме од замки непријатеља, и дај ми да до краја непроменљиво сачувам исповедање светог имена Твог. Господе, не остави ме због грехова мојих, да не би некад рекли непријатељи моји: Где је Бог његов? Покажи силу Твоју и прослави име Твоје у мени непотребном слузи Твом. Мени недостојном пошљи Анђела Твог чувара. Господе, који си пећ вавилонску у росу претворио и света Три младића неповређене сачувао, јер си благословен вавек, амин.

Тако се помоливши и све тело своје крсним знаком оградивши, он се спусти у ров радујући се и славећи Бога. Слуге га онда везана затрпаше у негашеном кречу, па одоше. Трећег дана нареди цар да се кости мученикове изваде из рова са негашеним кречом, јер је сматрао да је мученик сагорео у кречу. И кад слуге разгрнуше креч, нађоше светитеља преко очекивања читава, жива и здрава, и одвезана како стоји, светла лица, са рукама подигнутим к небу, и благодари Бога за сва Његова доброчинства. А слуге и присутни беху избезумљени од ужаса и запрепашћења, и једногласно стадоше величати Георгијевог Бога, називајући Га великим.
Сазнавши за то Диоклецијан нареди да му се одмах доведе мученик. И гледајући га, силно се дивљаше, и упита га: Реци нам, Ђорђе, откуда у теби таква сила, и каквим то мађијама изводиш такве ствари? Сматрам да си веру Распетога у мађионичарску вештину претворио, да би својим чинима све задивио и себе као велика показао. Светитељ одговори: Ја сам очекивао, царе, да нећеш моћи ни уста отворити да хулиш свемоћног Бога, коме је све могуће, и чудесно избавља од опасности оне који се у Њега надају. А ти, прелашћен ђаволом, отиснуо си се у такву дубину заблуде и погибао, да чудеса Бога мог, која својим очима гледате, називаш мађијама и чинима. Стога плачем због вашег слепила, и називам вас бедницима, и сматрам да сте недостојни мога одговора.
Тада Диоклецијан нареди да донесу гвоздене чизме, начичкане изнутра дугачким клинцима, да их усијају на ватри, обују мученика, па да га онда бијући гоне све до тамнице. У таквој обући гоњеном, мучитељ се ругаше мученику, говорећи: Како је Георгије брз тркач! Георгије, ти трчиш веома брзо - А мученик, тако љуто гоњен и жестоко бијен, говораше у себи: Трчи, Георгије, да би стигао, јер трчиш не као на непоуздано. Затим, призивајући Бога говораше: Господе, погледај с неба и види труд мој, и услиши уздисање окованог слуге Твог, јер се умножише непријатељи моји, и неправедном мржњом омрзнуше ме ради светог имена Твог. Но Господе, Ти сам исцели ме, јер се пометоше кости моје, и дај ми трпљење до краја, да не би некада рекао непријатељ мој: учврстих се на њему! - Тако се мученик мољаше на путу за тамницу. И би бачен у тамницу, изнемогао телом од рана и силно изранављених ногу, али духом бејаше јак, јер целог тог дана и целе ноћи он не престајаше узносити Богу благодарност и молитве. И те ноћи Божјом помоћу он би исцељен од рана, и оздравише му ноге као и цело тело.
Сутрадан свети великомученик би изведен пред цара у позоришту. Са царем беше и цео сенат. Када цар угледа мученика како добро иде и не рамље ногама, као да уопште није био изранављен, веома зачуђен упита га: Шта је, Георгије, јесу ти чизме биле угодне? - Да, угодне, одговори светитељ. Онда цар рече: Одбаци дрскост, смири се, буди покоран, одреци се мађиоништва, па приступи и принеси жртву милостивим боговима, да те не би многим мукама лишили овог слатког живота. Свети Георгије одговори: Како сте безумни кад силу Божју називате мађиоништвом и бестидно се гордите обманом ђаволском! - Диоклецијан бесно погледа, и јаросно рикнувши прекиде мученикову реч, и нареди да светитеља бију по устима да би се научио не вређати цара. Затим заповеди да га воловским жилама бију све дотле док парчад тела његовог и крв његова не покрише земљу.
Иако тако свирепо мучен, свети великомученик Георгије се ни најмање не измени у лицу које беше светло. Дивећи се томе веома много, цар рече својим присутним велможама: Ово код Георгија није ни јунаштво ни сила већ дело мађиоништва. На то Магненције рече цару: Овде има један вешт мађионичар; ако га позовеш, он ће брзо победити Георгија, и Георгије ће се покорити твојој наредби.- Мађионичар би одмах позван, и кад изиђе пред цара овај му рече: Очи свих овде присутних видеше шта учини овај погани човек Георгије. А како он то учини, знате само ви који сте вични мађијама. Стога ти: или Георгијево мађиоништво победи и сатри, и учини да нам се Георгије покори, или га мађионичким отровима уклони из овог живота, те нека он мађионичар умре од мађија. Ја сам му због тога и допустио да живи до сада. - Мађионичар коме беше име Атанасије обећа да ће све то привести у дело идућег дана. Цар онда нареди да мученика држе у тамници, и оде са судишта. А светитељ, одведен у тамницу, призиваше Бога говорећи: Покажи, Господе, милост Своју на мени, управи стопе моје исповедништву Твоме и доврши течење моје у вери Твојој, да се у свима прослави пресвето име Твоје.
Сутрадан цар опет дође на судиште и седе, гледан од свију. А дође мађионичар Атанасије, гордећи се својом мудрошћу, носећи и показујући цару и свима присутнима меке мађионичарске напитке у разним судовима, и рече цару: Нека се сада доведе овде онај осуђеник, па ће видети разноврсну делатност наших богова и силу мојих враџбина. - И узевши један суд, он рече: Ако хоћеш, о царе, да тај безумник послуша тебе у свему, онда нека попије овај напитак. - Затим узе други суд и рече: Ако је по вољи суду твом да онај осуђеник види горку смрт, нека попије ово.
Цар нареди, и свети Георгије одмах би доведен преда њ на суд. И рече цар светитељу: Георгије, сада ће све твоје мађије бити уништене и престаће. - И нареди да светитеља силом напоје мађионичарским напитком. Светитељ са поуздањем испи отров, и стајаше неповређен радујући се, и ругајући се демонској обмани. Бесан од једа, цар нареди да светитеља силом напоје и другим напитком, пуним смртоносног отрова. А светитељ, не чекајући да га приморавају, сам добровољно узе суд и испи смртоносни отров. И отров му нимало не нашкоди, јер помоћу благодати Божје би сачуван од смрти.
То зачуди цара и цео сенат, а и мађионичар Атанасије стајаше запањен, чудећи се и двоумећи. Затим, после неког времена цар рече мученику: Георгије, докле ћеш нас зачуђивати својим делима? Докле нам нећеш изрећи истину? Какве су то мађионичарске ујдурме које чине те ниподаштаваш муке које ти се причињују, нити ти нашкођују смртоносни напитци? Кажи нам све отворено, јер желимо да те кротко саслушамо.
Тада блажени Георгије одговори: Не мисли, о царе, да људска довијања чине те ми ниподаштавамо муке, већ то чинимо призивањем Христа и силом Његовом, јер уздајући се у Њега ми, тајно поучавани од Њега, ниушта не сматрамо најразноврсније муке. Диоклецијан упита: А какво је то тајно поучење Христа Твог? Свети Георгије одговори: Знајући унапред вашу злотворну злоћу, Господ Христос научи слуге Своје да се не боје оних који убијају тело а душе не могу убити, и још рече: Длака с главе ваше неће поганути, и ако што смртно попијете, неће вам наудити (Мт. 10, 28; Лк. 21, 18; Мк. 16, 18). И још чуј, о царе, Његово нелажно обећање нама које Он сажето изрази овим својим речима: Који верује у мене, дела која ја творим и он ће творити (Јн. 14, 12). Диоклецијан упита: А која то дела ви називате његовим? Светитељ одговори: Слепе просвећивати, губаве очишћавати, хромима ход давати, глувима слух отварати, нечисте духове изгонити, мртве васкрсавати. Ова дела, и дела слична овима, јесу Христова дела.
Цар се онда обрати Атанасију мађионичару са питањем: Шта ти велиш на ово? Атанасије одговори: Чудим се како се овај руга твојој кротости говорећи лажи, и нада се да се извуче из моћне руке твоје. Јер ми који сваког дана уживамо у многобројним доброчинствима бесмртних богова наших, још никада не видесмо да мртвога васкрсоше, а овај човек, уздајући се у мртваца и сматрајући Распетога за Бога, бестидно тврди да је Распети творац великих дела. Но пошто он пред свима нама тврди да је његов Бог творац таквих чудеса и да они који верују у Њега добише од Њега нелажно обећање да и они творе дела која је и Он творио, нека онда овај васкрсне мртваца пред тобом, царе, и пред свима нама, па ћемо се и ми покорити његовом Богу као многомоћном. Ето, недалеко одавде налази се гроб у који је пре неколико дана сахрањен мртвац кога сам ја за живота познавао. Ако Георгије васкрсне њега, онда ће нас истински победити.
Зачуди се цар таквом предлогу Атанасијевом. Гроб пак тај бејаше велик, и налазио се пола стадије далеко. Суд над Георгијем вршио се у позоришту крај градске капије, и из позоришта се видео тај гроб ван града, пошто је у јелина био обичај да своје мртваце сахрањују не у граду него ван града. Цар онда нареди мученику да васкрсне мртваца, и на тај начин покаже силу Бога свог. А антипат Магненције моли цара да Георгија ослободе окова. Пошто скинуше окове са светитеља, Магненције му рече: Сада, Георгије, покажи чудесна дела Бога твог, па ћеш нас привести вери у Њега. - Светитељ му одговори: Бог мој који је из ничега створио све, моћан је да мноме слугом Својим васкрсне тог мртваца, али ви, пошто вам је ум помрачен обманом, не можете да схватите истину. Но ради овог присутног народа учиниће Бог мој то што ви кушачки тражите. Само немојте то приписати мађијама. Ето, мађионичар кога позвасте поуздано тврди да никаква мађија, нити сила икаквог бога, није никада могла васкрснути мртваца. А ја ћу на очиглед свих присутних и чујно за све призвати Бога мог.
Рекавши то, он преклони колена своја, и дуго се са сузама мољаше Богу. Затим устаде и громко се опет помоли Богу говорећи: Боже векова, Боже милости, Боже свих сила, Боже све-могући, Господе Исусе Христе. Ти не посрамљујеш оне који се у Тебе уздају, - услиши у овај час мене смиреног слугу Твог Ти који си услишавао Своје свете Апостоле на сваком месту у свима чудесима и знамењима: дај овом злом нараштају знамење које тражи, и васкрсни мртваца из гроба, на посрамљење оних који Те одбацују, а на славу Твоју и Твога Оца и Пресветога Духа. О Господе, покажи присутнима да си Ти једини Бог на васцелој земљи, да би познали Тебе, свемоћног Господа, и увидели да се све покорава Твоме мигу. Јер је Твоја слава вавек, амин.
А кад изговори "амин", настаде огромна хука и земља се затресе, те се сви силно препадоше. И надгробни споменик паде на земљу, гроб се отвори, мртвац устаде жив и изађе из гроба, док су сви присутни посматрали то премрли од страха. Затим настаде велика граја у народу: многи се радоваху и хваљаху Христа као великог Бога. А цар и они са њим, испуњени ужасом и неверјем, најпре говораху да је Георгије, велики мађионичар, васкрсао из гроба не мртваца већ неког духа и привиђење, да би обмануо гледаоце. А кад затим увидеше да то није привиђење него човек који је стварно васкрсао из гроба и призива име Христово, они притекоше Георгију и прибише се уз њега, веома збуњени и избезумљени. И не знајући шта да раде, они ћутаху. Атанасије пак притрча и припаде к ногама светитељевим, исповедајући да је Христос свемоћни Бог. И мољаше мученика да му опрости грехе које учини у незнању. :
Но пошто прође прилично времена, Диоклецијан нареди да народ ућути, и стаде говорити овако: Људи, видите ли превару? Видите ли поквареност и лукавство ових мађионичара? Овај најбезбожнији Атанасије, помажући себи сличног мађионичара, даде овоме не отров већ неки чаробњачки напитак који поможе овоме да нас обмане, јер они живог човека својим чинима преставише као мртваца, и својим враџбинама тобож га васкрсоше из мртвих на наше очи. - Рекавши то, цар нареди да се без икаквог ислеђења и суда одрубе главе Атанасију и човеку васкрслом из мртвих, а да светог мученика Христовог Георгија држе у тамници и оковима док он посвршава државне послове и смисли шта ће радити с мучеником. Свети пак Георгије, обревши се у тамници, радоваше се духом и благодарима Бога говорећи: Хвала Ти, Господе, Ти не посрамљујеш оне што се у Тебе уздају. Благодарим Ти што ми свуда помажеш, и што ми свакодневно чиниш велика добра и моју недостојност украшаваш благодаћу Својом. Но удостоји ме, Боже, Боже мој, да ускоро созерцавам славу Твоју пошто потпуно посрамим ђавола.
Док је свети великомученик био у тамници, к њему су долазили они што због његових чудеса беху поверовали у Христа. Они су златом потплаћивали тамничке стражаре. Долазећи к светом великомученику они су припадали к ногама његовим и учили се у њега светој вери. А болесници међу њима исцељиваху се од својих болести, јер их свети Георгије исцељиваше призивањем имена Христова и крсним знамењем. Тако многи долажаху к њему у тамницу. Међу долазницима беше неки човек по имену Гликерије, прост земљорадник. Њему се догоди те му во паде са брега у провалију, и црче. Чувши за светитеља, Гликерије отрча к њему плачући за својим волом. А светитељ, осмехнувши се тихо, рече: Брате, иди с радошћу, јер Христос мој оживе вола твог. - И он, искрено поверовавши мучениковој речи, оде и затече вола живог, као што му каза светитељ. Па не часећи ни часа, он крену натраг к мученику. И хитајући кроз град, он громко викаше: Заиста је велик Бог хришћански! - Но војници га ухватише и цара о њему обавестише. Цар Диоклецијан, испунивши се гнева, не хтеде ни да види Гликерија, већ нареди да му се без суда одмах отсече глава ван града. А Гликерије радосно као на пир хиташе у смрт за Христа, и престижући војнике он великим гласом призиваше Христа Бога молећи Га да му проливање крви његове урачуна уместо крштења. И тако Гликерије сконча.
Утом неки сенатори обавестише цара како Георгије, седећи у тамници, буни народ, јер многе одвраћа од богова и приводи Распетоме, и чудотвори мађиоништвом, те сви трче к њему. И предложише цару да Георгија опет изведе на суд, па ако се не покаје и не обрати боговима, онда да брзо буде осуђен на смрт. Цар дозва антипата Магненција па му нареди да за сутра спреми судиште код Аполоновог идолишта, да би јавно судио мученику. Но те ноћи, молећи се у тамници, свети Георгије задрема мало и виде у сну Господа који га Својом руком прихваташе, и загрливши целиваше, и венац му на главу стављаше, говорећи: Не бој се, него буди храбар, јер ћеш се удостојити да царујеш са мном! Не малаксавај, већ што пре дођи к мени да примиш што ти је уготовљено.
Пробудивши се и радосно заблагодари Богу, светитељ позва к себи тамничког стражара и упути му ову молбу: Једну милост молим од тебе, брате: допусти да слуга мој дође до мене, јер му имам нешто казати. - Стражар допусти, и уђе слуга који је неотступно стајао пред тамницом и веома пажљиво записивао светитељева дела и речи. Ушавши, он се до земље поклони господару свом који је био у оковима, и распрострт крај ногу његових на земљи, плакаше. Но светитељ, подигавши га, наређиваше му да буде весео, и исприча му своје виђење рекавши: Чедо, Господ ће ме скоро позвати к себи. Но ти по одласку мом из овог живота, узми ово моје смирено тело са мојим завештањем, које написах пре мога подвига, с помоћу Божјом однеси га нашем дому у Палестини, и изврши све што сам завештао. Притом имај страх Божји и непоколебљиву веру у Христа. - Слуга обећа да ће све извршити, и пошто се много исплака, светитељ га с љубављу загрли и, давши му последњи целив, он га отпусти с миром.
Сутрадан при изгревању сунца цар седе на судишту и пред њега изведоше светог мученика. Прикривајући свој гнев, цар му стаде говорити кротко: Не изгледа ли ти, о Георгије, да сам пун човекољубља и милости, када имам толико саучешћа за тебе? Сведоци су ми сви богови да веома штедим младост твоју због цветајуће у теби лепоте и памети и храбрости. Ја желим да заједно са мном царујеш и будеш други по части, ако би хтео да се обратиш боговима. Реци нам дакле, шта ти о томе мислиш. - Свети Георгије одговори: Требало је, о царе, да толику милост твоју према мени покажеш раније, а не да тако страшно будеш свиреп према мени. - Саслушавши с уживањем овакве мученикове речи, цар одмах изјави: Ако хоћеш да ми се као оцу с љубављу покориш, ја ћу те узвратити великим почастима за све муке што си поднео. Свети Георгије одговори: Ако пристајеш, о царе, онда хајдмо у храм да видимо богове које ви поштујете.
На то цар устаде хитно и с радошћу, и са целим сенатом и многим народом оде у Аполонов храм, водећи чесно са собом и светог Георгија. А народ клицаше цару хвалећи га што боговима својим прибавља силу и победу. Кад уђоше у храм и жртва би спремљена, настаде тајац, и сви гледаху у мученика непоколебљиво убеђени да ће он принети боговима жртву. Светитељ приђе Аполоновом кипу, и пруживши руку према њему, њега бездахног упита као живог: Ти ли хоћеш да ти принесем жртву као Богу? Говорећи то, светитељ начини крсни знак према идолу. Тада демон који је живео у идолу овакав глас даде од себе: Нисам Бог, нисам! И ниједан од сличних мени није Бог-Само је један Бог, и то онај кога ти проповедаш. Ми пак од Анђела што служаху Њему постадосмо отпадници и, овладани завишћу, ми варамо људе. Светитељ му на то рече: Како се онда усуђујете да остајете овде, када сам овде дошао ја, служитељ истинитог Бога? - Када светитељ то рече, стаде из идола излазити некакав шум, и звук, и плачни глас. Затим изненада попадаше сви идоли на земљу и разбише се. Тада жреци и многи од народа као луди бесно навалише на светитеља, и бијући га и везујући га они довикиваху цару: Погуби овог мађионичара, царе, погуби, док нас он није погубио!
Док су вика и метеж трајали и глас о томе брујао по целом граду, царица Александра, која је дотле била потајна хришћанка, не могаше више то да крије, већ похита тамо где бејаше свети великомученик Георгије. Када чу народну вреву и издалека угледа окованог мученика, она стаде викати велегласно: Боже Георгијев, помози ми, јер си једино Ти свемоћан. - А када се народна врева утиша мало, Диоклецијан нареди да мученика доведу пред њега. Од силне јарости он као луд викну на светитеља: Таквом ли ми благодарношћу узвраћаш за моју милост према теби, о најпоганија главо? Свети Георгије му одговори: Тако сам навикао поштовати твоје богове, о безумни царе! Та застиди се једном да спасење своје приписујеш таквим боговима, који ни себи не могу помоћи, нити присуство Христових слугу поднети.
Док је светитељ говорио то, гле, стиже царица Александра, исповедајући смело пред свима Христа Бога. Усто и к ногама мучениковим припадаше, и мучитељево безумље пљуваше, грдећи богове и проклињући оне који им се клањају. А цар, избезумљен од великог запрепашћења што види своју супругу како неустрашиво слави Христа и ниподаштава идоле и припада к ногама мучениковим, упита је: Шта ти би, Александро, те си се прилепила уз овог мађионичара и чаробњака, и тако се бестидно одричеш богова? - Но она се окрену од њега и не даде му оговора. Због тога се Диоклецијан још више разјари и не хтеде даље да испитује ни Георгија ни царицу, него одмах изрече обојима овакву смртну пресуду:
Наређујем да се мачем посече свезли Георгије који је изјавио да је галилејанин и који је много хулио на богове и на мене, заједно са царицом Александром коју је Георгије упропастио мађијама и која је као и он безумно грдила богове.
Тада војници нарочито за то одређени зграбише окованог мученика и поведоше ван града, вукући са њим и благородну царицу. Усрдно му следећи, царица се у себи мољаше Богу шапћући и често у небо погледујући. Но кад дођоше до једног места, царица малакса телом и замоли да мало седне. А кад седе, она наслони главу на зид, и предаде дух свој Господу.

Видевши то, мученик Христов Георгије прослави Бога, и с великом радошћу иђаше молећи се Господу да се и његово течење заврши добро. А кад стигоше на губилиште, он подиже глас свој и мољаше се овако: Благословен си, Господе Боже мој, што ниси дао да ме зубима растргну они који су ме тражили, и што ниси обрадовао непријатеље моје због мене, и што си душу моју избавио као птицу из замке ловачке. Услиши ме и сада, Господе, и буди крај мене слуге Твога у овом последњем часу, и избави душу моју од лукавства ваздушнога кнеза, великога ратника, и од његових нечистих духова. Онима што у незнању свом сагрешише против мене не упиши им као грех, него им подај опроштај и љубав Твоју, да би Те и они познали, и тако добили удео у царству Твом са избраницима Твојим. Прими и моју душу са онима који су Ти угодили од памтивека, не узевши у обзир оно што сагреших свесно и несвесно. Сети се, Господе, оних, што призивају величанствено име Твоје, јер си благословен и свепрослављен вавек, амин.
Помоливши се тако, свети Георгије радосно преклони под мач главу своју, и би посечен двадесет и трећег априла 303. године, добро завршивши исповедање, окончавши течење и сачувавши веру чисту. Зато и доби венац правде.
Таква су славља великих подвига храброга војника; такве су његове борбе и славне победе над непријатељима; подвизавајући се тако, он се удостоји непропадљивог и вечног венца. Нека се његовим молитвама и ми удостојимо удела праведних и стајања с десне стране у дан другог доласка Господа нашег Исуса Христа, коме приличи свака слава, част и обожавање кроза све векове, амин.

Нема коментара:

Постави коментар