Свети Василије Велики-О посту

Пост је многоцени дар Божји. Установа прастара, која се очувала као отачко наслеђе и стигла до наших дана. Примите пост са радошћу. Примите сиромашни свога другара. Примите слуге ваш одмор. Примите богати њега који вас спасава од опасности преједања и који чини укусним оно што од сталне употребе постаје безукусно.

Болесници примите мајку здравља. Здрави - осигурање вашег здравља. Упитајте лекаре, и рећи ће вам како ништа није толико сумњиво и несигурно као здравље. Због тога савесни помоћу поста настоје да сачувају своје здравље и да се избаве од разрушавајуће тежине угојености тела.

Не тврди како не можеш да постиш, наводећи као изговор болест или телесну немоћ, пошто, с друге стране, целог живота свога мучиш тело своје са прождрљивошћу. Знам врло добро како лекари много чешће налажу болесницима оскудну дијету и пост него разноврсност и обилност хране.

Уосталом, шта је лакше за тело, да проведе ноћ са једном лаком вечером или да легне у кревет оптерећено многоједењем? Може ли тако да се одмори или ће се сву ноћ окретати претоварено и намучено? Којим бродом један капетан може лакше да управља и да га спаси у морској бури, оним који је претоварен или оним који носи нормалан терет? Онај претоварени неће ли потопити и сасвим мала бура? Тако и тела, када се муче од много хране, лако подлежу болестима. Док када се хране лако, одржавају своје добро здравље.

Погледајмо историјско питање поста, да видимо како је поштован од стране Светитеља и колика је добра донео.

Боговидац Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попење на врх горе Синаја и да прими од Бога плоче са десет заповести. Не би имао ту смелост да се приближи врху, који се димио од божанског присуства, да се није био наоружао постом. Постио је, и тако је могао да разговара са Богом.

Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: “Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби”.

Код великог јунака Сампсона, шта је било оно што га је чинило непобедивим? Пост! Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: “Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће”. Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далила га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.

Пост рађа Пророке. Ојачава моћне. Умудрује законодавце. Наоружава јунаке. Вежба борце. Одбија искушења. Станује заједно са трезвеношћу и чистотом. У ратовима чини подвиге а у време мира учи тиховању. Освећује посвећене и усавршава свештенике. Нико не може да се приближи Жртвенику и да заврши божанску Литургију, а да претходно није постио.

Великопосна молитва светог Јефрема Сирина

Господе и Владико живота мога,

духа лености, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми, (1)
 
духа целомудрија, смиреноумља, трпљења и љубави подај ми,

слузи твоме. (2)

Да Господе царе, подај ми да сагледам своја сагрешења, и не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин. (3)

Ова се молитва чита за време Великог Поста.
Након сваког стиха се прави велики (земни) поклон.

СВЕТИ СИМЕОНЕ, МОЛИ БОГА ЗА НАС+

Ти који си браћу своју учио покорности а синове своје слози.
И спознао колико је тешко и крв рођену обуздати, и вољу за осветом изгонити, и страст за владањем оплеменити.
Ти који знаш страшну чежњу човекову за безакоњем и тајну склупчаног зла у срцу његовом,
Погледај на нас, децу своју, сатерану у време најгоре: црни вихори бесне у нама и око нас. Воде су отроване, и тло земаљско, и ваздух који дишемо,
Али и душе су нам отроване, Свети, безверјем и безнађем, и срца, одсуством љубави и самилости, отровним језиком отровне лажи бљујемо,
Па све што засадимо вене. Сахну нам вртови и кладенци, шуме и потоци, усклици и смех.
Помози нам, Мироточиви, у страшном часу овом као што си увек, са Сином својим, Савом, долазио нам у помоћ, кроз осам векова.
Молимо ти се Свети Родоначелниче, да и данас као некада, измириш браћу Србе, да се измире вође Рашке и Зете, да тобом засија светлост божанског мира и љубави.
Упути нас како да ходимо, и куда, па да Светлост Господњу, у себи ипак угледамо, макар у највећој даљини, иза таме ове.
Свети Симеоне, помози, молимо Ти се. Мироточиви, спаси нас.       

Молитва хиландарског монаха

Житије Светог Симеона (саставио св. Сава Немањић)

Манастир Студеница

О наслеђу светога манастира овог (Студенице) преподобним оцем нашим и ктитором господином Симеоном и о житију његову какво би пред Богом и људима

Оче, благослови!

 

Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао свом српском земљом, и када је он лови овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту, сагради манастир овај на покој и умножење монашког чина. Јер нека је знано свима нама и другима, да Бог, који твори људима на боље, не хотећи људске пропасти, постави овога ваистину приблаженога господина нам и оца, овога самодржавнога господина, нареченога Стефана Немању, да царује свом српском земљом. И пошто је обновио очеву дедовину и још више утврдио Божјом помоћу и својом мудрошћу даном му од Бога, и подиже пропалу своју дедовину и придоби од поморске земље Зету са градовима, а од Рабна оба Пилота, а од грчке земље патково, све Хвосно и Подримље, Кострц, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глбочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу. То све мудрошћу и трудом својим све ово придоби што му је припадало од српске земље, а одузето му некада насиљем од своје дедовине. И уз помоћ Божју владавина његова примила је одасвуд мир и тишину, јер овај ваистину диван и страшан постаде свима који живе око њега, пошто је владавина његова била 37 година сачувана и цела и ни од кога повређена.

 

Јер како ћемо овога назвати? Владарем ли, а уз то и учитељем? Јер утврди и уразуми срца свију и научи нас како правоверни хришћани треба да држе праву веру у Бога. Прво на себи благоверност показа, а потом друге научи, цркве освети, манастире сазда, светитеље у сласт слушајући, јереје штујући, а према монасима гајећи велику смерност и љубав, безнадежним нада, убогим заступник, ништима хранитељ, наге у свој дом уводећи одеваше их, сирочад нахрани, удовице оправда, слепим и хромим и немоћним и глухим и немим ваистину мати постаде. И просто рећи: све своје имање у зајам издаде, јер постаде други Авраам странопримац, земаљски анђео, небески човек. "Стога га и Бог преузнесе и дарова му име које је изнад свакога имена"(1), имену његову поклонише се сви народи. 

ЗАВЈЕШТАЊЕ НЕБА И ЗВИЈЕЗДА

Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ.

Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у ковачници исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи, ни мишљу досећи, ни мачем убити, ни у причи испричати.

Има нешто што се на земљи никако не може.

Али сваки човјек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи.

Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте, што се у ковачници не кује, у шуми не листа, у ватри не гори, у сну не снива, језиком не изговара, мишљу не досиже, мачем не убија, причом не прича.

Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће. Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви.

Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац, високовидац, дубоковидац и далековидац.

И може то небогледац и неботворац, неботеча и небоходац, и још небослов и небословац, па небољуб и небољубац, и опет небопловни небопловац и небородни небородац. Још ту дођу сви други небољубни и неболетни, небодарни и небопримни, небозвани и небојавни, и сви они духовњаци и чудаци, и јунаци и мудраци, и лудаци, мученици и сретници, неботворни чаробњаци, КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА, ВОЗНЕСУТ ЗЕМЉУ ДО НЕБЕС, И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ.

То су људи који знају да отварају небо. Горе је, чедо моје, све што овдје немамо. Горе је све што чекамо.

– Видовданске мисли – Нaша историја

Распеће Христово, манастир Високи Дечани, Косово

Јединствена је наша историја! То није један низ страшних и смешних анегдота, као историје понеких племена; наша народна историја је једна дубока д р а м а. Неколики периоди те историје уплићу се један у други нарочитим духом прожети, једном руководном идејом осветљени. Неколико целина органски утканих опет у једну целину!

Узмимо само три периода, најмаркантнија: доба Немањића, робовање и ослобођење. Сваки претходни период носи у себи узрок и храну следећем периоду. У доба Немањића стварала се једна култура, делом оригинална, делом акцептирана. Оно што се стварало, стварало се као тадашња савремена потреба, и ако су многе од тих творевина много доцније далеко већи значај имале. Тако, многобројне задужбине царева Немањића и последњих деспота српских, подигнуте ради молитве и благодарности Богу, служиле су у време ропства фактички искључиво спасавању нације српске. Симболичко представљање цркве као лађе спасења нигде се тако јасно не оправдава као у нашој историји. Усред општег османлијског потопа спасавао се народ српски у овим јединим лађама спасења, које су му од његових царева преостале. Све оно што се није могло или није хтело спасавати под окриљем Немањића, тонуло је у османлијско море.

Косово и Видовдан : Св. Владика Николај Велимировић

Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има српски народ, нема Косово.

Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај већи од Косова. Боже сачувај!

На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње на левокруг. Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т. ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога.

Свети Ђорђе Кратовац-занатлија и новомученик

Српска икона св. Ђорђа Кратовца

Тертулијанова оцена да је мученичка крв семе за нове хришћане, а не потврда тријумфа зла над Христовом црквом, није изгубила своју актуелност са престанком класичне епохе гоњења Црвке која је трајала до Миланског едикта 313. године. Сусрет Православља и ислама на Балканском полуострву у XIV и XV веку био је политички судар, такође и верски рат и изазов за богословску полемику.

Пад Цариграда (1453), скидање крста са Св. Софије и њено претварање у исламску богомољу била је насилна акултурација нове вере на старим византијским просторима, традиционално хришћанским. Те географске зоне су биле колевка светости и васељенског православља. Нови турски господар, је доносилац исламске вере и као „Агарјанин“, смештен је у библијско поимање света и историје. Преко Агаре и Турци су деца Аврамова, и многи ће са њима ратовати, а они ће тражити сукоб са многим противницима. Према таквој богословско-историјској концепцији, Турци Агарјани руше хришћанско царство и културу због грехова и моралног пада самих хришћана.

Преподобни Александар Свирски чудотворац

Свети Александар Свирски-икона из XVI века

Два пута је се, кроз сву историју човечанства открио Тројични Бог телесном људском оку: први пут светоме Аврааму код Мавријског дуба означавајући велико милосрђе Божије према роду човечанскоме; други пут на руској земљи, преподобноме Александру Свирском. Шта је значило то јављање новозаветном светитељу – не усуђујемо се да о томе говоримо. Само ћемо се трудити да поштујемо ту земљу, тај манастир који је био подигнут на северу Русије по заповести Бога – Тројице и самога „новозаветног Авраама“ – преподобног оца нашега и чудотворца Александра.

Свима који се постарају да испуне свету жељу и посете Свирску земљу, ми посвећујемо ове редове. Преподобни Александар је један од малобројних руских светитеља који је био канонизован убрзо после своје праведне кончине – неких 14 година. Још увек су били живи његови ученици и многи његови поштоваоци, зато је житије преподобног Александра било написано, како се каже „док је траг био врућ“ и одликује се потпуном реалношћу; у њему нема „благочестивих схема“ и оно одражава непоновљиви лик светости „све Русије чудотворца Александра“.

Преподобни Александар се родио 15. јуна 1448. г. у селу Мандера на реци Ојати, у Новгородској губернији, близу Остроговско – Ваведењског манастира.На крштењу је добио име Амос. Његови родитељи Стефан и Васа су били сиромашни благочестиви сељаци и своме детету су подарили хришћанско васпитање. Када је Амос дорастао за женидбу, родитељи су решили да му нађу невесту, међутим, он је размишљао само о једном: да остави свет ради спасења своје душе. Као мали је чуо за Валаамски манастир, често је говорио о њему, и на крају, по Божјем промислу, сусрео је валаамске монахе. Дуго су му причали о светом манастиру, о његовом типику, о монашком животу. И одушевљен том беседом, Амос је зажелео да пође на „северни Атон“. Прешавши реку Свир, на обали Рошинског језера, преподобни је чуо тајанствени глас, који му је јављао да на том месту сагради манастир. И светлост велика га је осенила. Када је дошао на Валаам, игуман га је примио као искушеника и касније постригао са именом Александар, 1474. године. Било му је тада 26 година. Ревносно се, монах почетник, подвизавао у бдењу, послушању, посту и молитви. Када је на Валаам дошао, тражећи га, његов отац, преподобни је успео не само да умири разљућеног оца, већ и да га убеди да се замонаши заједно са мајком. И родитељи су послушали сина. Стефан се замонашио са именом Сергије, а мајка са именом Васса. Њихови гробови и до данас постоје у Ваведењско – Ојатском манастиру.

Јеромонах Серафим (Роуз): Православни поглед на свет – први део

Предавање оца Серафима (Роуза) одржано на лето 1982. године у манастиру светог Германа Аљаског у Платини, Калифорнија.

 

Увод

Пре почетка моје приче, реч или две о томе зашто је важно имати православни поглед на свет и зашто је теже данас него икад изградити га.

У прошлим вековима, нпр. XIX-том веку у Русији – православно схватање света било је врло важан део православног живота; подржавао га целокупни живот. Није било потребе да се о овоме посебно говори – живео си православно у складу са православним друштвом око себе и имао си православно схватање света које су обезбеђивали Црква и друштво.

У многим земљама се сама власт изјашњавала православно; то је био центар друштвених функција; историјски је сам краљ или владар био први православни световњак, верник са одговорношћу да пружи хришћански пример својим потчињенима.

Сваки град је имао православне цркве, многе од њих су имале службе сваки дан, јутарње и вечерње. Било је и манастира у свим великим градовима, многим градовима, ван њих, на селу, по пустињи и дивљини. У Русији је било преко хиљаду званично основаних, организованих манастира. Монаштво је било прихваћени део живота.

Чињеница је да су бројне породице имале брата или сестру, ујака, деду, рођака који је био монах или монахиња, са бројним додатним примерима православног живота: људе који су лутали од манастира до манастира, Христа ради јуродиве. Целокупан начин живота био је православан, наравно са монаштвом у центру. Православне службе биле су саставни део свакодневице. Највећи број књига које су се читале, биле су православне.

Свакодневица је била поприлично тешка за највећи број људи: морали су да раде напорно да би преживели, животна очекивања нису била велика, смрт је била честа стварност – све ово појачавало је учење Цркве о реалности и близини оног, другог света. Живети православни живот у таквим условима, било је исто што имати Православно схватање света, па је било мало потребе за причу о таквим стварима.

Живот у малим причама-Томислав Говедарица

ДВА ЈЕЗИКА 

Разговараше два језика, злобни из своје нестрпљивости рече׃ ― Ето видиш како је овај свет послушан и одан према мени, свако зло мога  безакоња испуни, веран је мојој огњеној ватри. ― Моје лукаство зна како да загосподари овим светом, само му покажем велику гомилу новца и он је мој! ― С тим злом вртим га већ вековима на своме прсту, јер се на њему налази људска слабост с којом могу у сваком трену управљати кад ми је воља! На то узврати добри језик ― стани мало с тим злом кроз њега си много људских душа узео себи од пале слабости. ― Не припада теби овај свет, од њега си отпао као тамничар, у њему се препознаје сјај бисера, свака светлуцавост  тог  сјаја  носи делић драгуља вечности. ― Сав је овај свет створен од моје племенитости, од моје доброте створена је истина као љубав што дадох човеку из милосрђа свога. ― Само онај човек који не види светлост на путу моме, слеп је код очију... !

               

ЈАБУКА 

- Човек је сео за свој сто, и видео је јабуку зрелу боје руменила крви, што је стајала као  украс  у  плетеној корпи од прућа. Узео је нож и јабуку је расекао на пола, у том тренутку помислио је из неке своје радозналости  почео је  себе да испитује и да размишља како је  могуће да је јабука најстарија воћка на овој земљи? Кад је загризао ту једну половину  јабуке  остао је нем  у своме уздаху, прошло му је кроз главу да је Адам пре њега загризао  јабуку, тај  залогај  јабуке остао му је у устима као горак укус о непознању најстарије воћке из Рајског врта. 

Игуман ЕВМЕНИЈЕ : АНОМАЛИЈЕ РОДИТЕЉСКЕ ЉУБАВИ :

Ти мораш да будеш болестан зато што те волим!

Прича Маје Новикове

У једном јужном граду живео је момак Дима. Живео је у стану с мамом која просто није могла без њега ни тренутка. Мама је веома благочастива. Дима се све до своје 31. године гуши од мамине љубави. Дими се једноставно не живи, иако схвата да је својевољни одлазак из живота велики грех.

- Ти си, Димочка, болестан, имаш вегетативно-васкуларну дистонију, треба да лежиш у кревету - то он слуша већ двадесетак година.

Када му мајка то говори, појављује се нека вера у њеним речима. Мама га неће преварити. И уопште му се не устаје из кревета. И ту га нешто боли, и тамо га нешто пробада. Слабост нека, и ноге га уопште не слушају. Не слушају га мишићи, раслабљена му је воља. Дима као да живи под неком хипнозом.

- Димочка, направила сам ти пирјањене котлете од рибе, а ево је и хељдина каша. За ручак ће бити пире од поврћа и котлети од шаргарепе и купуса. Треба да једеш искључиво све дијетално, треба да чуваш желудац и јетру. А још мораш што мање да се крећеш. Видиш - вене су ти на ногама избиле - са сузама у очима мама глади вене на Диминим ногама - Како си ми ти болестан!

Мама, јецајући одлази у кухињу и спрема котлете од шаргарепе и купуса.

Дима склапа очи и неће ни о чему да мисли. Пре десет година били су котлети од купуса и рибе. И сада су опет котлети, и колико ће још година то бити? А што је главно, мама верује у све синове болести које је сама измислила. Кљука га дијетама и таблетама, редовно води Диму на море. Она је подвижница. Она је цео свој живот посветила свом сину. Ко ће га још тако волети и неговати? А шта ће бити када она умре? Дима неће моћи да живи без ње! Од таквих мисли мама почиње да плаче још горче, не може да се смири. Због чега? Због чега оваква казна? Не, није то казна, то је искушење - размишља она. Јер она је верница. То је Бог искушава. И ту се она, напивши се валеријане, опет лаћа посла.

Надежда Петровић-велика сликарка и патриота

Била је жена која је сликала, држала говоре, писала критике и у три рата превијала борце, као добровољна болничарка. Живот су јој биле слике и отаџбина, њима се давала, у њима је уживала и због њих постојала.

Рођена је у Чачку 1873. године. Надежда је билa прво од деветоро деце. Сва су деца, кажу, била даровита, а најпознатији од њих постао је Растко Петровић, песник, приповедач, путописац. Породица Петровић се 1884. године преселила у Београд. Живели су у кући Надеждиног деде хаџи Максима Петровића, на Палилули. Та кућа, осим што је била место на коме се окупљала тадашња београдска културна и политичка елита, била је и права уметничка ризница, Петровићи су поседовали велику збирку старих икона, једну од најбољих приватних библиотека, збирку музичких инструмената; у таквом окружењу формирала се и живела Надежда Петровић. Прве часове сликања добила је од ујака Светозара Зорића, доброг познаваоца сликарства и професора Велике школе; његови часови су, највероватније, били пресудни да Надежда постане сликарка.

Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године, а следеће је положила испит за наставницу цртања. Године 1893. уважена је њена молба за посао наставнице цртања у средњој школи, а Надежда наставља учење у атељеу код чувеног Ђорђа Крстића, да би 1896. године уписала сликарску и цртачку школу Кирила Кутлика. Са стипендијом власти, 1898. наставља студије сликарства у Минхену, код Словенца Антона Ажбеа, у исто време када у том атељеу борави и Василиј Кандински, а затим и у атељеу Јулијуса Екстера. Од великог значаја било је дружење и пријатељство које је у Минхену започела са Иваном Мештровићем, Мирославом Краљевићем, Иваном Грохаром и Рихардом Јакопичем. У Минхену је намеравала да остане једну, а остала је четири године. За то време научила је немачки, руски и француски језик.

О мајци хришћанки

Свака је мајка мученица, а на првом месту: мајка – хришћанка. Зашто? Зато што се она дан и ноћ непрестано мучи и стара о телесном и духовном здрављу своје деце. У тој својoј непрестаној бризи она сваки дан умире за своју децу. То је истина нашег земаљског света, истина којој се диве Небески светови. Јер ако има ичега на земљи чему се диве Анђели Небески,то је добра хришћанка, добра мајка, добра жена. Ништа није ни теже ни одговорније у нашем земаљском свету од дужности мајке хришћанке. Зашто? Зато што је њена главна дужност да деци осигура бесмртност и Живот Вечни. Осигура ли им то, осигурала је и себи Рај на Небу. Не осигура ли им то, њена душа стровалиће се у пакао, где је вечни плач и шкргут зуба. Како добра мајка осигурава деци својој  бесмртност и Живот Вечни? Ако их научи да живе по Христовом Еванђељу: јер у Христовом Еванђељу све је бесмртно и вечно.

Из Беседе на опелу добре хришћанке (1945)

“Недељне Беседе”, ава Јустин Ћелијски,Београд, 1998.стр. 268

Свети Јован Златоусти : О појању псалама и духовних песама

Не треба држати душу слушалаца стално напрегнуту, јер она брзо изнемогне; не треба јој ни стално давати одаха и покоја, зато што она од тога постаје ленива. Потребна је разнообразност у поукама, претресање предмета час лакших час тежих. Раније сам ја говорио, како пастири при нападу вукова на стадо остављају свиралу и хватају се за праћку; а сад, кад су прошли празници Јудејаца, који су гори од сваких вукова, ми остављамо праћку и узимамо опет свиралу. Престанимо говорити о тешким предметима и окренимо се другим, јаснијим. Узмимо псалтир Давидов и задржимо се на оном припеву, који смо ми сви данас појали. Какав је то припев? Као што јелен жуди за изворима водним, тако жуди душа моја к теби Боже.

ЕНГЛЕСКИ НОВИНАР О СРБСКОЈ ВОЈСЦИ

Православни молебан србској војси у Првом светском рату

Одломак из текста:  

Да ли се Христос икад насмејао? и Да ли се Христос чему год зачудио?

 

Причешће србске војске у Првом светском рату

У време Светскога рата један енглески књижевник и новинар обишао је савезничке фронтове, па је био и на србском фронту баш о Васкрсу. Оно слободне војске што је било, постројило се у парадни строј на дан Христова Васкрсења, и србски Владар изашао је, окружен официрима, пред строј и поздравио је: Христос васкрсе, јунаци!  На овај поздрав војска громогласно одговори : Ваистину васкрсе! Овај догађај, који је за нас обичан, утицао је на Енглеза силом грома. „Ја ништа величанственије нисам доживео ни на једном фронту , говорио је он после на једном предавању у Лондону. Замислите, да један Владар објављује своме оружаном народу, да је Христос васкрснуо, и да сав тај народ једнодушно одговара потврдно, да је Христос заиста васкрсао! И то се, господо моја, није догодило у некој катедрали или у неком салону, него на пољу смрти, јада и ужаса. И још уз то Владар ван престола и народ ван отаџбине, обоје на крвавој голготи! То је тако нешто узвишено, да се не може језиком изразити. Ја сам се осећао као да присуствујем самом факту Христова Васкрсења у Јерусалиму пре деветнаест векова. Тај народ је непобедив. И немојте се чудити што ћу вам рећи, да сам ја тек тада и на том фронту стекао непоколебљиво уверење, да ће Савезници победити. Победићемо – због силне вере онога маленог народа“.

Из сабраних дела, Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, књига Х, Химелстир 1983., стр.,58.

ВЕЧНА СЛАВА ЈУНАЦИ! ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Поуке св. Григорија Богослова о браку

Божанствена твар појавила се на земљи, а у земним долинама вечно расцветалог раја  човек. Међутим, човек још није имао помоћника сличног себи. Тада је премудра Реч извршила велико чудо  оног који је створен да буде надзорник света  то јест, мој корен и моје семе разноликог живота  разделила је на два дела и силином и животворном руком извадила из његовог бока ребро да би створила жену, а онда их је, уливши обома љубав у груди, подстакла да теже једно другом.

***

Ви, на које је у овом животу частан брак ставио своје окове, размислите о томе, како бисте унели што више плодова у житнице небеске.

***

Чинећи једно тело, (супружници) имају и једну душу и узајамном љубављу подстичу једно друго на ревност у побожности. Јер, супружништво не удаљује од Бога, већ, напротив, још јаче везује, будући да тада има још више разлога за обраћање к Њему. Мала лађа се при слабом ветру лако креће напред... велику пак лађу неће померити лагани дашак ветра... тако је и онима, неоптерећеним житејским бригама, мање потребна помоћ великог Бога, док онај, који има обавезу да се брине о драгој супрузи, имовини и деци, дубље залази у море живота и неопходна му је већа помоћ Божја, због чега и он сам више воли Бога.

***

Повезани оковима супружништва, ми смо једни другима и руке и ноге и слух. Супружништво и слабога чини двоструко јачим... Заједничке бриге супружника олакшавају им жалост, заједничке радости усхићују обоје. Једнодушним супружницима је и богатство угодније, а у немаштини им је једнодушје угодније од богатства. Њима супружнички окови служе као извор целомудрености и жеља, као печат преко потребне привржености.