среда, 09. мај 2012.

О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ - Митрополит Антоније Храповицки

ДВА ПУТА ПАСТИРСТВА - ЛАТИНСКИ И ПРАВОСЛАВНИ


Христос пастир добри

Особине најбољих православних пастира

Уколико бисмо се упитали које су особине пастира истинске Цркве по којима они ступају у најближу везу с људима, а које се захтевају Речју Божијом, и уколико бисмо пожелели да одговоримо на њих на основу праксе наше отаџбинске Цркве, неки наши слушаоци би запушили уши изјављујући громогласно да наша пракса представља негирање било какве блискости пастира са сопственим стадом. Због таквог могућег односа изменићемо начин излагања наших објашњења, који је до сада указивао на методе заједничке за скоро сав латински клир, у којем по схватању сваког образованог човека има мноштво позитивних примера. Прелазећи на описивање наших православних појмова и обичаја, задржаћемо се једноставно на сликама из живота најбољих пастира, односно оних који имају најдубљи и најшири утицај, али су притом и дубоко црквени, који својом личном делатношћу не изражавају неку нову идеју, до сада невиђену у црквеном животу, већ који насупрот томе, по прејемству у свом животу уз незнатне личне особености понављају појаве "истог Оног Духа" (1 Кор. 12, 4), Који је исти у току векова, или, како Црква учи, "све даје Дух Свети, точи пророчанства, свештенике поставља... и сабира сав сабор црквени. Дакле, читаоче, упути се код таквих пастира заједно са мном и с огромним мноштвом Руса, који код њих долазе из свих места, из свих друштвених слојева, свих стања, па чак и с убеђењима или без убеђења и који се овде ослобађају свих подела. Већ овакво друштво учи сапутника да нас очекује нешто што је у потпуној супротности с латинским опортунистима, чији утицај рачуна управо на одређени народ, слој и партију. А овде је, као што видите, "тада се сатр и гвожђе и земља и мјед и сребро и злато, и поста као пљева на гумну у љето" (Дан. 2, 35); - тако нестала свака подела међу различитим положајима људи и заиста јединствено стадо хита ка служитељу јединственог Пастира. А како му је пошао за руком такав преображај за који су изгледали немоћни и најмудрији господари савести и срца?


Католички свештеник свој свакодневни живот уређује и тако навикава се таквом опхођењу да од првог утиска очара свог саговорника. Насупрот томе, наше духовне руковође се најмање брину да створе себи овакву атмосферу и овакво опхођење. Ако сте имали прилике да прочитате одушевљене приче њихових поштовалаца о првом сусрету с њима, у огромној већини случајева ћете наћи казивања о томе какве препреке су наратора очекивале на путу до манастира, с каквим потешкоћама је дошао и дочекао ред за разговор насамо са старцем, и на крају, с каквим разочарењем је уместо очекиване дивне лепоте срео неугледног и по речима неинспиративног старчића, који га је запањио једноставношћу свог дочека скоро исто тако непријатно, као и пророк Јелисеј некада великаша Немију.

Ако будете даље читали сличне приче или сами дођете до старчевог обитавалишта видећете да његов безбрижан однос према првом утиску који оставља на посетиоца потиче од потпуне испуњености његовог живота унутрашњим - аскетским и спољашњим - пастирским садржајем: обраћа му се толико народа да њему није до пријема и није му до импоновања, који су му толико туђи и по самој својој суштини. Он не тражи да прошири своју делатност, већ једва једвице успева да изађе на крај с мноштвом послова који су се на њега навалили.

У чему се онда садржи духовна сила која привлачи срца ка њему? Да ли је она у спољашњој прилагодљивости свим људским потребама? Нипошто. Истина, ако сте код старца дошли с одређеним питањем, несрећом или сумњом, поводом животног плана, који се још није сасвим искристалисао, наравно, одговориће вам на ваше најближе питање; али ће вас она духовна сила која у вас уђе, просветити и помирити са животом; она се неће састојати толико у самом садржају одговора, колико у околности да ће се старчева душа, која блиста у лику и говору, прелити и у вашу душу у потпуно нови садржај који вам је до тада био непознат. Посетилац ће осетити да нам је близак Бог и Христос Спаситељ, осетиће сласт служења Њему и његов дух ће почети силно да тежи ка овим начелима. Сумње које су га узнемиравале саме по себи ће му се чинити смешнима, нови губитак који оплакује раствориће се блаженом утехом, једном речју, он ће стећи Христа у свом срцу - а уједно и разрешење свих потешкоћа, попут Закхеја који је и сам схватио шта му је ваљало чинити после примања Господа под свој кров. И изванредно је то што у беседама с нашим старцима - било да су то монаси или јереји, слично расположење нису осећали само они који су дошли код њих да се кају и поуче, сви, и угледни и прости: већ и маловерни, који су код њих долазили више ради искушавања него ради поуке - само ако им је било својствена макар и мала тежња ка добру и тражење истине.

Одакле су ови старци, који знају само Библију и неколико дела светих отаца стекли овакву ширину и трпељивост? Како објаснити да су заједничко тле с њима налазили и нецрквени мислиоци као што је Л.Н.Толстој - и да се њихове изреке налазе у делима и других публициста философског усмерења, који као и овај претходни не признају никакав научни и морални значај наше научно-богословске литературе?

Зар о.Јован Кронштатски или о.Амвросије знају сва лутања савремене мисли и живота, или сами поседују својеврстан философски камен за духовно лечење? Да, управо последње речи - "духовно лечење" и дефинишу силу којом они превазилазе књишку ученост: они су садржај све наше свете вере следећи своје духовне оце - њене најбоље тумаче - изучавали управо са стране духовног лечења наших немоћи и грехова, са стране оног назначења које истине Откровења и све речи свете Библије и црквене одредбе имају за борбу између добра и зла која се одвија у свима нама - у васпостављању у нама новог човека. "Ради тога су рођење и Дјева, ради тога су јасле и Витлејем," како каже св.Григорије Богослов, објашњавајући истину нашег искупљења. У овом целовитом разумевању наше свете вере је прво преимућство наших учитеља у односу на инославне.

Спознавши у светлости црквеног учења у искуству сопствене борбе законе наше моралне природе, православни учитељи врлине самим тим лако могу да одреде и морално стање свог саговорника, чак и ако не знају за размишљања која у његову душу уносе помисли сумње. Зато учитељ одмах може да покаже која тачно човекова стремљења сопствене воље прилепљују његову душу за сумње, чине је неутешном у несрећи, лишавају наде и бацају у гнев. Овоме се у старчевој беседи често придружује и једноставна, али изванредно здрава и снажна примедба, која разбија лукаво испреплетане аргументе против истине вере, и наравно, кад би се овом јасном, чистом уму придружила и ученост, макар у таквим димензијама да он располаже философским говором, победа над сумњама прва два-три посетиоца би вратима његове келије привукла и читаве гомиле Руса који сумњају, и који се, као што је познато, у зрело доба увак враћају трагању за вером, али сада већ живом и свесном. Они не би погрешили у свом стремљењу ка овим вратима, јер би у тој келији нашли главно што је недостајало за разбистравање њиховог ума, нашли би у себи одавно изгубљену способност да буду искрени према самима себи, која се не може вратити путем читања, способност да врате поверење у глас сопствене савести и разума, да разликују оно што нам он говори, а шта сугерише тврдоглава и често безразложна озлојеђеност против живота, људи и Бога. Рекли смо да као средство за разјашњавање заблуда људима, старцима служи познавање људске природе и духовног лечења уз помоћ свете вере; али ово би било довољно за посетиоце који су већ пуни покајања и искреног самоосуђивања, а за оне, нарочито из полуверујућег друштва, којима је још увек потребно да усвоје овакво расположење, наведена средства нису довољна. Али, наши старци и најбољи пастири имају још једно средство, извесну благодатну способност "усвајања" у себи, у свом срцу, сваког ближњег, које се даје пастиру који је достигао највиши дар хришћанске љубави и чини га сличним с Пастиреначалником, за Којег су пророк, а затим и јеванђелиста рекли: Он немоћи наше узе и болести понесе (Мт. 8, 17). Услед овог благодатног усвајања свака душа, која болује од грехова, чамотиње или неверја, осећа да није туђа учитељу, да је његов дух обузима с љубављу и самилошћу и да јој на известан начин даје сопствени живот, своје сопствене снаге, и то чак не ни сопствене, односно личне, већ неке више, које су му својствене, и које се више не предају речима, већ непосредно осећајем, и каже: молим вас, дакле, угледајте се на мене (1 Кор. 4, 16). Ова осећања су слична онима која доживљава изнемогли путник кад га чио делија који га сретне узме под руку и пријатељски почне да га подстиче да дође до краја пута указујући му топло пристаниште које се назире у даљини. - Не мари што црквени дух старца који је наизглед тако затворен у познате форме, привлачи душу која још није очишћена, односно или љутог грешника или неверујућег, или човека који је васпитан по апсолутно другачијим схватањима од свог новог руковође: старац је добио дар да у сваком допре "до човека", да се односи према њему мимо свих маски сталешке припадности и разних условности и заблуда усвојених у животу, да допре право до његовог "унутрашњег човека" за којег овај највероватније ни сам није знао пре тога, а сад га је одједном осетио под слатким утицајем свете и самилосне љубави која је сијала у очима и речима, на пример, Серафима Саровског, тим јаче што је тежи био грешник који је код њега долазио. Наравно, овај духовни елан, који се открио у грешнику или у човеку који је све одрицао, још увек није његово потпуно обраћење, али му је он сад вратио потпуну могућност за то. О, наравно, он ће сад наћи могућност и да замени своје греховне животне околности другима, које више одговарају подвигу поправљања - и да своје сумње донесе на суд здраве мисли и науке, потраживши одговарајуће књиге или живе учитеље истине које је раније избегавао због предрасуда.

"Али да ли ви захтевате потпуну светост од пастира за његово успешно делање?" упитаће ме читалац. За потпуни успех је, наравно, потребна светост, због чега у свим неуспесима пастир не треба да одступи од самопрекоревања због свог духовног несавршенства. Али, рећи ћемо да је још на самом путу ка светости, за пастире, који још увек нису потпуно савршени, могуће делимично "усвајање" душа сопствене духовне деце. Суштина пастирства се састоји управо у њиховом "усвајању". Видимо да је делатност наших најбољих пастира условљена трима начелима и да усмерава мисао на четврто. Ова начела су:

1) познавање Божанског учења и црквених одредаба, не у сувопарном догматском излагању, већ са стране духовног лечења које се у њима садржи,

2) познавање човека у његовој борби између добра и зла,

3) способност за самилосну љубав.

Ако се овоме придружило: познавање људских друштвених и псеудонаучних људских заблуда, односно познавање живота и науке, опет, не само с фактичке стране, већ управо са стране њихове привлачности за савремене карактере, исто као и њиховог утицаја на човеков морални живот - добићемо слику савршеног пастира.

Од ова четири начела, која су неопходна за пастирско савршенство, најближи значај за дословно пастирску примену или "усвајање" као пројављивање пастирског духа, наравно, имају друго и четврто, премда су немогућа без првог и трећег, али се овим последњим начелима пре свега одређује унутрашњи живот пастира. О њима ћемо овога пута рећи само то да је пренебрегавајуће заборављање ових начела у савременим предавањима пастирског богословља, које се испољило у потпуном пропуштању читавог поглавља науке, односно пастирске аскетике, достојно најискренијег сажаљења, и то посебно у садашње време кад за то постоје предивна руководства преосвећеног Теофана који је на Духовној академији предавао аскетику. И ако неки аутори пастирског богословља оправдавају своје пропусте тиме што су се "моралне особине пастира" код нас излагале без специјалне примене на пастире и што су примењиве на сваког хришћанина, то се може сврстати само у недостатке претходних предавања, а не у сувишност самог предмета. Задатак аскетике не представља толико показивање хришћанског савршенства и хришћанских обавеза колико указивање пута ка њиховом постепеном остварењу. За пастира свака добра аскетика, чак и општехришћанска, има двоструки значај: као прво, она ће га научити како да стекне дар ове благодатне свеобухватне љубави према људима која му се не даје без нарочитих духовних вежбања; као друго, она ће му помоћи да открива само хришћанско учење с тачке гледишта која је потребна за пастира, с којом се оно не открива у богословским уџбеницима, то јест, с тачке гледишта духовно-исцељујуће силе истина и одредаба које Црква садржи. Ево зашто је познати Никодим Светогорац, издајући аскетску књигу учитеља из ВИ века Јована и Варсануфија, у предговору писао да као руководство треба да је читају само архијереји, игумани и јереји, ради лечења душа.

Али, замислимо да пастир поседује и знање Божанског закона и хришћанску љубав према људима: како сада да научи, као прво, да распознаје људе имајући у виду духовну борбу која се у њима одвија, а као друго, у чему треба да се састоји његово упознавање с животом и размишљањима њему савременог друштва или поверене му парохије, како би знао која тачно начела треба да надомешта или да замењује благодатним хришћанским лечењем? Управо у овоме ће се састојати она истинска примена или усвајање, које је себи у заслугу приписивао свети апостол Павле. Како човек да научи да познаје човека, где је пут ка оном дубоком и непосредном прозрењу у унутрашњи свет које су стекли духовни старци? Наравно, главни услов за овај дар је љубав, која се достиже унутрашњим духовним животом о којем сада нећемо говорити. "Љубав ће пронаћи речи којима се ближњи може поучити. Она ће дати начин и ум, и усмериће твој језик, а ово дело не захтева лепе речи, оно тражи само подсећање." Овом изреком св.Тихона Задонског (ИИ, 319) потврђују се наше речи о оној предности у делу пастирског усвајања коју стичу учитељи који су остварили дар благодатне љубави, али ћемо се потрудити да наведемо неке директне методе за обучавање духовном прозрењу, које су доступне пастирима који тек започињу духовни живот.

- Први услов за такву обуку је ипак унутрашње делање - пажња према себи, односно пажљива процена својих покрета и помисли, стално прозрење у себи самом борбе два начела - доброг и злог, који се већином крије иза добрих намера, али у ствари испуњава душу похоћу или гордошћу. Имајући увек пред очима савести свој унутрашњи свет, пастир цркве по аналогији с њима, брзо почиње да осваја борбу која се одиграва у душама повереним његовој бризи. Шире проницање у ову област ће му дати исповест ако има могућност и жељу да је обавља без журбе. Он тада својим питањима неће откривати поједине падове своје духовне деце, већ управо ону њихову унутрашњу борбу, постепени зачетак помисли и страсти у њима, својства њихових животних интересовања и стремљења, и наравно, само ће на тај начин добити могућност да им по руководству отаца даје корисне савете, за шта ће бити потпуно неспособан ако се ограничи само слушањем њихових грехопада, као што то, нажалост, обично бива.

Зар није истина да је много лакше дати савет откривши уз помоћ питања која је главна унутрашња страст грешника, него сазнавши колико се пута он посвађао, колико је пута слагао, одбио да пружи милост и др.? После оваквог сувог набрајања тешко да ће се неки духовник и одлучити да да савет, а ако га замоле, вероватно ће рећи нешто уопштено, наредивши да се на пример, свакодневно чита молитва која му је у том тренутку случајно пала на памет. У сваком случају, пастир наведеним начином исповедања стиче познања о духовним болестима човека. Од њега зависи да већи део својих беседа с парохијанима обавља ширењем беседе после исповести. Ако наши руски хришћани имају имало наде да ће у пастиру наићи на духовног лекара и саветника, они ће с пуном спремношћу сами усмеравати све своје беседе с њим на предмете духовног живота. Насупрот томе, веома их оптерећују свештеници који због незнања услова друштвеног живота покушавају да се покажу пред мирјанима као познаваоци светског живота и журе се да их обаспу доказима своје свестраности. Причалице на светске теме светски људи у довољној мери срећу и међу својима, а свештеник којег ретко виде донеће им много више утехе ако се свом парохијанину представи као његов саосећајан руководилац у духовном животу. Једном речју, поприште за његово изучавање је руском пастиру увек отворено; само да има жеље да га проучава.

Достигавши моралну танкоћутност која је могућа за пастира који живи у светској вреви, по којој ће моћи да одреди макар основне карактерне црте сваког човека, свештеник ће бити у стању да користи овај дар за спасење душа само у случају ако своју сопствену душу и своју беседу доведе у одређени однос с разним странама у души ближњег, односно ако позива у живот његовог новог човека и ако заједно с њим победи старог. Замислимо тако уобичајен у руском животу тип доброг, искреног младића с ватреном саосећајношћу за добро, али бескарактерног и страсног. Живот који га окружује, који се усмерава само на то да свако тражи корист и задовољство, увлачи га у пучину страсти и безбрижности; али ево, он среће пастира, који јасно прозире његову једноставну психологију, који с тугом гледа његову лакомислену личност и пад, и који са искреним самилосним саосећањем жели да сачува и запали у њему ватрицу највиших, светих стремљења, која у њему једва тиња; ради овог циља пастир му нуди учествовање у парохијским доброчинствима, у школи и т.сл. простом, смерном, али светом делу. Младић се одмах одазива на позив, и света уздања која су се до тада гасила, враћају се у живот и почињу да се развијају. Ипак, вероватно је да га ова вакцина активног добра неће одмах избавити од даљих падова, али ће се унутрашња борба заоштрити, а свештеник ће му од тада изгледати као анђео-чувар, као свагдашњи морални ослонац и утешитељ.

Кад сличан однос према пастиру усвоје сви синови његове парохије тако да она уистину, а не само по имену, представља цркву која води борбу - задатак истински пастирске примене је испуњен.

Није то лак задатак, али смо имали прилике да видимо како су га остварили и вероучитељи, и духовници добротворних установа и парохијски пастири; нико од њих није слободан од непријатеља и лажне браће, али и у њиховој животној друштвеној борби, и у унутрашњој личној борби сваког парохијанина ови пастири су заузимали место, могло би се рећи, друге савести: код њих су људи ишли по савете, њихову реч су очекивали у невољи, на њихове речи су се ослањали у борби.

До сада смо говорили о људима који немају предубеђења против религије и Цркве, али има много оних с предрасудама, чији је живот искомпликован заблудама, а уместо истинских хришћанских појмова њиховим разумом владају толстојевштина или позитивизам или занимање за нешто друго, при чему Православље чак ни не познају и не желе да га знају. Управо овде је пастиру потребно да прониче у ова лажна учења и гледа које су тачно преваре заробиле неразумно срце хришћанина. Овакво занимање готово никад није било лишено неког привида добра, које постоји у лажном учењу које су ови примили; као што су многи следбеници Толстоја били спремни да мисле да је њихов "учитељ" био први човек који је говорио о светости и узвишености девствености, да се тек од Некрасова код образованих људи појавила љубав према простим људима, да Црква учи мржњи према свим народима осим сународника и т.сл. Приликом пажљивог гледања на ствари, може се приметити да је у Русији најраспрострањеније лажно учење увек расло и да је увек стицало извесну снагу на сличном неспоразуму и сматрајући да има монопол над неким добрим начелом, те је на тај начин привлачило себи срца неутврђена у хришћанском схватању. Само су самозванци могли да покрену народне буне у Русији; исто тако су се и побуне мисли код нас увек заснивале на превари. Да би се заблудели поново вратили истини треба им наравно показати да добро, које они траже са стране, много обилније, светлије и чистије сија у венцу Цркве. На заблуделе с потпуном научном и искреном убедљивошћу треба применити кратко дело св.Тихона: "Христос призива грешну душу". У овом делу светитеља Господ је описан како прекорева човека због тога што Га је заборавио и оставио и што је заволео свет - и како објашњава палом да само Он у потпуности и савршеној лепоти има она блага, ради чијег се узалудног трагања човек бацио у овоземаљско море: без обзира на то да ли је тражио богатство, лепоту или славу - све се ово стиче само у Христу, и притом, очишћено од греха и унутрашњих мука које су с њим повезане.

- Задатак савремених просвећених пастира мисионара, а посебно писаца, који се нарочито баве апологетиком и духовном публицистиком, састоји се управо у томе да не ограничавајући се унутрашњом критиком лажних учења или откривањем противречности и погрешака у њима, укажу на позитивни магнет који привлачи добра, али неразумна срца и да се затим ова привлачна идеја покаже у најбољем и најсавршенијем виду, који има у хришћанском учењу, на пример да се сувопарна љубав толстојевштине, која се огледа у материјалној и радној помоћи ближњем упореди с хришћанском љубављу, која се не клони од тога да се изрази и у овоме, али која за највиши циљ има заједничко духовно савршенство (- "да сви буду једно у Богу" Јн. 17. гл.) и која се не огледа само у делатности, већ у живом, нежном осећању према свим људима без изузетка. Овакав полемичар ће бити достојан ученик божанског Павла, који је Атињанима проповедао истог Оног Незнаног Бога Којем су се клањали не познајући Га, али у најсавршенијој хришћанској представи.

Упитаћете како ће пастир Цркве умети да запази привлачну силу лажног учења кад људи преварени овим учењем избегавају пастира? Овде може да му помогне исто оно што је апостолу Павлу помогло да приближи истинско учење о Богу помраченој свести Атињана - народна књижевност, народно стваралаштво, које је још тада људе називало родом Божијим (Дап. 17, 28). Исто значење има и руска лепа књижевност за светско друштво и омладину: у њиховом садашњем стању она им замењује моралне поуке и философију. Проучавајући нашу књижевност пастир ће на известан начин бити уведен у саму срж руског друштвеног и моралног живота: он ће по њој увидети због којих тачно моралних побуда Руси бивају увучени у ове или оне токове мисли и живота; а схвативши то он ће уз јасност и ширину сопственог хришћанског погледа на свет, без потешкоћа моћи да покаже његову моралну надмоћ у односу на све заблуде и тако ће за заблуделе пре свега бити занимљив, даље - близак, на крају, користан, утешан саговорник који их просвећује. Управо тако ће за оне под законом бити као да је и сам под законом, а за оне који нису под законом - као да није под законом - попут врховног апостола.

Слушаоци и саговорници које он буде обратио неће бити обраћени случајно, кроз поновни неспоразум, као код католика с њиховим угађањем укусима, већ управо кроз гашење њихове духовне жеђи, о којој је Господ рекао, примењујући је на своје учење: Ко је жедан, нека дође Мени и пије. Који у Мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће ријеке воде живе (Јн. 7, 37-37).

Старији људи су ми причали да је зналац светоотачке литературе А.С.Хомјаков, кад су му пријатељи, који су се одушевљавали различитим последњим речима западног хуманизма, доносили иностране књиге с узвишеним идејама, увек умео да пронађе код отаца Цркве исте ове мисли, само још светлије изражене и победоносно их је супротстављао својим саговорницима.

Ево истинске примене хришћанства, ево какво дубоко разумевање вере и саосећајно-састрадално поимање мисли и живота треба да достигну пастири православне Цркве како би остварили њене циљеве на земљи и како осуђујући католике због примене неискрених и лажљивих средстава сами не би били осуђени због безосећајности према духовним потребама пастве.


Нема коментара:

Постави коментар