Предавање оца Серафима (Роуза) одржано на лето 1982. године у манастиру светог Германа Аљаског у Платини, Калифорнија.
Увод
Пре почетка моје приче, реч или две о томе зашто је важно имати православни поглед на свет и зашто је теже данас него икад изградити га.
У прошлим вековима, нпр. XIX-том веку у Русији – православно схватање света било је врло важан део православног живота; подржавао га целокупни живот. Није било потребе да се о овоме посебно говори – живео си православно у складу са православним друштвом око себе и имао си православно схватање света које су обезбеђивали Црква и друштво.
У многим земљама се сама власт изјашњавала православно; то је био центар друштвених функција; историјски је сам краљ или владар био први православни световњак, верник са одговорношћу да пружи хришћански пример својим потчињенима.
Сваки град је имао православне цркве, многе од њих су имале службе сваки дан, јутарње и вечерње. Било је и манастира у свим великим градовима, многим градовима, ван њих, на селу, по пустињи и дивљини. У Русији је било преко хиљаду званично основаних, организованих манастира. Монаштво је било прихваћени део живота.
Чињеница је да су бројне породице имале брата или сестру, ујака, деду, рођака који је био монах или монахиња, са бројним додатним примерима православног живота: људе који су лутали од манастира до манастира, Христа ради јуродиве. Целокупан начин живота био је православан, наравно са монаштвом у центру. Православне службе биле су саставни део свакодневице. Највећи број књига које су се читале, биле су православне.
Свакодневица је била поприлично тешка за највећи број људи: морали су да раде напорно да би преживели, животна очекивања нису била велика, смрт је била честа стварност – све ово појачавало је учење Цркве о реалности и близини оног, другог света. Живети православни живот у таквим условима, било је исто што имати Православно схватање света, па је било мало потребе за причу о таквим стварима.
Данас, све се то променило. Наше Православље је мало острво на пучини света, који функционише по потпуно различитим принципима, који се сваки дан мењају на горе, чинећи нас све већим туђинима у свету. Многи људи принуђени су да деле своје животе на две оштро раздвојене категорије, два дела; свакодневни живот који водимо на послу, са световним пријатељима, у нашем световном послу; и Православље које живимо недељом и у току недеље када имамо времена за то.
Поглед на свет такве особе, ако погледате изблиза, често је чудна комбинација хришћанских и светских вредности, које се стварно не могу мешати. Сврха овог разговора је да видимо како данашњи људи могу свој поглед на свет учинити целовитим, да у целости буде православан поглед на свет.
Православље је живот. Ако не живимо православно, ми једноставно нисмо православни, без обзира каква формална веровања имамо. Живот у данашњем свету постао је врло извештачен, врло несигуран и врло збуњујући. Православље, истина је, има свој начин живота, али такође није много далеко од живота света око нас, тако да живот православног хришћанина, чак и када је истински православан, не може а да се не изрази на неки начин. Нека врста несигурности и збуњености је ушла такође и у православни живот у нашим временима.
У нашем разговору, покушаћемо да осмотримо савремени живот, а онда и Православље, да би видели како најбоље можемо испунити наше хришћанске обавезе да живимо “небеске животе“, чак и у овим поприлично застрашујућим временима; и да имамо православно схватање које ће нам омогућити да преживимо ова времена са нетакнутом вером.
Живот је данас постао ненормалан
Свако ко погледа наш савремени живот из перспективе нормалног живота људи ранијих времена – рецимо Русије или Америке, или било које земље Западне Европе XIX-тог века, не може а да не буде шокиран чињеницом како је живот данас постао ненормалан.
Цео концепт ауторитета и послушности, пристојности и учтивости, јавног и приватног понашања – све се то драстично променило, окренуло се скроз наопако, сем неких изолованих групица људи – обично хришћана неке врсте – који покушавају да очувају тзв. “старомодни“ начин живота.
Данашњи, ненормални живот може се описати као размажен. Од детињства према деци се опходе, по правилу, као према малим боговима или богињама у породици; њихови хирови се задовољавају, њихове жеље бивају испуњене; окружена су играчкама, забавама, комфором; не васпитавају се и не подижу према јасно одређеним принципима и правилима хришћанског понашања, већ се остављају да развију какав год пут, на који их њихове жеље нагињу. Обично је довољно да такво дете каже: “Ја хоћу“ или “Ја нећу“, да би се његови понизни родитељи поклонили пред њим и пустили га да иде својим путем.
Вероватно се ово не дешава стално и у свакој породици, али дешава се довољно често да постане правило савременог васпитања деце; чак и родитељи са најбољим намерама не успевају да избегну у потпуности овај утицај. Чак и ако родитељи покушавају да подигну дете строго, комшије и родбина покушавају да учине нешто друго. Они морају да узму то у обзир када васпитавају дете.
Када такво дете одрасте, оно се природно окружује стварима које је имало и у детињству: комфор, забаве и играчке за одрасле. Живот постаје стална потрага за забавом; то је иначе реч које нема, за коју се потпуно не зна у било ком речнику; у Русији XIX-тог века не би разумели шта значи та реч, или у било којој озбиљној цивилизацији.
Стална потрага за забавом је толико лишена било каквог истинског смисла, да би вас посетилац из земље XIX-тог века, гледајући наше популарне ТВ програме, забавне паркове, рекламе, филмове, музику, у скоро сваком аспекту наше популарне културе, мислио да је упао у земљу имбецила, који су изгубили сваки контакт са реалношћу. Ми то често не узимамо у обзир, јер живимо у таквом друштву и то узимамо за нормално, за истину.
Неки скорији посматрачи нашег савременог живота, назвали су младе људе нашег доба “ЈА генерација“, а наше време, “време нарцисизма“, карактеристично по обожавању и фасцинацији самим собом, што спречава развој нормалног људског живота.
Други су говорили о “пластичном“ универзуму, или фантастичној форми религије: религије “саморазвоја“, (где сопствено ЈА постаје објекат обожавања), испирања мозга и контроле ума, религије обожаваних гуруа и свамија, религије потере за НЛО-има и ванземаљцима, религије абнормалних духовних стања и осећања. Нећемо улазити у све те појаве, које су вероватно блиске великој већини нас, осим да мало продискутујемо касније како то утиче на духовни живот православних данас.
Битно је да схватимо да док се ми данас трудимо да водимо хришћански живот, свет који је формирало наше размажено време, тражи душу, било у световном животу, било у религији, и да се он може назвати тоталитаран.
Ово се лако види у разним култовима и сектама, које су добиле толико публицитета протеклих година и које захтевају потпуну покорност само-проглашеном “светом човеку“; али то је исто тако очевидно и у световном животу, где је појединац суочен не само са појединачним искушењем ту и тамо, већ је у питању стално стање суочености са искушењем које га напада, било да је у питању музика у позадини, која се чује свуда у продавницама и предузећима, на јавним знацима и билбордима градских улица, рок музика која је допрла чак до шумских кампова и стаза и коначно у својој кући, где ТВ често постаје тајни владалац домаћинства, који диктира модерне вредности, мишљења и укусе. Ако имате мало дете, знате како је ово истинито, како је тешко борити се са новим ставом, мишљењем које је изрекао неки “ауторитет“ са ТВ-а.
Порука универзалног искушења које данас напада младог човека – поприлично отворено у световним формама, али често прикривеније у религиозним – је: живи за данас, уживај, опусти се, нека ти буде удобно, “опуштено“. Иза ове поруке је друга, злокобнија порука која је отворено испољена само у званичним атеистичким земљама које су корак испред слободног света у том погледу. У суштини, треба да схватимо да је оно што се дешава данас у свету врло слично, било да се дешава иза “гвоздене завесе“ или у “слободном“ свету. Различите су варијанте тога, али је врло сличан напад на нашу душу. У комунистичким земљама, које имају званичну доктрину атеизма, поприлично ти отворено говоре: заборави Бога и било који други живот осим овог, избаци из свог живота страх Божији и било какво поштовање према светим стварима; гледај на оне који верују у Бога на “старомодан“ начин, као на непријатеље који морају бити уништени.
Као симбол безбрижности, забаве и времена само-обожавања, може се узети наш амерички Дизниленд; ако је тако не би требали да занемаримо скривени симбол који показује где “ЈА генерација“ у ствари иде – у совјетски “Гулаг“, ланац концентрационих логора који већ управља животима скоро половине светске популације.
Два лажна прилаза духовном животу
Али неко може да се запита, какве све то везе има са нама који се трудимо да, како најбоље знамо, водимо трезвени православни живот?
Има много везе. Морамо да схватимо да је живот око нас, мада ненормалан, место где ми почињемо нас сопствени хришћански живот. Шта год ми правили од нашег живота, какав год истински садржај му ми давали, он и даље на себи има нешто од печата “ЈА генерације“ и морамо бити довољно скромни и смирени да би ово видели. Овде почињемо.
Постоје два лажна прилаза животу око нас, која данас многи користе, мислећи да је то оно што би православни хришћани требало да чине.
Први прилаз – најуобичајенији – је једноставно ићи у корак са временом; прилагодити се рок музици, савременим модама и укусима и целокупном ритму нашег бучног, неотесаног модерног живота. Често ће се старомодни родитељи, који имају мало контакта са овим животом и живе свој живот мање или више одвојено, насмешити када виде своју децу како прате најновије лудило, мислећи да је то нешто безазлено.
Овај пут је тотална катастрофа за хришћански живот; то је смрт душе. Неко може и даље спољашње да води исправан живот, без борбе против духа времена, али је унутра мртав или умире; и најтужније од свега – њихова деца ће платити цену у разноврсним психичким и духовним поремећајима и обољењима који постају све уобичајенији.
Хришћанин мора бити другачији од света, изнад свега другачији од данашњег настраног, ненормалног света, и ово мора бити једно од основних ствари у његовом хришћанском васпитању. У противном, нема сврхе да се називамо хришћанима – а још мање православним хришћанима.
Други лажни приступ у другој крајности је онај који се може назвати лажна духовност. Преводи православних књига о духовном животу постају све доступнији и православни речник духовне борбе је све присутнији, тако да се може наћи све већи број људи који говоре о исихазму, Исусовој молитви, аскетском животу, узвишеним стањима молитве и највећим Оцима као што су Свети Симеон Нови Богослов, Свети Григорије Палама, Свети Григорије Синаит.
У реду је бити свестан истински узвишене стране православног духовног живота и имати поштовање према великим Оцима који су тако живели; али, уколико немамо врло реалну и врло реалистичну и врло смирену свест о својој удаљености од живота исихаста и колико смо мало припремљени да му чак и приђемо, наше интересовање за њега ће бити само још један израз нашег егоцентрицног “пластичног“ универзума.
“Млади људи ЈА генерације постају исихасти!!!“, то је нешто што неки покушавају данас да ураде; али у ствари они само додају нову игру, названу “исихазам“, атракцијама у Дизниленду.
Дозволите да поново нагласим да обе ове крајности треба избегавати – световност и “супер – духовност“ – али ово не значи да не треба да смо свесни нормалних захтева које свет пред нас поставља, или да треба да престанемо да поштујемо Свете Оце исихасте и слушамо њихове поуке, и да користимо Исусову молитву сагласно нашим условима и моћима.
Само, то мора бити на нашем нивоу, трезвено. Суштина је – и то је ствар која је апсолутно неопходна за наш опстанак као православних данас – морамо да схватимо у каквим временима живимо, како заправо мало знамо и осећамо Православље, колико смо далеко не само од древних Отаца, већ и од обичних хришћана од пре сто година или само једне генерације, и колико морамо смирити себе, да би само успели да преживимо као православни данас.
Нема коментара:
Постави коментар