Игуман ЕВМЕНИЈЕ : АНОМАЛИЈЕ РОДИТЕЉСКЕ ЉУБАВИ :

Ти мораш да будеш болестан зато што те волим!

Прича Маје Новикове

У једном јужном граду живео је момак Дима. Живео је у стану с мамом која просто није могла без њега ни тренутка. Мама је веома благочастива. Дима се све до своје 31. године гуши од мамине љубави. Дими се једноставно не живи, иако схвата да је својевољни одлазак из живота велики грех.

- Ти си, Димочка, болестан, имаш вегетативно-васкуларну дистонију, треба да лежиш у кревету - то он слуша већ двадесетак година.

Када му мајка то говори, појављује се нека вера у њеним речима. Мама га неће преварити. И уопште му се не устаје из кревета. И ту га нешто боли, и тамо га нешто пробада. Слабост нека, и ноге га уопште не слушају. Не слушају га мишићи, раслабљена му је воља. Дима као да живи под неком хипнозом.

- Димочка, направила сам ти пирјањене котлете од рибе, а ево је и хељдина каша. За ручак ће бити пире од поврћа и котлети од шаргарепе и купуса. Треба да једеш искључиво све дијетално, треба да чуваш желудац и јетру. А још мораш што мање да се крећеш. Видиш - вене су ти на ногама избиле - са сузама у очима мама глади вене на Диминим ногама - Како си ми ти болестан!

Мама, јецајући одлази у кухињу и спрема котлете од шаргарепе и купуса.

Дима склапа очи и неће ни о чему да мисли. Пре десет година били су котлети од купуса и рибе. И сада су опет котлети, и колико ће још година то бити? А што је главно, мама верује у све синове болести које је сама измислила. Кљука га дијетама и таблетама, редовно води Диму на море. Она је подвижница. Она је цео свој живот посветила свом сину. Ко ће га још тако волети и неговати? А шта ће бити када она умре? Дима неће моћи да живи без ње! Од таквих мисли мама почиње да плаче још горче, не може да се смири. Због чега? Због чега оваква казна? Не, није то казна, то је искушење - размишља она. Јер она је верница. То је Бог искушава. И ту се она, напивши се валеријане, опет лаћа посла.

Када Дими телефонирају или долазе у госте његови другови, као да нека завеса пада с његовог суморног и једноличног живота. Ето Волођа, његов друг из разреда, прича како су се сјајно нарадили у викендици родитеља његовог друга.

- Е баш смо се добро истутњили! И помогли смо, и ишли смо на пецање, а увече смо уз гитару певали песме...

Волођа прича, а Дима размишља, размишља. Хтео би да устане из ове постеље и заувек да оде из ове куће. Јер он уопште није болестан. Ево сада, уопште га ништа не боли. Дима пипа руке и ноге, све је тако здраво. И Дима одлучно устаје, збацује са себе ћебе, тражи ципеле.

- Волођа, зашто, драги, тако гласно разговараш? Димочку боли глава од јаких звукова. Димочка, куда си кренуо? Шта ти треба? Ја ћу ти све донети! Лези, лези, не узнемиравај се! Ти не смеш да се узнемираваш. Пази, сунце ће ти ухватити главу и глава ће ти се опет разболети.

Мама приђе прозору и сунчеви зраци се сакрише иза тешких завеса вишњеве боје. У соби опет завлада тишина и полумрак.

Дими испадају из руку ципеле, покорно седа на кревет. Волођа заћута, хтео би да се што пре опрости од друга.

- Мама! Мама! Шта то радиш са мном?! Пусти ме из тог твог златног, топлог и удобног кавеза! Ја хоћу да живим, а не да умрем! Ја сам млад и пун енергије! - хтео би да повиче Дима, али грло му се осушило. Те речи су му се стално вртеле у глави и почео је да сумња у своју болест. Хтео би да отвори прозоре и пуним грудима да удахне свеж ваздух...

Мама је умрла пре месец дана. Дима седи у празном стану, нема никаквих чврстих веза с другим људима у овом свету. Не зна шта да ради даље.

Дима је поверио своја осећања мојој познаници, а она мени. А ја сам одлучила да вам то испричам.