Поука онима који жуде за животом у манастиру. Разни облици подвига безбрачног живота. Стрпљиво чекање и припрема за манастирски живот још код куће

Св. Теофан Затворник

Милост Божија нека буде са Вама!

Пишете: "О, када би то могло да се догоди брже! Овога часа бих одлетела негде у пустињу, да ништа не видим и не чујем". Не, не. Никако не треба да журите. Где постоји таква журба и жудња - што пре, што пре - тамо није у питању Божије дело. Чак и добре жеље нису добре и не воде ка добру ако су у нереду. Божије дело се одвија тихо и неприметно, али поуздано.

Молите се и стрпљиво чекајте гледајући хоће ли се отворити врата за излаз. Господ ће тако уредити да ни Вама неће бити јасно како се све догодило. Обручите се са Господом сада - сами у себи пред Њим Јединим. А када ћете приступити збору Његових невеста - то оставите Њему да одлучи. Потпуно се предајте Њему у руке.

Ви бирате манастир. Али манастир није једино место за оне који неће да се везују породичним везама. У почетку уопште није било манастира. Они који би донели одлуку да служе Господу, нису се везивали за свакодневне светске бриге, него би у своме дому уређивали себи собицу и у њој су живели одвојено од свега, у посту, молитви и проучавању Божанског Писма. Затим су, нешто касније, када им је постало неудобно да живе у кућама, неки од њих почели да одлазе из градова и села и да живе у пећинама или у гробницама или у посебно подигнутим келијама. А после тога су већ настали манастири, да би подвижници живели заједно и удружили снаге, да би се издржавали и да би дело спасења савршавали у нарочитим подвизима. Али и тада је било оних који су одлучивали да живот посвете Господу и да живе у безбрачности, а да при томе нису ступали у манастир, неко су се посвећивали служењу браћи и сестрама у болницама, убожницама и прихватилиштима. И сви ти начини живота који су се формирали још у прво време Цркве Христове нису престали да постоје до данас. И данас се неки од безбрачних спасавају код куће, а други одлазе у манастир, док се неки посвећују служењу болеснима.

И Ви треба да изаберете неки од тих начина живота. А који од њих, то сачекајте и погледајте на шта ће Бог да Вам укаже. Добро сте рекли да је лакше спасавати се у манастиру. Тамо се лакше може доћи до очишћења срца и до оног стања које представља радост у Духу Светоме. Јер у манастиру је све прилагођено том циљу. Мени се чини да је манастир за Вас најпогодније место и због стања Вашег здравља. Зато не одбацујте идеју да једном доспете тамо. А време ће показати Господ. Дотле треба да се стрпите и да се подвизавате на први начин - живећи код куће. Имајте своју собу, имајте је као манастирску келију и у њој водите живот као да сте у манастиру. Нека Вам отац и мајка буду уместо игумана, а укућани уместо сестара у манастиру, а Ви да будете њихова незамењива послушница.

Ви журите у манастир као на слободу или у рај. Заиста, тамо влада потпуна слобода за дух, али не и за тело и спољашње послове. У том погледу тамо влада потпуна свезаност; неумољиви је закон - одрицати се сопствене воље. Тамо је заиста рај, али се до њега не долази цветном стазом. Он је заиста тамо, али је пут до њега закрчен трњем кроз које се треба пробити. Тамо нико не стиже а да се не изгребе и не избоде. То имајте у виду док чекате слободу и рај у манастиру.

Чекајте стрпљиво. Сетите се гувернанте (види писмо 28)! Она је чекала седам година да би испитала чврстину своје намере. Зато је од ње и испала усрдна монахиња.

Чему журба? Манастири неће побећи. Поћи ће Вам за руком да дођете у неки. Али утврдите се у намери и ојачајте телом. У Вашој кући постоји ред, живи се благочестиво. Ваши родитељи и сродници су богобојажљиви људи. Ту не можете наићи ни на шта што би било противно Вашој одлуци да се посветите Господу. Треба да сазрите у таквој атмосфери и у таквом расаднику.

Дакле одлучено је: чекајте. Свој живот и своје навике помало усклађујте са манастирским.

Нека Вас Господ благослови!