Свети вл. Николај о неутралности

Фреска из манастира Св. Стефана Дечанског

Страх и рачун ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков. Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче проклетство Божје и народно на себе и на децу своју баш исто онако као и неутрални Вук Бранковић. У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божјих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више или мање, у свима земљама - неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је.” Они, који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.

Како је Свети краљ спасао манастир и народ од Турака

После Косовског боја, Турци су се, као бесни вуци размилели по Србији и почели да харају, пале, чине насиља и убијају. Српски народ напуштао је своје куће и имовину и бежао у шуме и неприступачне кланце, да би спасао голи живот. Маса народа из околине Дечана сабрала се у манастир, под окриље и заштиту Светог краља. Једне суботе народ је испунио манастир, као пчеле кошницу. Настала је тамна ноћ, монаси су се повукли у своје келије и манастиром је завладала тишина. Само жижак у кандилу више ћивота Светог краља својом слабом и треперавом светлошћу обасјавао је мрачни простор храма и ликове Светитеља на иконостасу.

Ову тишину наруши вика и јако лупање Турака на манастирску капију. Под њиховим притиском капија попусти, и они, као бесни вуци, са урликањем упадоше у манастир спремни на насиље и клање невиног народа. Али, у том часу њихово урликање надјача страшан земљотрес, а на небу почеше да севају муње и праште громови, као да је наступио смак света. Страх обузе и Турке и Србе, и одједном настаде гробна тишина. Црква се испуни силном светлошћу, која се из ње разли по читавом манастиру и његовој околини. 

Светлост је била тако јака, да се игла могла видети на стотину метара око манастира. У том се отворе црквена врата и на њима се појави Свети краљ, у златном оделу, дуге и беле браде, са крстом у десној руци, те стаде код извора пред црквом.

У том тренутку га окружи мноштво витезова са бојним копљима, а један витез на виловитом коњу, са исуканим мачем, стаде са десне стране Светог краља. То је био Милош Обилић. 

Ово чудо гледаху и Срби и Турци и од страха попадаше на земљу. Свети краљ прекрсти крстом на све четири стране и рече благо: ''Идите, грешници, а мене, манастир и мој народ оставите на миру!''

После ових речи виђење ишчезе, црквена се врата затворише и светлост угаси. У цркви се зачу дивно појање:''Да васкрсне Бог и да се развеју непријатељи његови...'', а Турци као бесомучни побегоше из манастира.

Записао архимандрит Леонтије Нинковић

Преузето из књиге Манастир Високи Дечани

Српски Истински Православни манастир Св.Кирила и Методија-Врдник

Српски Истински Православни манастир Св.Кирила и Методија

Манастирска звона

Игра светлости и сенке

Кадионица

Отац Стефан освештава воду

Освећење воде

Плава гробница

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,

Да не руши вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна

За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна.

Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест, хладна и очајна.

Свети Теофан Затворник - О спасењу

Размишљајући до сад о путу спасења, сазнали смо да је ономе који жели да спасе душу своју неопходно да зна и свето држи божанско учење свете вере, при том је неопходно да прими божанске силе и да их подгрева свим црквеним свештенорадњама, затим да уз њихову помоћ иде путем заповести Божијих, под руководством законитих пастира. Видели смо такође да је неопходно све ово држати у целини, и да ће узалуд себе варати надом на спасење онај који самовољно одбацује нешто од елемената који скупа свршавају спасење.

Обраћајући се сад самима себи, у овом поретку живота који влада међу нама, шта налазимо? Налазимо да све ово већ делује око нас - да ми нисмо лишени Богом уређеног пастирства које свршава за нас спасоносне свете тајне са свима свештенорадњама, да се проповеда света вера и тумаче заповести Божије; према томе ми располажемо свима средствима за живот и побожност, тако рећи живимо у спасоносној атмосфери.

Спасење нам је тако близу да га, тако рећи можемо опипати. Како ће нам бити горко ако се у часу када се решава о достојности свакога од нас покаже да нисмо заслужили спасење. Помишљајући о овоме поново се намеће питање: шта да чинимо? Шта да чинимо са овим божанским средствима спасења да бисмо се заиста спасили?

Псалам 137,

1. Славим Те, Господе, од свега срца својега, пред боговима пјевам Теби.
 

2. Поклањам се пред светом црквом Твојом, и славим име Твоје, за доброту Твоју и за истину Твоју; јер си по сваком имену свом подигао ријеч Своју.
 

3. У дан, у који зазвах, Ти си ме услишио, дунуо слободу у душу моју.
 

4. Славиће Те, Господе, сви цареви земаљски, кад чују ријечи уста Твојих;
 

5. И пјеваће путеве Господње, јер је велика слава Господња.
 

6. Јер је висок Господ, и види нискога, и високога издалека познаје.
 

7. Ако пођем у тузи, Ти ћеш ме оживити; на злоћу непријатеља мојих пружићеш руку Своју и заклониће ме десница Твоја.
 

8. Господ ће свршити за мене. Господе! милост је Твоја довијека; дјела руку Својих не остављај.

Наш србски владика

Преосвећени владика шумадијско-ресавски Акакије

Нека сачува Бог своје ревнитеље на царском путу Истинског Православља, да буду верни Њему и Његовој Светој Цркви до краја века; а новом Владики, Преосвећеном Акакију: Многаја љета! 

Ис пола ети Деспота!

Косовски крст цара Николаја

 Крајем XIX века, када је Косово још било под турском влашћу, сазнало се да се у једној албанској породици налази дрвени крст пронађен на месту Косовског боја. Судећи по изгледу крста и по свим осталим обележјима, припадао је самом кнезу Лазару; све време је представљао светињу те породице која је била српска, а у старо доба примила ислам и етнички прешла у Албанце (што је у оно доба било масовна појава).

Вест о проналаску крста мученика кнеза Лазара пронела се читавом Србијом. Многи Срби су пожелели да купе ту светињу. Међутим, свесни истинске вредности крста, Албанци су затражили баснословну своту. Толики износ је могла да плати само једна благочестива Београђанка, Драгиња Петровић. Крст је откупљен и донет у Београд, где су спретни јувелири израдили оков за њега. 

A Prophesy of Future Lawlessness by St. Anatoly the Younger (+1922)

From a letter of the Optina Elder [and New Martyr] St. Anatoly the Younger

SOURCE: Orthodox Life, #3, 1993

And from that heresies will spread everywhere and deceive many people. The enemy of the human race will act with cunning in order to draw into heresy, if possible, even the elect.

He will not begin by crudely rejecting the dogmas of the Holy Trinity, the divinity of Jesus Christ and the virtue of the Theotokos, but he will begin imperceptibly to distort the teachings and statutes of the Church and their very spirit, handed down to us by the Holy Fathers through the Holy Spirit.

Few will notice these wiles of the enemy, only those more experienced in the spiritual life. Heretics will seize power over the Church and will place their servants everywhere; the pious will be regarded with contempt. He (the Lord) said, by their fruits ye shall know them, and so, by their fruits, as well as by the actions of the heretics, strive to distinguish them from the true pastors.

О јереси у последњим временима и храбром исповедању вере

Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи, и као што су предсказали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и превариће многе. Непријатељ рода људскога дјеловаће лукаво да би, ако је могуће, у јерес увукао и изабране. Он неће одмах грубо одбацивати догмате о Светој Тројици, божанствености Исуса Христа, о Богородици, већ ће почети непримијетно да искривљује учење Цркве, које су нам предали Свети Оци од Духа Светога. Довијања непријатеља и његова лукавстава приметиће веома мали број њих, они који су најискуснији у духовном животу.

Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће постављати своје слуге, а побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите. Он је рекао: "По плодовима ћете их познати", тако и ти по плодовима, то јест по дјеловању јеретика, настој да их разликујеш од правих (истинитих) пастира. Ти духовни лопови који разграбљују духовно стадо ''не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом мјесту'', као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божје уставе. Зато их Господ назива разбојницима (Јн. 10,1).

The Mystery and the Meaning of the Battle of Kosovo

St. Nikolai Velimirovic

Preface

Fr Justin (Popović) of Chelije writes:

Holy martyr king Lazar

Saint Sava’s ideal and plan for his whole nation was: ‘Give up everything for Christ, but Christ for nothing.’ No one has ever realized this ideal and plan to such a full extent as the holy and great martyr, Tsar Lazar. He brought it about for his whole nation when he decided in favor of the Heavenly Kingdom and offered up himself as a sacrifice on the field of Kosovo, together with the whole Serbian people. He did this from the purely evangelic reasons recorded in our folk epic: ‘The earthly kingdom lasts only for a brief time, / But the heavenly kingdom always and forever.’ 

“We die with Christ, to live forever”, he told his soldiers. That Kosovo’s declaration and testament is regarded as s covenant which the Serb people made with God – and sealed with martyrs’ blood. Since then all Serbs faithful to that Testament regard themselves as the people of God, Christ’s New Testament nation, heavenly Serbia, part of God’s New Israel.

                                 
                                 +++           +++           +++

The Mystery and the Meaning of the Battle of Kosovo


When reflecting on the choice the angel of God offered him when his nation was threatened by the Turks, Lazar prayed..

+++           +++           +++

From Jerusalem, the holy city,
Flying came a swift grey bird, a falcon,
And he carried in his beak a swallow.

But behold and see! ’Tis not a falcon,
’Tis the holy man of God, Elias,
And he does not bear with him a swallow,
But a letter from God’s Holy Mother.
Lo, he bears the letter to Kosovo,
Drops it on the Tsar’s knees from the heavens,
And thus speaks the letter to the monarch:
 

King Lazar before the battle

“Tsar Lazar, thou Prince of noble lineage,
What wilt thou now choose to be thy kingdom?
Say, dost thou desire a heavenly kingdom,
Or dost thou prefer an earthly kingdom?
If thou should’st now choose an earthly kingdom,
Knights may girdle swords and saddle horses,
Tighten saddle-girths and ride to battle—
You will charge the Turks and crush their army!
But if thou prefer a heavenly kingdom,
Build thyself a church upon Kossovo,
Let not the foundations be of marble,
Let them be of samite and of scarlet....
And to all thy warriors and their leaders
Thou shalt give the sacraments and orders,
For thine army shall most surely perish,
And thou too, shalt perish with thine army.”

When the Tsar had read the holy letter,
Pondered he, and pondered in this manner:
"O, Dearest God, what shall I do, and how?
Shall I choose the earth? Shall I choose
The skies? And if I choose the kingdom,
If I choose an earthly kingdom now,
Earthly kingdoms are such passing things-
A heavenly kingdom, raging in the dark, endures eternally."
And Lazarus chose heaven, not the earth.

+++           +++           +++

Кроз мећаву

Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену. Нико ни да се нашали!

Старцу се то нешто грдно ражали и љуто га заболи, и да је имао суза, грко би и болно проплакао. Али онако испаћен и сатрвен дугим јадом и чемером, само суво уздахну и крену с трга, водећи погружено на привузи стеону кравицу, чија се плава, свијетла длака, мркасти рошчићи и обло, пуно виме измеђ бјеличастих и меснатих кракова једва распознаваше у сувој и оштрој зимској вечери. За кравом се диже и пође дијете - није му могло бити више од дванаест година - држећи чврсто у промрзлим рукама љескову мотчицу.

Старац је ступао погнуто, вукући тешко ногу за ногом. Сијед је сав, коштат и крупан као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села. По разголићеним, руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње. Уздигао накостријешене, дебеле обрве, испод којих мутно, као из неке даљине, вире уморене и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут.

Сува зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила студен. Руштри се окорјели снијег и, жалобитно цвилећи, угиба се под ногама.

- Баш нико ништа, Вујо! - трже се старац и обрну се дјетету.

Мали је шутио и уморно, изнемогло корачао за кравом. Од суве студени на њему се бијаше све накостријешило и укочило. Ситне, меке длачице на лицу му се најежиле, а руке поцрвењеле, па поцрњеле од тешке зиме.

Кад бише насред чаршије, снијег поче пропадати. Љуто и као на силу одваљиваше се лепирица за лепирицом, испрва тешко, као да се мучи и натеже, па онда лакше учестаније и гушће.

- Баш нико ни да се нашали с цијеном, а ево нас и ноћ у чаршији стиже! - трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе нешто болно и очајно.

Све се више смрачава и као да се нешто из далека потајно и подмукло спрема и пригушено хуји.

Под Острогом

Спокојно ћути манастир и спава.
Малени торањ стражари и бдије,
И доли мирно тече Зета плава.

Још позни мјесец на видику није,
Одбљесак први тек што једва зâри
Врхове кршâ. Тихо. Само вије

Притајен вјетар из грмова стари'.
Но док под храстом од стољетних дана
Преда мном ватра кô јутро се жари

И црвен баца по рачвама грана,
С кивота светог сјај чудесни сину,
И сребрн бљесак паде преко страна...

И видјех: уз крш свети отац мину,
На челу носећ једну мутну бору,
И сјајан на врх Острога се вину.

Пјесму звијезде почеше у хору,
И видар бола у одежди стану,
Погледа тамо према Дурмитору.

Клекну и поче да моли, и кану
Суза му једна... Као никад прије,
Небо затрепта, и над врхом плану

Пун крвав мјесец... И са страна свије'
Са грмљем болно јекну голет горња;
И кô срце једно гдје јад љуто бије,

Жалосно звоно зацикта са торња.

Алекса Шантић

Зидање Раванице

Службу служи славни кнез Лазаре
У Крушевцу шанцу шареноме,
Службу служи светог Амосија;
Сву господу зове на светога
Са књигама и са здравицама.
Скупи му се сва српска господа,
Па је редом у соври посади
По господству и по старјешинству;
Уврх совре славни кнез Лазаре.
Ту сједоше пити вино ладно.
Таман бише вина највишега,
И о сваком добру бесјеђаху,
Ал' пошета госпођа Милица,
Лако шета по царском дивану,
На њојзи је до девет ћемера,
Испод грла до девет ђердана,
А на глави девет перишана,
Поврх тога круна позлађена,
А у њојзи три камена драга,

Сјаје ноћом, како дањом сунце:
Па бесједи славноме Лазару:

A Homage to Love (Word of Love)

Holy Stephen Lazarevic

Holy despot Stefan Lazarevic (the icon is the work of New Stjenik sisters)

1.
I, Despot Stefan,
To the sweetest, most beloved one,
Inseparable from my heart,
Always wished for, and much
Possessed of wisdom and
To my kingdom true,
(The name being said)
A warm greeting in the Lord
And unsparingly therein
Our merciful gifts.

2.
The Lord hath made both
spring and summer,
As also the Psalmist sang,
And all their delights:
The birds their swift and joyous flight,
The hills their peaks,
The groves their length,
The fields their breadth,
The fields their breadth,
The air its beauteous soft sounds,
And the soil its gifts
Of fragrant flowers and grass,
And for man's being itself
its renewal and joy;
But who is worthy enough
to recount all this?

Paradise fresco detail from Gracanica monastery

The Eulogy for Knez Lazar

Fresco of Knez Lazar from one of his endowments, Lazarica church

Be conquered by the turks
In order to achieve these
To leave the unstable height of earthly lordship
And to spill your blood
And to join the soldiers of the heavenly emperor.
And so you achieved two wishes:
You killed the dragon
And received a martyr's wreath from God.
And now do not forget your beloved children
Whom you left orphaned by your transition.
For since you achieved the bliss in the eternal celestial joy
Many hardship and suffering fell upon your children
And in many misfortunes they spend their lives,
Because they are conquered by the Turks
And they need your help.

SIMONIDA

 

Your eyes were gouged out, oh beautiful image,
On a pilaster at approach of night,
Knowing that no one would witness the pillage
An Albanian’s knife robbed you of your sight.

But neither your mouth, nor your noble face
To desecrate with his hand did he dare,
Or touch your golden crown, or queenly lace
Beneath which lay your luxuriant hair.

Now in the church upon the stone pilaster
Serenely bearing your tormented plight
Dressed in the robes of mosaic and luster
I see you sad, and dignified, and white.

Like stars extinguished in the distant past,
Which yet transmit to men the far-off glow
So that men see the light, the hue, the cast
Of stars lost to sight a long time ago,

Today upon me from your royal height,
From that antique stone covered all in grime,
Oh, sad Simonida, shines down the light
Of eyes gouged sightless in another time.

Milan Rakić
(Translated by Kosara Gavrilović)

What do we mean by the word "Orthodox"?

St John of Shanghai and San Francisco

 

SHORTLY AFTER THE DOCTRINE of Christ began to be propagated among the Gentiles, the followers of Christ in Antioch began to be called Christians (Acts 11:26). The word "Christian" indicated that those who bore this name belonged to Christ: belonged in the sense of devotion to Christ and his Doctrine. From Antioch the name of Christian was spread everywhere.

The followers of Christ gladly called themselves by the name of their beloved Teacher and Lord; and the enemies of Christ called His followers Christians by carrying over to them the ill-will and hatred which they breathed against Christ.

However, quite soon there appeared people who, while calling themselves Christians, were not of Christ in spirit. Of them Christ had spoken earlier: "Not everyone that saith unto Me, Lord, Lord shall enter into the Kingdom of Heaven; but he that doeth the will of My Father which is in heaven" (Matt. 7:5). Christ prophesied also that many would pass themselves off for Christ Himself: "Many shall come in my name, sayings I am Christ" (Matt. 24:5). The Apostles in their epistles indicated that false bearers of the name of Christ had appeared already in their time: "as ye have heard that Antichrist shall come, even now there are many antichrists" (1 John 2:19).

Свети владика Николај Велимировић-Небесна Литургија

 НЕБЕСНА ЛИТУРГИЈА

Хај, шта се оно чује из даљине:
Дал су вјетри, дал су вихорови,
Ил шуморе горе јаворове,
Ил са земљом трава разговара,
Ил пјевају на небеси звијезде?
Нит су вјетри, нит су вихорови,
Нит шуморе горе јаворове,
Нит са земљом трава разговара,
Нит пјевају на небеси звијезде,
Но се служи Света Литургија
У небесном царству Христовоме.
Службу служи Јован Златоусте
И са њиме три стотин владика,
Све владика земних мученика
И три хиљад часних свештеника,
Свештеника Божјих угодника.
Ђаконује Ђаконе Стеване
И са њиме свети Лаврентије.
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свето Јеванђеље,
Крсте држи царе Константине
А рипиде свети стратилати
Димитрије и с њим Прокопије,
Георгије и с њим Јевстатије
И остали многи стратилати.
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику
А цар славе сједи на престолу
Лицем својим небо освјетљава.
С десна му је света Богомајка
Огрнута звјезданом порфиром
Свети Сава жезал придржава,
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звијезда.
Измјешани свеци с анђелима
Па се не зна ко је од ког љепши.
Кад се света литургија сврши
Светитељи Христу прилазили
И пред њиме поклон учинили,
Најпоследњи Светитељу Саво
И са Савом Срби светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Ал се не хтје светац да усправи
Већ остаде на земљи лежећи.

Преподобна мати Ангелина деспотица србска

Преподобна Ангелина деспотица српска - Мати Aнгелина - рад Паје Јовановића, Саборна црква у Вршцу

Света мати Ангелинa је била ћерка православног албанског кнеза Ђорђа Аријанита Комнина из елбасанског краја, свастика Ђурђа Скендербега. Житељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству.

Ангелина је расла у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје.

Љубав према књизи испољила је још у раној младости, о чему сведоче и трагови њене библиотеке у манастиру Крушедолу. На последњим страницама Лествице, коју је написао у Смедереву 1434. године инок Давид, по наруџбини њеног свекра српског деспота Ђурђа Бранковића, сачуван је запис: „Сија књига деспотице Ангелине монахиње". 

Око 1459. у албанске крајеве дође као изгнаник деспот Српски Стефан слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427—1456). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њиховог оца, деспота Ђурђа, неко време Србијом је управљао њихов најмлађи брат Лазар (1456-8 г.), а онда је власт преузео Стефан.

На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разједињености српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње оде у Дубровник па одатле у Албанију, да тамо потражи уточиште.У Албанији га је кнез Аријанит пријатељски дочекао.

За време Стефановог боравка код кнеза,  кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, и замоли од родитеља благослов за брак. Родитељи дадоше пристанак, те се Ангелина и Стефан венчаше у Скадру 1461. године.

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

О ИСТИНСКОМ И ЛАЖНОМ СМИРЕНОУМЉУ

 
СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

        Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу,[1] рекао је свети апостол Павле.

Истинско смиреноумље састоји се у послушању Христу и у држању исте мисли која је и у Христу.[2]

Истинско смиреноумље је духовно знање. Оно је дар Божији; оно је дејство Божије благодати у човековом уму и срцу.

Смиреноумље може бити и својевољно: њега гради за себе славољубива душа, душа саблажњена и обманута лажним учењем, душа која заварава саму себе, која иште лажни свет, душа која се потпуно устремила према земаљском напредовању и земаљским насладама, душа која је заборавила на вечност, на Бога. Својевољно смиреноумље, смиреноумље властите израде, састоји се од безбројних разноврсних лукавштина којима људска гордост настоји да улови славу смиреноумља од заслепљеног света, од света који воли своје, од света који велича порок када је порок заодевен у маску врлине, од света који мрзи врлину када врлина излази пред његове очи у својој светој једноставности, у светој и непоколебивој покорности Јеванђељу.

Ништа тако није непријатељско Христовом смирењу као својевољно смиреноумље, које је одбацило послушање Христу и под велом лицемерног служења Богу светогрдно служи сатани.

Ако будемо непрестано проматрали свој грех, ако се будемо старали да га детаљно осмотримо, нећемо наћи у себи никакве врлине, нећемо наћи смиреноумље.

Истинским смирењем прикрива се истинска, света врлина: тако целомудрена девојка покрива велом своју лепоту, тако се светиња Над светињама покрива завесом од очију народа.

Истинско смиреноумље је јеванђелски карактер, јеванђелско расположење срца, јеванђелски начин мишљења.

Истинско смирење је божанска тајна: она је недоступна људском сазнању. Та највећа премудрост телесном разуму изгледа као лудост.

Божанску тајну смирења открива Господ Исус свом верном ученику, који је увек ту крај Његових ногу и пажљиво слуша Његове животворне речи. И откривена она остаје скривена: она је неисказива речју и језиком земаљским. Она је за телесни разум несазнајна; несазнајно се сазнаје духовним умом, и, сазнато, остаје несазнајно.

Смирење је небески живот на земљи.

Благодатно, дивно виђење величине Божије и неизбројивих добрих дела Божијих учињених човеку, благодатно познање Искупитеља, држање исте мисли која је и у Христу праћено самоодрицањем, виђење погибељног бездана у који је пао род људски – то су невидљиви знаци смирења, то су предње одаје оне духовне палате коју је Богочовек саздао.

Смирење не види себе смиреним. Супротно овоме, оно види у себи мноштво гордости. Оно се брине о томе да пронађе све њене огранке; тражећи их, увиђа да још много мора да тражи.

Преподобни Макарије Египатски, којег је Црква, због надмоћности његових врлина, посебно због дубоког смирења, назвала великим, отац знаменоносни и духоносни, рекао је у својим узвишеним, светим, тајанственим беседама да и најчистији и најсавршенији човек има у себи нешто гордо.[3]

Тај угодник Божији достигао је највиши степен хришћанског савршенства, живео у времену које је обиловало светима, видео највећег јеромонаха, Антонија Великог – и рекао да није видео ниједног човека који би се потпуно и у дословном смислу речи могао назвати савршеним.[4]

St. John Maximovitch, Archbishop of Shanghai and San Francisco

A True Student of the Saints

 

Perhaps the most remarkable thing about St. John’s life is that he manifested in himself so many different kinds of sanctity. It was as if, through the intense study of the Lives of the Saints that he had undertaken in his early years, he had internalized and made his own the whole realm of Orthodox sanctity, in all its varied forms. He was a true student of the Saints, one who sought to follow in their footsteps, and thus to follow in the footsteps of Christ. By living like the Saints, he became one of them

Let’s look at some of the varied forms of sanctity that could be seen in Archbishop John:

1. He was first of all a great ascetic in the tradition of the monastic Saints of old, such as St. Macarius the Great, St. Pachomius the Great, and others.

2. He was a clairvoyant reader of hearts, and one who could identify and name people he had never seen before. Enlightened by the Grace of God, he could hear and answer people’s thoughts before they expressed them. He also foretold the future, including the time of his own death. In this way, he was very much in the tradition of the great monastic elders of the past, especially the clairvoyant Russian elders such as those of Optina Monastery.

3. He was an almsgiver in the tradition of St. Philaret the Almsgiver, St. John the Almsgiver, etc. We have seen how he sacrificed himself for orphaned children, going himself into dangerous slums and houses of prostitution in order to rescue children from starvation or unhealthy environments. He was constantly giving to and working to help the needy. He himself wore clothing of the cheapest Chinese fabric. He often went barefoot, sometimes after having given away his sandals to some poor man.

4. He was a hierarch and theologian, a Church writer and apologist who defended the Church against error, much in the tradition of St. Athanasius the Great, St. Gregory the Theologian, and others. Besides his many published sermons, rich in theological content, he wrote valuable theological treatises in order to defend traditional Orthodox teachings which were being undermined in modern times.

One of these works, in which he presents the Orthodox teaching on the Mother of God in contrast to Protestant and Roman Catholic distortions, has been published in English. (1) He also wrote an extensive essay pointing out the fallacies of the modern teaching of Sophiology.

5. He was an apostle, evangelist and missionary to new lands, in the tradition of Sts. Cyril and Methodius, St. Nahum of Ohrid, and others. When he was in Western Europe, he worked hard to establish indigenous Orthodox Churches in France and the Netherlands: churches made up of the native peoples of these lands who had converted to the Orthodox Faith. He understood that the Orthodox Church is universal, and he said that the Orthodox Gospel of Christ must be spread throughout the world. Later, when he came to America, he instituted English Liturgies in addition to Slavonic Liturgies, in a Cathedral that had only known Slavonic Liturgies. He blessed and supported our newly begun St. Herman Brotherhood, which was dedicated to bringing Orthodoxy to the English-speaking world.

Свети оци о псалмима

Св. Василије Велики

Св. Василије наводи из Светог писма: “Све је Свето писмо богонадахнуто и корисно за учење” (2.Тим.3,16), зато што је написано Духом Светим, да би се читањем те књиге лечиле душе, свака од своје сопствене болести. Наиме, речено је: “Исцелење ће загладити грехе велике” (Проповедник 10,4). Различито поучавају пророци, а другојачије проповедачи. Први дају поуке о Закону Божијем, а други дају савете у облику прича. Књига псалама (псалтир) садржи у себи корисне поуке које су расуте у свим осталим књигама Библије. У њој се налазе пророчанства о будућности, сећања на прошлост она даје правила за живот и законе друштва. Укратко речено, ова књига је општа ризница добрих савета, свима на корист. Она лечи старе ране душе, као и новодобијене озледе на души. Она изгони страсти из човековог срца. И при томе она уноси у човека неко тихо задовољство, које га уздиже да мисли целомудрено.