Размишљајући до сад о путу спасења, сазнали смо да је ономе који жели да спасе душу своју неопходно да зна и свето држи божанско учење свете вере, при том је неопходно да прими божанске силе и да их подгрева свим црквеним свештенорадњама, затим да уз њихову помоћ иде путем заповести Божијих, под руководством законитих пастира. Видели смо такође да је неопходно све ово држати у целини, и да ће узалуд себе варати надом на спасење онај који самовољно одбацује нешто од елемената који скупа свршавају спасење.
Обраћајући се сад самима себи, у овом поретку живота који влада међу нама, шта налазимо? Налазимо да све ово већ делује око нас - да ми нисмо лишени Богом уређеног пастирства које свршава за нас спасоносне свете тајне са свима свештенорадњама, да се проповеда света вера и тумаче заповести Божије; према томе ми располажемо свима средствима за живот и побожност, тако рећи живимо у спасоносној атмосфери.
Спасење нам је тако близу да га, тако рећи можемо опипати. Како ће нам бити горко ако се у часу када се решава о достојности свакога од нас покаже да нисмо заслужили спасење. Помишљајући о овоме поново се намеће питање: шта да чинимо? Шта да чинимо са овим божанским средствима спасења да бисмо се заиста спасили?
Ево шта треба да чинимо:
1. Захвалимо Господу који се тако стара о нама, захвалимо Му зато што чим се родимо ступамо у спасоносну средину и налазимо припремљено све неопходно за спасење, и пре него дођемо свести, већ одмичемо путем спасења, ношени општом реком оних који се спасавају. Као што у видљивој природи најситнија бубица чим се роди налази око себе све потребно за своје постојање, тако и нас Господ окружава топлом бригом чим дођемо на свет и продужава да се брине до краја живота. Још из колевке узима нас у своје наручје мати Црква, препорађа нас за нови живот, храни и чува на свим нашим путевима, и не одступа од нас док нас не спусти у гроб са умирујућом, за оне који су остали и који су се упокојили, моћном молитвом: "у блаженој кончини (смрти) подај Господе, вечни одмор упокојеном слуги твоме или упокојеној слушкињи твојој." А чиме је све ово заслужио - Ничим. Има много народа који не знају прави пут. Они који се у тим народима рађају морају напорно да траже тај и питање је да ли ће га наћи? А ми ступамо на њега без икаквог напора са наше стране, налазимо га не тражећи га. Зашто је то тако? Једином Богу је то познато. Али у сваком случају у овом деловању Божијег промишљања види се особито Божије благовољење према нама.
Захвалимо за ово Господу, који се тако брине о нама! Притом захвалимо и за само уверење у томе да ми заиста да ми одиста располажемо спасоносним средствима; јер у вези са овим уверењем стоји и друго - да нам је Бог веома близак, да је наш Бог једини истинити Бог а ми деца Његова, а од овога нема већег блага на земљи.
2. Чувши ово, многи од вас можда ће бити готови да ускликну, као да се дотичу спасења: Господ мој и Бог мој! (Како је апостол Тома ускликнуо када га је васкрсли Господ позвао да опипа ране Његове и увери се да је Он васкрсао). Али не заборавите, браћо, речи Господа: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе ући у Царсто Божје (Мат. 7,21). И опет се јавља питање: Па шта да још урадимо? Ево шта. Свим мислима својим, свим срцем својим и свом снагом својом предајмо себе овом божанском уређењу нашег спасења, наиме: а) чувајмо непоколебљиво убеђење у истинитост овог уређења неопходног за све уопште. Ах браћо победите искушења свога ума и празног мудровања других који допире до ваших ушију. Не подајте се сумњама и не дозвољавајте да се поколеба мир вере ваше дрским и гордим запиткивањима: зашто је то и зашто је оно? Боље било овако или онако. Одбијте од себе ове саблазни. Нисмо ми ни први ни последњи који идемо овим путем спасења. Колико њих се спасло идући овим путем. Ми смо болесни, нас лече. Да ли објашњава лекар зашто он тако, а не другачије лечи болесника. Ућутимо и смирено се предајмо Божијем уређењу.
б) Али то није све; додајмо још симпатију према целом овом уређењу, тј. себе тако орасположимо да срце наше налази задовољство и у достојном примању светих тајни, и у сваком богослужењу и свештенорадњи и у слушању проповеди Божанских истина, и у пажњи према руководству и саветима пастира и у сваком делу уопште које прописује закон божији. Ко према чему осећа симпатију он тако и тежи. Ко има симпатију према делима спасења он к њма и стреми. Ко има према нечему другом, он томе и нагиње. Ето због чега се дешава дко једни журе у цркву други одлазе у позориште, на бал или шетњу... Али сами знате шта се може очекивати од ових последњих - биоскопа, балова, шетње? Зато преселите срце своје из ових сујетних места у сладосну област Божију, и тамо чете начи насладу и сву пуноћу задовољства срцу. Господ говори: Где је благо твоје тамо је и срце твоје (Матеј 6,21). А каква блага предлаже свет? И да ли та блага имају такву вредност да према њима управљамо срце, које је предодређено да буде станиште Бога? Да не помисли неко да може сместити и једно и друго. Не, не може. Срце наше једно је и просто тако где је оно, оно је ту сво, у другом нечем нема га, и не може га бити. Зато ко је срцем у свету, тај је без срца у цркви. И обрнуто: ко је срцем у цркви, тај је у свету без срца (тј. не привлачи га ништа светско). А какав је живот без срца? Добро је у свету бити без срца; а бити у цркви без срца-значи бити лицемер пред Богом који све види и све зна.
в) Ето због чега и свему прописаном треба додати још и ревносно, неизоставно и чисто испуњење свега што се тражи за спасење. Већ смо рекли: хоћеш ли да се спасеш, држи се спасоносних дела, а ако нећеш, онада како хоћеш ' али знај да истовремено не можеш служити Богу и мамону (види Матеј 6,24) Решимо се браћо да идемо чврсто путем спасења, не скрећући ни лево ни десно. Одбацимо двоумљења и исправимо храмајуће своје ноге! Шта ћете ви рећи о болесном човеку који лежи у доброј болници, кога негују добри лекари, прима најбоље лекове против своје болести, а он све то пренебрегне: лекара не слуша, лекове не употребљава? Исто тако ћете рећи о човеку који стоји пред чистим извором, осећа жеђ и има могућност, чак му се нуди да своју жеђ утоли баш из овог чистог извора, а он му окреће леђа, и трчи на реку пуну блата, свакојаких гадова и смрада и пије ту воду, која није у стању да му утоли жеђ? Свакако нећете одобрити ни једном ни другоме. Али нећемо ли сами себи изрећи исту осуду, ако ми имајући своја средства за спасење, не користимо их како треба? И да ли се и на нас неће односити прекор Божији: Оставише мене извор живе воде и ископаше себи калденце проваљене који не могу да држе воду (Јерем. 2.13)? Зато браћо нека је хвала Господу, што нам је он по својој великој милости, тако приближио наше спасење. Али приложимо и свој труд! Пут спасења указан је и објашњен. Он је пред нама. Али ми се ипак нећемо спасити ако не прођемо овим путем! Осврните се и још једном размотрите целокупно уређење овог пута. Ми смо говорили: сазнај и држи сво учење вере, и примајући силу кроз свете тајне иди путем заповести под руководством црквених пастира. Овде знање вере и заповести, тајне са свим свештенорадњама и руководством пастира, сачињавају уређење спасоносног пута који је изван нас. А у чему је само дело спасења? У томе да се иде овим путем. Па пођимо! Сад је време најбоље, сад је дан спасења (II Кор. 6,2).
Нема коментара:
Постави коментар