недеља, 14. август 2011.

Косовски крст цара Николаја


 Крајем XIX века, када је Косово још било под турском влашћу, сазнало се да се у једној албанској породици налази дрвени крст пронађен на месту Косовског боја. Судећи по изгледу крста и по свим осталим обележјима, припадао је самом кнезу Лазару; све време је представљао светињу те породице која је била српска, а у старо доба примила ислам и етнички прешла у Албанце (што је у оно доба било масовна појава).
Вест о проналаску крста мученика кнеза Лазара пронела се читавом Србијом. Многи Срби су пожелели да купе ту светињу. Међутим, свесни истинске вредности крста, Албанци су затражили баснословну своту. Толики износ је могла да плати само једна благочестива Београђанка, Драгиња Петровић. Крст је откупљен и донет у Београд, где су спретни јувелири израдили оков за њега. 
Тај крст се као власништво госпође Петровић извесно време налазио у београдским црквама, где га је свако могао целивати. Међутим, ма колико то чудно изгледало, госпођа Петровић није намеравала да ту изузетно велику светињу задржи у Србији. Одлучила је да косовски крст кнеза Лазара подари Његовом Императорском Величанству Цару Николају Другом на дан његовог ступања на престо. Такав поступак благочестиве жене је мотивисан дубоким поштовањем према Русији и руском Цару као главном и једином заштитнику Православља.
Цару је на дан крунисања уручен крст заједно са следећим писмом:

„Ваше Царско Величанство, Свемилостиви Господару, 

С дубоким осећањем оданости смерно се клањам пред Величанственошћу Цара Читаве Русије, Заштитника и српског народа, и падајући на колена пред подножјем престола Вашег Величанства, дрзнух се да на дан светог крунисања Самодршца Цара Николаја Александровича и Царице Александре Фјодоровне подарим ово свето знамење спасења хришћанског.
Имајте доброту, Велики Господару Императоре, да свемилостиво примите овај Свети Крст на данашњи велики дан светог крунисања и миропомазања Вашег, од љубави православне Српкиње и у име свих Срба који осећају оданост и љубав према Русији.

Овај Крст (само дрво) пронађен је на Косовом пољу где је погинуо српски цар, великомученик Лазар, бранећи веру православну, свој народ и своју државу од Агарјана.
Уздамо се да ће Господ Исус Христос, Који чује и зна све своје верне и Који је Русију уздигао да брани веру и Божју Цркву, спасти читаво Православље. И Србима ће засјати Сунце Правде уз помоћ милости Монарха Руског – Првог Словена.
Падам на колена пред престолом Вашег Царског Величанства и дарујем ово свето знамење из велике љубави према Цару Читаве Русије – вазда заштитнице српског народа.

Маја 1896. године, Београд.

Вашем Царском Величанству најпокорнија Драгиња Петровић

Сваки народ у своје време полаже духовни испит. Такво искушење је за српски народ био 28. јуни 1389. године. И као што знамо, српски народ је часно поднео то искушење. За руски народ и руског Цара такво искушење је била 1914. годи
на, када је Аустроугарска упутила ултиматум Србији у коме је један од захтева било увођење аустријског батаљона у Београд. Пристати на такав ултиматум значило би губљење независности српске државе. У тој ситуацији Србију нико није могао заштитити осим Русије, која у то време није била спремна за рат широких размера. Тада се Цар Николај Александрович нашао пред истим избором који је стајао пред кнезом Лазаром. Као што ни кнез Лазар није бирао само за себе, већ и за свој народ, исто тако је и руски Цар, како су показали потоњи догађаји, начинио избор за читав руски народ, не само за тадашњи нараштај, већ и за будуће. И поред тога што Русија није била спремна за рат и што су многи предвиђали њен пораз, руски цар, кога поједини оптужују за колебљивост, одлучно је устао у одбрану Србије, самим тим једнозначно начинивши духовни избор за Русију, приволевши је Царству Небескоме.

Иначе, Драгиња Петровић је потицала из мостарске трговачке породице која се после устанка настанила у Београду. Удата је била за Станојла Петровића, једног од првих тридесетак официра школованих у Пожаревцу, у време кнеза Милоша. Петровићи су били велики задужбинари, помагали су око двадесет просветних верских друштава. Њихова задужбина је црква светог Николе на Новом Гробљу у Београду, у којој су и сахрањени, заједно са сином Петром, који је умро у петој години.

Текст преузет са сајта: rusija.rs

1 коментар:

  1. Ово је невиђено. Благодарим! Само напред у славу Божију.

    ОдговориИзбриши