После Косовског боја, Турци су се, као бесни вуци размилели по Србији и почели да харају, пале, чине насиља и убијају. Српски народ напуштао је своје куће и имовину и бежао у шуме и неприступачне кланце, да би спасао голи живот. Маса народа из околине Дечана сабрала се у манастир, под окриље и заштиту Светог краља. Једне суботе народ је испунио манастир, као пчеле кошницу. Настала је тамна ноћ, монаси су се повукли у своје келије и манастиром је завладала тишина. Само жижак у кандилу више ћивота Светог краља својом слабом и треперавом светлошћу обасјавао је мрачни простор храма и ликове Светитеља на иконостасу.
Ову тишину наруши вика и јако лупање Турака на манастирску капију. Под њиховим притиском капија попусти, и они, као бесни вуци, са урликањем упадоше у манастир спремни на насиље и клање невиног народа. Али, у том часу њихово урликање надјача страшан земљотрес, а на небу почеше да севају муње и праште громови, као да је наступио смак света. Страх обузе и Турке и Србе, и одједном настаде гробна тишина. Црква се испуни силном светлошћу, која се из ње разли по читавом манастиру и његовој околини.
Светлост је била тако јака, да се игла могла видети на стотину метара око манастира. У том се отворе црквена врата и на њима се појави Свети краљ, у златном оделу, дуге и беле браде, са крстом у десној руци, те стаде код извора пред црквом.
У том тренутку га окружи мноштво витезова са бојним копљима, а један витез на виловитом коњу, са исуканим мачем, стаде са десне стране Светог краља. То је био Милош Обилић.
Ово чудо гледаху и Срби и Турци и од страха попадаше на земљу. Свети краљ прекрсти крстом на све четири стране и рече благо: ''Идите, грешници, а мене, манастир и мој народ оставите на миру!''
После ових речи виђење ишчезе, црквена се врата затворише и светлост угаси. У цркви се зачу дивно појање:''Да васкрсне Бог и да се развеју непријатељи његови...'', а Турци као бесомучни побегоше из манастира.
Записао архимандрит Леонтије Нинковић
Преузето из књиге Манастир Високи Дечани
Нема коментара:
Постави коментар