Надежда Петровић-велика сликарка и патриота

Била је жена која је сликала, држала говоре, писала критике и у три рата превијала борце, као добровољна болничарка. Живот су јој биле слике и отаџбина, њима се давала, у њима је уживала и због њих постојала.

Рођена је у Чачку 1873. године. Надежда је билa прво од деветоро деце. Сва су деца, кажу, била даровита, а најпознатији од њих постао је Растко Петровић, песник, приповедач, путописац. Породица Петровић се 1884. године преселила у Београд. Живели су у кући Надеждиног деде хаџи Максима Петровића, на Палилули. Та кућа, осим што је била место на коме се окупљала тадашња београдска културна и политичка елита, била је и права уметничка ризница, Петровићи су поседовали велику збирку старих икона, једну од најбољих приватних библиотека, збирку музичких инструмената; у таквом окружењу формирала се и живела Надежда Петровић. Прве часове сликања добила је од ујака Светозара Зорића, доброг познаваоца сликарства и професора Велике школе; његови часови су, највероватније, били пресудни да Надежда постане сликарка.

Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године, а следеће је положила испит за наставницу цртања. Године 1893. уважена је њена молба за посао наставнице цртања у средњој школи, а Надежда наставља учење у атељеу код чувеног Ђорђа Крстића, да би 1896. године уписала сликарску и цртачку школу Кирила Кутлика. Са стипендијом власти, 1898. наставља студије сликарства у Минхену, код Словенца Антона Ажбеа, у исто време када у том атељеу борави и Василиј Кандински, а затим и у атељеу Јулијуса Екстера. Од великог значаја било је дружење и пријатељство које је у Минхену започела са Иваном Мештровићем, Мирославом Краљевићем, Иваном Грохаром и Рихардом Јакопичем. У Минхену је намеравала да остане једну, а остала је четири године. За то време научила је немачки, руски и француски језик.

''Црвени божурови'', 1913.год

Њена прва самостална изложба одржана је у Београду 1900. године. Пратиле су је лоше критике, неприхватање и неразумевање средине неспремне за нове идеје. Године 1903. враћа се у Београд, јер јој Министарство није одобрило даље одсуство с посла. Међутим, према неким изворима разлог њеног повратка је очево изненадно пензионисање. Наиме, Мити Петровићу, одличном познаваоцу српске историје 19. века, краљ Александар Обреновић је понудио да напише биографију краљице Драге у којој би доказао наводно племенито порекло њеног деде Николе Луњевице, те тако и њено. Мита Петровић је одбио понуду, а краљ је наредио да га пензионишу. Надежда се враћа из Минхена да помогне породици.

У том периоду она заједно са Браниславом Нушићем у сали "Коларца" августа 1903. године оснива Коло српских сестара, организујући тада највећи женски митинг у Србији. Средства која је Коло прикупило за помоћ македонским илинденским устаницима 1903, као секретар удружења сама носи у Македонију, из које је као новинар извештавала за листове "Словенски југ" и "Пијемонт". Анексија Босне и Херцеговине 1908. године била је повод за њене ватрене патриотске говоре са балкона Народног позоришта. Било је то још једно раздобље кад се Надежда у потпуности предала својој другој љубави - патриотизму.

 После бурног периода друштвеног ангажмана 1910. године одлази у Париз. То је период њеног интензивног упијања авангардних уметничких токова, али пошто је у Париз стигла као већ формирана уметничка личност, Надежда у њему није стицала авангардни дух већ га је само потврдила. Сусреће се са Матисом и Пикасом и учествује на два Јесења салона. 

Надежда као болничарка, Призрен, 1913.

А онда су почели ратови и помоћ отаџбини опет је осетила као животни задатак. Године 1912. она се враћа у Србију, умире јој отац, па мајка, а Надежда се придружује војсци на фронту као болничарка. Бринула је о рањеницима у Првом и Другом балканском рату, а војсци се придружила и одмах после избијања Првог светског рата.

За време балканских ратова Надежда се редовно јављала својима дописницама. На једној од њих Надежда пише: „...Ми овде живимо у непрекидном јауку рањеника, превијању рана, покличу наше јуначке војске, маршевима њиховим, дочеку и испраћању њиховом на бојно поље, да их отуда рањене примамо и негујемо... Рањеници стижу у транспортима по педесет и седамдесет...“

У књизи "Надежда Петровић сликарка, у три рата болничарка", Војислава Латковић пише:

"После свих напора, у пуцњави и паљби, јауцима бепосмоћних рањеника, претераној врућини, Надежда се и сама разболе. Епидемија тифуса хтеде да је однесе. И док је лежала и лечила се, писала је својој доброј пријатељици, колегиници, Косари Цветковић, коју је као вилу, у више наврата сликала: „Много сам ти се намучила, толико да је напослетку било изван моје моћи, те падох у постељу... могло је бити да се више никад не видимо...“, Објава рата 1914. затекла је у Италији. Опоравила се од тифуса прележаног у Скопљу за време епидемије 1913. и вратила одмах у земљу.

После победе српске војске у Церској и Колубарској битци у затишју 1915. год. Надежда одлази за Скопље где се склонила њена породица. Родбина је преклиње да се не враћа на бојиште, а у Врховној команди је одлучено да храбра сликарка, неустрашива, а ипак крхка, мора хитно да се повуче у мирније подручје, да ради у позадини. Тада је Надежда могла да бира, да иде на конферерецију у Рим, у једну београдску болницу на рад или у болницу једне стране мисије у Ниш. Међутим, сва одважна, изабрала је своју болницу у Ваљеву.

Тада је Ваљево било „...велика кужница, у којој се једва зна ко је жив, ко је мртав...“.

Надежда са добровољним болничаркама у Ваљеву, 1914.год

После Сувоборске битке овај град је косила епидемија пегавог тифуса. Болест је односила војнике, лекаре, болничаре и цивиле. Крајем марта, зараза је захватила и њу. Боловала је седам дана. Надежда је умрла 3. априла 1915. године. Прва резервна болница у Ваљеву сутрадан је издала саопштење следеће садржине:

"С изразима дубоке и искрене туге објављујемо да смо, поред толиких жртава које су пале против епидемије, синоћ у осам часова принели на олтар драге нам Отаџбине још једну. Ужасној болести подлегла је и Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије, добровољна болничарка Прве резервне ваљевске болнице. Умрла је неуморно радећи на неговању и спасавању храбрих бораца још од почетка рата. Објављујући овај редак и светао пример самопожртвовања ове племените Српкиње, молимо за саучешће".

Сахрањена је на београдском Новом гробљу.