уторак, 31. јануар 2012.

Богородица Посечена



Ова света икона добила је име по следећем догађају, чије се предање верно чува у манастиру Ватопеду:
Један јерођакон, црквењак манастира, толико је био ревносан и предан  свом послушању улепшавања и уређивања храма, да је стизао на ручак у заједничку трпезарију не у установљено време, него са закашњењем. Одоцнивши тако једног дана у цркви, он најпре сврши са својим послушањем, па се онда упути према трпезарији, да тражи од трпезарца ручак. Љут због његовог невременог доласка, трпезарац му одсечно одговори како треба да долази на ручак у одређено време, а не кад је њему воља. Црквењак се ражалости таквим коментаром, али још упорније затражи да му изнесе ручак. Овај му међутим јасно и гласно каже како за њега нема ни комад хлеба.
Тако несретни црквењак гладан и бесан изађе из трпезарије, док су му  помисли, црња од црње, помрачавале узнемирени ум, а узаврело срце се пунило немиром и срџбом према трпезарцу. У таквом  ненормалном стању духа он се врати у храм, где његове мисли не само да се не смирише, него га почну мучити још горе, све док од беса скоро није сишао са ума. Тако узнемиреног и помраченог духа и потпуно ван себе, он се приближи икони Мајке Божје, и стојећи пред њом обрати јој се испуњен бесом: “Докле ћу ти служити, Богородице? Све мука до муке. И за све то не само да немам плату, него ни комад хлеба не добијем да ми утврди истрошену снагу.” Ово рекавши он зграби нож којим је раније чистио восак са свећњака и, силно замахнувши, забоде га у образ свете иконе. Са повређеног места изненада избије и потекне млаз крви, а читаво Богородичино лице пребледи, као лице повређеног због губитка крви. Обузет великим страхом и неисказаним ужасом, иконоубица припадне светој икони, и скоро скренувши са ума читаво тело му се укочи, и он почне дрхтати као Каин убица.

The Holy Virgin-Martyr Helen of Sinope, Pontos

The Virgin-Martyr of Christ, St. Helen, was the daughter of the pious Bekiary family and lived in the eighteenth century in beautiful Sinope, the oldest city of Pontos.*

Her parents brought her up in the nurture and admonition of the Lord and implanted in her pure heart a fervent love for Jesus Christ.

She was especially influenced in her upbringing by her uncle — her father’s brother — who was then teaching in a secret Greek school in Sinope.

Physically most beautiful, her purity lent a special grace to her face, which shone with the Grace of the Holy Spirit.

She was distinguished for her obedience to her parents and the fervent love of her soul for Christ, our Savior and Bridegroom.

She was fifteen years old when her mother sent her one day to buy embroidery thread from the shop in Kryonas.

Малишан код Христа на Божићној јелки


Живео у подруму малишан, али још сасвим мали, коме је једно шест година или још мање. Тај малишан се пробудио једног јутра у влажном и хладном сутерену. Био је одевен у некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излетео као бела пара, и, седећи у куту на неком сандуку, из досаде је хотимично пуштао пару из уста и забављао се гледајући како излази.
Био је веома гладан. Неколико пута пре зоре прилазио је дрвеном лежају, где је на простирци и са некаквим завежљајем под главом лежала болесна његова мајка.
Како се она овде нашла?
Мора да је допутовала са својим малишаном из другога града и разболела се изненада. Власницу преноћишта су још пре два дана одвели у полицију. Станари су се разишли уочи празника – а једини који је остао, лежао је већ дан и ноћ мртав пијан – и није могао дочекати празник!
У другом углу собе јечала је од реуматизма нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде живела као дадиља, а сада је умирала самотна, јаучући и гунђајући малишану, тако да се већ почео бојати да приђе њеној постељи у углу.
Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба није нашао, и већ је десети пут прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу нису упалили.
Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.

„Много је овде хладно“, помислио је, постојао мало, и несвесно заборавивши руку на рамену покојнице. Затим је дунуо у своје прстиће да их огреје и, одједном, напипавши на лежају своју стару капу, па полако, пипајући по мраку, изашао из сутерена. Он би и раније пошао, али се стално бојао неког великог пса који је, горе, на степеницама, цео дан завијао пред суседним вратима. Али пса сада није било, и малишан је одједном изашао на улицу.
Господе Боже, какав град! Никада тако нешто није видео. Тамо, одакле је дошао, ноћу је црна помрчина – један фењер на целу улицу. Прозори ниских, дрвених кућица затварају се капцима; на улици, чим се смркне, нигде никога – сви се затварају по кућама, и само завијају читави чопори паса, стотине и хиљаде их завијају и лају сву ноћ.
Али је зато тамо било тако топло, и давали су му да једе, а овде – ах, Господе, да му је сад да једе!...И каква је овде врева и тутњава, каква светлост, и људи, и коњи, и кочије, и зима, и мраз!

Школска икона


Наше село имало је цркву, а црква је имала попа. Поп је, опет, имао цркву, село и попадију. То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.
Поп је био све и сва! Имали смо и школу, али је она била потчињена значаја, као што је ћата у судници. Она је служила цркви и селу, дакле попу. - Послије ћу вам и о њој причати.
Цијело је село било попов спахилук. Заповиједао је кмету, а кмет селу. Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он, опет, са своје стране није ни сањао да његова ријеч најалово прође, или да он узима власт која му не приличи.
Стјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.
- А што ти, Стјепане, не жањеш?
- Како ћу, оче?
- Српом!
- Знам, оче; а куда ћу прије? Знаш да сам инокосан.
- А моба?
- Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.
- А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.
Сјутрадан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.
Поп је све што је имао свога звао "црквено" и "народно" а све што је сеоско "наше". Могао је он ићи у коју хоћеш кући узети што је хтио - нико му неће ни ријечи рећи. Он је то и радио. Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крмачом.
- Зар ти - вели - у радни дан сједиш пред механом?
- Благослови! - каже ковач и иде руци - а шта ћу кад немам посла?
- А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?
- Нијесам, оче!
- Нијеси, јабоме, немаш кад од механе. Треба ја да водим и твоју бригу!
Он иде даље, а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину. Набавља зелене шаре у вароши па их све масти, а испод трапа, гдје хвата можданик, подметнуо двије старе коњске плоче да се мало гигају кола као на "вендерима" и да се попу "не труцка зорли".
Једном у сумраку угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.
- Куда ћеш то, Луко?
- Благослови, оче! - У обор!
- А чије су?
- Ама не знам ни ја.
- Је ли више крмача или вепрова?
- Крмача.
- Ровашене?
- У десно ухо.
- Е, то су црквене свиње! Тјерај у обор па им подај кукуруза. А кмета поздрави нек' закаже селу да пази на те свиње; јер ако још једанпут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео! Неће бити моја штета.

понедељак, 30. јануар 2012.

The light in the age of darkness: Strahinich Ban

"The ballads of Serbia occupy a high position, perhaps the highest position, in the ballad literature of Europe. They would, if well known, astonish Europe...In them breathes a clear and inborn poetry such as can scarcely be found among any other modern people." 
Jacob Grimm

  • There once was a prince Strahinich,
  • Lord over small Banyska he was,
  • Small Banyska near the Land of Kosovo;
  • A falcon was he, as never there had been.
  • One morning the lord rose with the sun,
  • He called upon his minions and said:
  • “Servants of mine! Speed up and hurry,
  • Saddle up my brave destrier Dyogo,
  • Garnish battling Dyogo as he deserves best
  • Gird him, my servants, as strong as you can;
  • Oh, my children, I think of travelling:
  • I want to leave the city of Banyska,
  • I want to tire out my stallion Dyogo
  • and to go, oh my children, to visit
  • my father-in-law at bright Krushevats.
  • to visit my dear old Yug Bogdan,
  • to see my nine young brothers, the Yugovichs
  • I do desire for my family!”
  • Faithful servants heard their master,
  • The lord’s brave warhorse Dyogo was saddled,
  • And prince Strahinich got dressed as well,
  • He was dressed in his best attire,
  • Dressed in proud silk and smooth velvet,
  • In colours bluer than water itself
  • And warmer than the beaming sun itself;
  • One Serbian falcon dressed up.
  • Then he rode away on mighty Dyogo,
  • And he appeared at his father-in-law’s
  • At his father-in-law’s bright Krushevats
  • Where the new kingdom already stood.
  •  When old Yug Bogdan saw Ban approaching,
  • As did his dear nine brothers-in law, too,
  • All nine of them, all falcons like himself,
  • They welcomed their dear brother.
  • When all he had cheerfully embraced,

недеља, 29. јануар 2012.

Духовно прело

На празник Христовог крштења, Богојављење, у манастиру Св.Кирила и Методија у Врднику је служена света Литургија, као и на Сабор св.Јована Крститеља. То је уобичајено за празнике, наравно, али оно што је било необично је то што је после Литургије, увече, уприличено једно веома лепо и богоугодно дружење, које смо назвали ''духовно прело''. Данас, кад је интернет постао главно средство комуникације међу људима, кад људи живе брзо и немају времена за окупљања, ово прело је дошло као право освежење и подсећање да је саборност уствари један од најважнијих духовних покретача за човека. Све је почело разговором са мати Ефросинијом, оцем Стефаном и монахом Нифонтом, разговарало се о Јеванђељу и другим духовним темама, а у другој половини вечери су се певале изворне српске, духовне и богомољачке песме. Колико су наше душе биле жедне песме, говори и то да смо се сви као један укључили у певање а на лицима се заиста очитавала неописива милина. Србина је песма и одржала, кроз векове страдања, хранила му душу, враћала веру кад је било најтеже, и српски дух се најбоље кроз песму очитује. Низале су се: ''Расти, расти мој зелени боре'', ''Славите Господа'', ''Кад је Лазар пош'о на Косово'', ''Два анђела шеташе'' и многе друге. Како се прело приводило крају били смо помало тужни што не траје бар који сатак још, али истовремено и охрабрени, оснажени, духовно нахрањени и радосни што је Господ дао човеку да пева и тако жедну душу напаја духовном лепотом. Део атмосфере са духовног прела можете видети на постављеном снимку испод. Слава Господу за све!

 

Из посланице св. Атанасија Великог монасима : O неопштењу са палима у јерес

Св. Атанасије Велики архиепископ александријски
"Атанасије, онима који воде усамљенички живот и који су утврђени у вери у Бога, највољенијој браћи, поздрав у Господу!
Благодарим Господу, који вам је дао да верујете у Њега, како бисте заједно са светитељима наследили живот вечни. Пошто има појединих који следују Арију и иду по манастирима, као да тобож желе да вас посете, а у ствари, одвративши се од нас (православних) намеравају да обману просте срцем и пошто има оних који, иако се не слажу са Аријем, ипак снисходе му и опште са његовим следбеницима, присиљен сам, на захтев неке веома искрене браће, да вам одмах пишем, како, ви који чувате верно и без притворности благочестиву веру, коју вам је подарила Божанска благодат, не бисте дошли у прилику да постанете саблазан браћи. Јер, ако неко види вас, верну децу Христову, како се дружите и општите са таквим људима или чак заједно служите са њима, сигурно ће то (њихову јерес) сматрати неважном ствари и пашће у блато непобожности. Тако, да се то не би десило, љубљени моји, избегавајте оне који следују непобожности (аријанизму) и штовише, избегавајте оне који, правећи се да се не слажу са Аријем, ипак заједно саслужују са непобожнима. Заиста, посебно треба да избегавамо друштво људи чијих се ставова гнушамо. Ако, онда, неко дође вама, и као што каже блажени Јован, донесе са собом исправно веровање, поздравите га и примите га као брата. Али ако се неко претвара да исповеда праву веру, али ипак општи са онима који су у зловерју, позовите га да се удаљи од тога општења. Ако он обећа да ће то учинити, сматрајте га за брата. Али ако устраје у духу противљења, клоните га се. Могао бих још да продужим своје писмо, наводећи доказе за ово учење из Божанског Писма. Али пошто сте ви људи мудрости, можете да разумете онога који вам пише, и као устрајни у самоодрицању у стању сте да и друге поучите, те сам вам зато написао кратко писмо као вољени пријатељ пријатељу, верујући да ћете, живећи таквим животом, устрајати у чистој и искреној вери и да ће они људи, који вас виде да с њима не учествујете у молитви, из тога извући корист, у страху да и они не испадну зловерни као они којих се држе."

Шта би данас рекао св. Атанасије Велики за оне који молитвено и литургијски опште са палима у свејерес екуменизма?!

петак, 27. јануар 2012.

На спасење празник Светог Саве !



МОЛИТВА СВЕТОМ САВИ

Светитељу оче наш Саво, моли Бога за нас: да се српски народ обожи, сложи и умножи. - Ти који си ангелски живео, апостолски проповедао и мученички се борио и страдао, чуј данас усклике мале српске деце у Отаџбини и по целом свету која ти с љубављу певају:

Свети Caвo Србе воли,
За Србе се Богу моли,
Српском роду даје крила,
Српску децу благосиља.

Па кад чујеш данас овакве усклике љубави деце српске на обе хемисфере, испроси у Христа Бога милост да се сви Србе обоже, сложе и умноже.
Теби, духовниче, који си био први уредитељ српске цркве и ујединитељ српскога народа, моле Ти се данас свештеници српски, измучени и напаћени, по разореним храмовима и по спаљеним задужбинама Твојим, по опустошеним селима и опустелим градовима: не остави нас, оче наш духовни, но умоли благог Христа, да нам опрости немар наш и немоћ нашу те нас све обожи, сложи и умножи.
Теби који си благословио и крунисао прве краљеве српске у Жичи и који си на хришћанском темељу утврдио краљевину српску. Саво премудри, испроси опроштај и милост роду Твоме, те да се обожи, сложи и умножи.
Теби који си се после многотрудног живота упокојио пре 710 година, моле се безбројне матере српске над свежим гробовима својих синова и кћери: Саво Свети, родитељу наш духовни, моли Христа милостивога, да деца наша, покошена пре времена као неузрело жито, буду тамо где си Ти, у Небесној великој Србији, у рају сладости, где се не зна за болест, муку и смрт, и да се преостатак Срба на земљи обожи, сложи и умножи.
Теби који си био неустрашиви поборник правде Божије и добре воље мећу људима и народима и борац против сваке лажи и насиља, моле се данас српски војници и војеначалници: помози нам, Свети оче Саво, са свом Небесном Србијом, помози да истрајемо до краја на путу који води у живот вечни; коме си нас Ти као Христов ученик научио и помози да се сви Срби обоже, сложе и умноже.
Теби, народољупче, на данашњи Твој дан пева Ти похвале сав српски народ, потиштен, понижен, остављен од људи, неопран од крви своје, јецајући у ранама по болницама и тамницама, на згариштима својих домова, по горама и збеговима, по кулачама и пештерама уздиже Ти молитве: не заборави нас Саво, путеводитељу наш но испроси милост у Свевишњег Бога, да упокоји и прослави милионе новомученика вере Твоје и поштења Твога, браће и деце наше, а нас преостале на земљи да обожи, сложи и умножи.
Теби, Учитељу учитеља наших, Царе царева наших и Наставниче духовника наших, Племићу Христов, племенити Оче Саво, Украсе наш и лепото историје наше, ево и ми сабрани данас у овоме храму посвећеном Теби у овом великом светском граду нејаки и грешни, сиромашни у свему осим у гресима нашим, Теби ево уздижемо срца и молимо Ти се: као достојни и увенчани Светац наш моли са пречистом Богородицом и свим Светим Христа Бога за нас да се обожимо, сложимо и умножимо. - Амин.

Св.владика Николај Велимировић 

У Бечу 27. јануара 1945.

четвртак, 26. јануар 2012.

Свети Николај Велимировић: ЗНАЦИ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

"Издаће један другога и омрзнуће један другога" (Мат.24,10), кад наступи прогон због вере, каже Господ.

Издаће и омрзнуће јер никад нису ни волели, него су се љубазно осмехивали и брбљали о евхаристијском јединству...

Има наде јер има побожне деце, деце Божије, тамо где се највише страда. Смилуј нам се, Спасе наш, молитвама најдражих Твојих, дечице Твоје! И нас, окамењена у гресима, учини децом по срцу и души.

 Има православних који неће ни да чују да живимо у последњим временима. "То су болесне фантазије", веле. Међутим, само духовно слеп човек не види оно што се дешава као знак предстојеће одлучне борбе Јагњета Божијег са зверима таме: и то борба коначна, након који долази Страшни Суд.

среда, 25. јануар 2012.

Срећан празник иконе Пресвете Богородице Млекопитатељнице!

Богородица Млекопитатељница

Према усменом предању очуваном у манастиру Хиландару, ова света икона се најпре налазила у лаври преподобног Саве Освећеног, удаљеној непуних 25 стадија од Јерусалима. Пре свог престављења из овог привременог живота Господу, овај велики учитељ и ктитор једине на читавом истоку лавре Сава Освећени оставио је окупљеној око свог самртног одра братији, завештање, рекавши да ће један царски син српског порекла, његов имењак, након доста времена посетити његову лавру, и заповедио да му се дарује на благослов Богородичина икона Млекопитатељница. Свети Сава Освећени упокојио се у миру и радости четрвте године владавине великог цара Јустинијана.
Равно седам векова прохујало је преко његове чудесне лавре и света икона Млекопитатељница је непомично стајала на свом месту, очекујући испуњење пророчанске и последње заповести блаженоупокојенога Саве Освећеног, која је у срцима братије чувана и на уснама преношена из века у век. Најзад, у 13-ом веку, архиепископ све Српске земље Сава долази на поклоњење у Палестину. У великој лаври светог Саве Освећеног монаси му објављују завештање светог Саве Освећеног и поред чудотворне иконе Богородице Тројеручице и штапа-патерице, дарују му и Млекопитатељницу.

четвртак, 19. јануар 2012.

Бог се јави!

Свети Јован Шангајски
БЕСЕДА НА БОГОЈАВЉЕЊЕ

Христово крштење на Јордану, манастир Високи Дечани, 14. век
У име Оца и Сина и Светога Духа!

Славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао људима као Тројица и да се Исус јавио свету као Христос. Где се јавио Христос? Где је започео Своје дело? Да ли је отишао у град велики и тамо се јавио у Својој Слави? Или се успео на гору високу, а маса од мноштва хиљада је стајала доле и посматрала Га као некакво чудо? Не! Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан , где је Јован крштавао народ. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. "Ти треба мене да крстиш". "Остави сада" - одговара Исус - јер тако нам треба испунити сваку правду". Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком. Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. 
Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца:"Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио". А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства.

петак, 6. јануар 2012.

Уочи Божића




Газда Саво баш унио бадњаке, па са својом Аном сјео за вечеру. На малој синијици пред њима пуши се грахна чорба и пилав на граховици Газда Саво, прије него што метну први залогај у уста, прекрсти се неколико пута и поче да једе.
– Јä, – рече кроза зубе, – ето сјутра Божић.
– Јä, – рече и Ана.
– Ово нам је двадесети Божић иза вјенчања.
Газда Саво сркну мало чорбе, па жваћући настави :
– Знаш ли ти, кад се ми узесмо? Ама нијесам им’о, што’но ријеч, ни мачета... Сва ми је сермија била у двјеста гроша... Па ето опет... Ожених се и баш ми сретно пође... Пошље ми је све пјевало... Радио сам и ја и ти, па мало по мало и сад, ето, имамо своју кућу, своје винограде, своје читлуке к’о једни бегови... Сваке године имамо више јä...
– Имамо, фала Богу, – рече Ана.
– Видиш, прије нас није нико ни глед’о а сад нам сви одају чес’. И владика и мутесариф и престојници знаду за моју кућу... Па и у Бечу ме знаду... Није то шала бит’ газда.

среда, 4. јануар 2012.

Aја Софија



Било је то давно, прадавно,
кад је цар над царевима
у граду над градовима
зидао цркву над црквама.

Сјатили се мајстори и аргати
из целога царства
и дарове донели моћни и немоћни.
Свак' је доприносио колико је могао и знао
а ни цар није штедео труда ни блага.

У вечности се огледао велики ктитор
гледајући како лавра из земље израста
и како се царство око крста сабија.
Узвисила се светина и понизила властела
испод комадића небеског свода
наслоњена на стубове храма.

The Right Education


Voluntary Obedience. It is the education of tomorrow. It is a stage where all men will see their mission in their collective work, and therefore voluntarily enchain themselves into the panhuman organism, plunging their imaginative, pointlike personalities into a big and mystic personality of mankind.
The Voluntary Obedience will mean a voluntary slavery. We are going to be slaves again, but not by royal or papal compulsion, but by our good will; we are going to be slaves as the parts of a body are slaves and servants of each other, and as the bricks are slaves and servants of a great building. We are going to be "prisoners of the Lord," as St. Paul says, instead of being as now the prisoners of our dreams, imaginations and ambitions.
This war will close a period of a wrong education, and will open a period of a right one. It will open our eyes that we may see how we all are one, and how the greatest of us is nothing else than a bigger cell in the immense organism of history.
There is no hope for the future in the politicians, or generals, now struggling. The only hope and guarantee lies in the children. A new education in personal goodness making for social greatness is the only salutary war. Therefore, let us look to the children!

St. Nikolai Velimirovic

понедељак, 2. јануар 2012.

The Farewell Letter of St. John Maximovich to his Seminary Students in Yugoslavia

St. John gave this photo as gift to a Bitola Seminary Student. Back of the photo says:"Rely on God and put your faith in Him, at the same time serve Him sincerely and diligently. Hieromonk John. The day of Sts. Cyril and Methodis, 11 V 1934"
My Dear Students!

To my great disappointment, I am no longer your teacher of ecclesiastical law and can only appeal to you in writing. Two school years I spent with you, teaching you the truths of the Holy Orthodox Church and preaching to you the word of the Lord. The time I spent with you will never vanish from my memory. As always, even now I often remember all of you, each of you individually, and wish you all the best. I will always consider you my dear students, and it would be good if you did not forget me; from time to time you should write to me. I always receive and read all your letters with great satisfaction.
But more than this, I will always rejoice when I learn that my labors with you were not for naught, that you remember and act upon that which you learned from me. Love God, be devoted to the Orthodox faith. Remember that without God there is no good, no joy, that "Every good gift and every perfect gift is from above, and cometh down from the Father of lights" (James 1:17). Let every one of you have the Holy Scripture and read from it, since these are God's words, they teach us how to live and prepare ourselves for the future life. Pray at home daily, and on Sundays and holidays, come to church, to this holy place which is devoted to service to God, where God's angels abide and pray together with you.