О ИСТИНСКОМ И ЛАЖНОМ СМИРЕНОУМЉУ
СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу,[1] рекао је свети апостол Павле.
Истинско смиреноумље састоји се у послушању Христу и у држању исте мисли која је и у Христу.[2]
Истинско смиреноумље је духовно знање. Оно је дар Божији; оно је дејство Божије благодати у човековом уму и срцу.
Смиреноумље може бити и својевољно: њега гради за себе славољубива душа, душа саблажњена и обманута лажним учењем, душа која заварава саму себе, која иште лажни свет, душа која се потпуно устремила према земаљском напредовању и земаљским насладама, душа која је заборавила на вечност, на Бога. Својевољно смиреноумље, смиреноумље властите израде, састоји се од безбројних разноврсних лукавштина којима људска гордост настоји да улови славу смиреноумља од заслепљеног света, од света који воли своје, од света који велича порок када је порок заодевен у маску врлине, од света који мрзи врлину када врлина излази пред његове очи у својој светој једноставности, у светој и непоколебивој покорности Јеванђељу.
Ништа тако није непријатељско Христовом смирењу као својевољно смиреноумље, које је одбацило послушање Христу и под велом лицемерног служења Богу светогрдно служи сатани.
Ако будемо непрестано проматрали свој грех, ако се будемо старали да га детаљно осмотримо, нећемо наћи у себи никакве врлине, нећемо наћи смиреноумље.
Истинским смирењем прикрива се истинска, света врлина: тако целомудрена девојка покрива велом своју лепоту, тако се светиња Над светињама покрива завесом од очију народа.
Истинско смиреноумље је јеванђелски карактер, јеванђелско расположење срца, јеванђелски начин мишљења.
Истинско смирење је божанска тајна: она је недоступна људском сазнању. Та највећа премудрост телесном разуму изгледа као лудост.
Божанску тајну смирења открива Господ Исус свом верном ученику, који је увек ту крај Његових ногу и пажљиво слуша Његове животворне речи. И откривена она остаје скривена: она је неисказива речју и језиком земаљским. Она је за телесни разум несазнајна; несазнајно се сазнаје духовним умом, и, сазнато, остаје несазнајно.
Смирење је небески живот на земљи.
Благодатно, дивно виђење величине Божије и неизбројивих добрих дела Божијих учињених човеку, благодатно познање Искупитеља, држање исте мисли која је и у Христу праћено самоодрицањем, виђење погибељног бездана у који је пао род људски – то су невидљиви знаци смирења, то су предње одаје оне духовне палате коју је Богочовек саздао.
Смирење не види себе смиреним. Супротно овоме, оно види у себи мноштво гордости. Оно се брине о томе да пронађе све њене огранке; тражећи их, увиђа да још много мора да тражи.
Преподобни Макарије Египатски, којег је Црква, због надмоћности његових врлина, посебно због дубоког смирења, назвала великим, отац знаменоносни и духоносни, рекао је у својим узвишеним, светим, тајанственим беседама да и најчистији и најсавршенији човек има у себи нешто гордо.[3]
Тај угодник Божији достигао је највиши степен хришћанског савршенства, живео у времену које је обиловало светима, видео највећег јеромонаха, Антонија Великог – и рекао да није видео ниједног човека који би се потпуно и у дословном смислу речи могао назвати савршеним.[4]
Сатана се претвара да је светли анђео; његови апостоли се претварају да су апостоли Христови;[5] његово учење узима изглед Христовог учења; стања која он ствара тако што саблажњује, добијају изглед духовних, благодатних стања; његова гордост и славољубље, помоћу којих та стања стварају самообману и прелест, узимају изглед смирења Христовог.
Ах, куда се скривају од несрећних сањара, од сањара бедно задовољних собом, својим стањима самообмањивања, од сањара који уображавају да се наслађују и да су срећни, куда се скривају од њих речи Спаситељеве: Блажени који плачете сада, блажени који сте гладни сада и: Тешко вама који сте сити сада, тешко вама који се смијете сада[6].
Погледај пажљивије, погледај непристрасно душу своју, најљубљенији брате! Не приличи ли јој покајање више од наслађивања! Не приличи ли јој да плаче на земљи, у овој долини суза, одређеној управо за плач, више од измишљања за себе превремене, саблажњиве, бесмислене, погубне насладе!
Покајање и плач због грехова пружају вечно блаженство: то је извесно; то је поуздано; то је Господ објавио. А шта тебе спречава да се погрузиш у та света стања, да остајеш у њима; зашто измишљаш себи насладе, частиш себе њима, задовољаваш се њима, њима убијаш у себи блажену глад и жеђ за правдом Божијом, блажено и спасоносно жаљење због својих грехова и због грешности?
Глад и жеђ за правдом Божијом сведоци су сиромаштва духом: плач је израз смирења, глас смирења. Одсуство плача, насићивање самим собом и наслађивање својим привидно духовним стањем изобличава гордост срца.
Уплаши се да због празног, саблажњивог наслађивања не наследиш вечну тугу, јер њу је Бог обећао онима који су својевољно и противно вољи Божијој сити сада.
Славољубље и чеда његова, та лажна духовна наслађивања, делатна у души коју покајање није прожело, стварају привид смирења. Тај привид душа прихвата као истинско смирење. Привид истине заузима храм душе, заграђује самој Истини све улазе у духовни храм.
Авај, душо моја, од Бога саздани храму истине, чим примиш у себе привид истине, чим се поклониш лажи, а не Истини, ти постајеш богомоља незнабожачка!
У незнабожачкој богомољи утврђен је идол: привид смирења. Привид смирења је најстрашнији вид гордости. Гордост се тешко изгони и када човек признаје да она јесте гордост; но како да је изгони када мисли да управо она јесте његово смирење?
Какав жалосни ужас опустошења влада у тој незнабожачкој богомољи! У тој незнабожачкој богомољи шири се мирис служења идолима, певају се песме које увесељавају ад. Тамо душевне помисли и осећања једу забрањено јело идолских жртава, опијају се вином помешаним са смртоносним отровом.
Незнабожачка богомоља, тај стан идола и свега нечистог, није доступна ни за Божију благодат, за духовне дарове, ни за какву истинску врлину, ни за једну јеванђелску заповест.
Лажно смирење толико заслепљује човека да га приморава да мисли да је смирен, да то наговештава другима, чак и да то отворено говори и гласно проповеда.[7]
Жестоко нам се подсмехује лаж када, обманути њом, признајемо њу за истину.
Благодатно смирење није видљиво, као што није видљив ни његов давалац – Бог. Смирење заклањају ћутање, једноставност, искреност, неусиљеност, слобода.
Лажно смирење увек има лажну спољашњост: њоме се оно представља. Лажно смирење воли сцене: њима оно обмањује и друге и себе.
Смирење Христово заодевено је у хитон и ризу,[8] у одежду најмање вештачку; покривено том одеждом, оно је за људе непрепознатљиво и неприметно. Смирење је залог у срцу, свето, безимено својство срца, божанска навика која се неприметно рађа од испуњења јеванђелских заповести.[9]
Дејство смирења можемо упоредити са дејством страсти среброљубља. Човек заражен болешћу вере и љубави према пропадљивом благу не уме да се заустави у скупљању блага: што га више скупља, то више га жели, чак постаје незасит. Што је богатији, то је пред самим собом сиромашнији. Тако и онај којег води смирење: што се више богати врлинама и духовним даровима, то пред сопственим очима постаје оскуднији, ништавнији.
То је природно. Када човек није окусио највише добро, тада његово сопствено, грехом опогањено добро за њега има вредност. А када постане причасник Божијег, духовног добра, тада његово сопствено, са злом сједињено или помешано добро пред њим нема вредност.
Драгоцена је за сиромаха кесица готово безвредних бакарних новчића које је скупио дугим и исцрпљујућим трудом. Богаташ неочекивано саспе у његова недра огроман број чистих златника, и сиромах са презиром баца кесицу оних безвредних бакарних новчића, као бреме које му је само на терету.
Праведни, многострадални Јов је претрпео тешка искушења, и зато је удостојен боговиђења. Тада је он у богонадахнутој молитви рекао Богу: Ушима слушах о теби, а сада те око моје види. Какав се плод развио у души праведника од боговиђења? Зато поричем, и кајем се у праху и пепелу.[10]
Хоћеш ли да задобијаш смирење? Испуњавај јеванђелске заповести: уједно са њима усељаваће се у твоје срце – или: срце ће усвајати – свето смирење, тј. својства Господа нашег Исуса Христа.
Почетак смирења је сиромаштво духом; средина напредовања у њему је мир Христов, који је изнад сваког ума и поимања; крај и савршенство је љубав Христова.
Смирење се никада не гневи, не угађа човеку, не предаје се тузи, не боји се ничега.
Можеш ли да се предаш тузи ако си благовремено признао да си достојан сваке невоље?
Могу ли невоље да те уплаше ако си благовремено осудио себе на невоље, ако гледаш на њих као на средство свога спасења?
Заволели су угодници Божији речи разборитог разбојника, распетог крај Господа. Навикли су да у својим невољама говоре: Примамо по својим дјелима као што смо заслужили; сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме.[11] Сваку невољу они прихватају са признањем да су ње достојни.[12]
Свети мир улази у њихова срца за речима смирења! Он доноси чашу духовне утехе и болеснику на постељи, и сужњу у тамници, и ономе којег људи гоне, и ономе којег демони гоне.
Чашу утехе приноси рука смирења и распетом на крсту; мир може да му донесе једино оцат помијешан са жучи.[13]
Смирени је неспособан да има злобу и мржњу: он нема непријатеља. Ако му неки човек наноси увреде, он види у том човеку оруђе праведности или промисла Божијег.
Смирени предаје себе целог вољи Божијој.
Смирени живи Богом, а не својим животом.
Смирени се клони уздања у самог себе, и зато непрестано иште помоћ Божију, непрестано пребива у молитви.
Грана која носи род савија се ка земљи, притиснута мноштвом и тежином својих плодова. Неплодна грана расте увис и умножава своје неплодне изданке.
Душа богата јеванђелским врлинама погружава се све дубље у смирење, и у дубинама тог мора налази драгоцене бисере: дарове Духа.
Гордост је поуздан знак да је човек празан, да је роб страсти, знак душе према којој Христово учење није нашло никаквог приступа.
Не суди о човеку по његовој спољашњости; по спољашњости не закључуј да је горд или смирен. Не судите по изгледу, него по плодовима њиховим познаћете их.[14] Господ је заповедио да познајемо људе по ономе што они раде, по њиховом понашању, по последицама онога што раде.
Знам ја обијест твоју и злоћу срца твога,[15] говорио је Давиду брат његов; но Бог је посведочио о Давиду: Нађох Давида слугу Свога, уљем светим мојим помазах га.[16] Јер не гледам на што човјек гледа: човјек гледа што је на очима, а Господ гледа на срце.[17]
Слепе судије често сматрају смиреним лицемера и подлог човекоугодника: он је бездан славољубља.
Супротно овоме, те неуке судије мисле да је горд онај који не тражи похвале и награде од људи, па стога и не пузи пред људима, а баш тај јесте истински слуга Божији; он је осетио славу Божију, коју открива једино смирење, осетио је смрад славе човечије, и окренуо од ње и очи и чуло мириса своје душе.
“Шта значи веровати?” – упитали су једног великог угодника Божијег. Он је одговорио: “Веровати значи пребивати у смирењу и милости.”[18]
Смирење се узда у Бога, не у себе и не у људе, и зато је оно у свом понашању једноставно, отворено, непоколебиво, величанствено. Заслепљени синови света називају то гордошћу.
Смирење не даје никакву вредност земаљском благу, у његовим очима велики је Бог, велико је Јеванђеље. Оно стреми њима и не удостојава пропадљивост и сујету ни пажње ни погледа. Свету хладноћу према пропадљивости и сујетности синови пропадљивости, служитељи сујетности, називају гордошћу.
Постоји свети поклон од смирења, од уважавања ближњег, од уважавања лика Божијег, од уважавања Христа у ближњем. И постоји поклон порочни, поклон користољубиви, поклон човекоугодни и уједно човекомрски, поклон богопротивни и богомрски: њега је тражио сатана од Богочовека и нудио му за њега сва царства света и славу њихову.[19]
Колико и данас има оних што чине поклоне да би добили земаљске повластице! Људи којима се такви поклањају хвале њихово смирење.
Човек ти се поклања – а ти буди пажљив и надгледај: да ли ти се поклања из уважавања човека, из љубави и смирења, или пак његов поклон само развесељава твоју гордост, измамљује од тебе неку привремену корист?
Пилата је увредило Христово ћутање, које се њему учинило гордим. Зар мени – упитао је он – не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим?[21] Господ је објаснио своје ћутање откривањем воље Божије: Пилат је био само њено слепо оруђе, иако је мислио да делује самостално. Због сопствене гордости Пилат није могао да схвати да је пред њим стајало свесавршено смирење: очовечени Бог.
Висока душа, душа са надом небеском, са презиром према пропадљивом благу света, није способна за ситно угађање човеку, за ниске поклоне. Погрешно називаш ту душу гордом, јер она не задовољава захтеве твојих страсти. Амане! Поштуј благословену, богоугодну гордост Мардохејеву! Та гордост, у твојим очима гордост – јесте свето смирење.[22]
Смирење је јеванђелско учење, јеванђелска врлина, тајанствена одежда Христова, тајанствена сила Христова. Бог обучен у смирење јавио се људима; човек који се обуче у смирење постаје сличан Богу.[23]
Ако хоће ко за мном ићи, – објављује свето Смирење – нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.[24] Не може се друкчије бити ученик и следбеник Онога који се смирио до смрти, до крсне смрти. Он је сео са десне стране Оца. Он је Нови Адам, Родоначелник светог народа изабраних. Вера у Њега укључује у изабране, избор прихвата свето смирење, печати света љубав. Амин.
НАПОМЕНЕ:
22. Књига о Јестири, гл. 47. Аман, Македонац, био је миљеник и први велможа персијског цара Артаксеркса. Марходеј је био Јудејац, дворанин, и, као дубоко побожан, није дозвољавао себи човекоугађање, није пузао пред владаревим миљеником. Такво Марходејево понашање довело је Амана до махнитости; припремио је висока вешала да би на њима погубио њему мрски изузетак из општег нископоклонства. Превртљиве земаљске околности су се промениле, и Аман је обешен на вешалима која је био припремио за Марходеја.
Нема коментара:
Постави коментар