Под Острогом

Спокојно ћути манастир и спава.
Малени торањ стражари и бдије,
И доли мирно тече Зета плава.

Још позни мјесец на видику није,
Одбљесак први тек што једва зâри
Врхове кршâ. Тихо. Само вије

Притајен вјетар из грмова стари'.
Но док под храстом од стољетних дана
Преда мном ватра кô јутро се жари

И црвен баца по рачвама грана,
С кивота светог сјај чудесни сину,
И сребрн бљесак паде преко страна...

И видјех: уз крш свети отац мину,
На челу носећ једну мутну бору,
И сјајан на врх Острога се вину.

Пјесму звијезде почеше у хору,
И видар бола у одежди стану,
Погледа тамо према Дурмитору.

Клекну и поче да моли, и кану
Суза му једна... Као никад прије,
Небо затрепта, и над врхом плану

Пун крвав мјесец... И са страна свије'
Са грмљем болно јекну голет горња;
И кô срце једно гдје јад љуто бије,

Жалосно звоно зацикта са торња.

Алекса Шантић