ДВА ЈЕЗИКА
Разговараше два језика, злобни из своје нестрпљивости рече׃ ― Ето видиш како је овај свет послушан и одан према мени, свако зло мога безакоња испуни, веран је мојој огњеној ватри. ― Моје лукаство зна како да загосподари овим светом, само му покажем велику гомилу новца и он је мој! ― С тим злом вртим га већ вековима на своме прсту, јер се на њему налази људска слабост с којом могу у сваком трену управљати кад ми је воља! На то узврати добри језик ― стани мало с тим злом кроз њега си много људских душа узео себи од пале слабости. ― Не припада теби овај свет, од њега си отпао као тамничар, у њему се препознаје сјај бисера, свака светлуцавост тог сјаја носи делић драгуља вечности. ― Сав је овај свет створен од моје племенитости, од моје доброте створена је истина као љубав што дадох човеку из милосрђа свога. ― Само онај човек који не види светлост на путу моме, слеп је код очију... !
ЈАБУКА
- Човек је сео за свој сто, и видео је јабуку зрелу боје руменила крви, што је стајала као украс у плетеној корпи од прућа. Узео је нож и јабуку је расекао на пола, у том тренутку помислио је из неке своје радозналости почео је себе да испитује и да размишља како је могуће да је јабука најстарија воћка на овој земљи? Кад је загризао ту једну половину јабуке остао је нем у своме уздаху, прошло му је кроз главу да је Адам пре њега загризао јабуку, тај залогај јабуке остао му је у устима као горак укус о непознању најстарије воћке из Рајског врта.
СТАБЛО ЖИВОТА
- Над планинским селом свежине оштрог ваздуха, освануло је јутро сунчаног неба раног пролећа, у даљини планинске тишине чуо се туп одјек секире, дрвосеча је обарао дрво – јабланово што му труп беше широке дебљине. Замасима својих руку – широких чврстих шака, секиром је ударао свом силином људске снаге у јабланов труп док га није створалио низ падину. Уздахнуо је од умора – после напорног ударања и погледао низ падину где је лежао труп јабланов. – У том победничком поносу помислио је у себи, - ех да си био млађе дрво не бих те подсекао, ал, ти је време донело старост да будеш подсечен ″и да сагориш у ватри која ће само оставити траг твог пепела”.
МЕЂА
- Отац је ушао у кући и затекао је своје синове са очима жалосног погледа, изустио је очевим гласом ׃ - Шта вас то тишти дјецо моја, каква је то љута невоља, међу браћом она не смије бити отровна змија. – Оче, нас брине она међа у Горском Лугу, шта ће бити с њом, коме си одредио ту међу, ко ће је преузети од нас двојице ? – Е, то није добро што о томе мислиите, враг вам је почео носити главу дјецо моја, нећете ваљда бити браћа закрвављеног ока међу собом, само би сте врагу учинили још једну услугу на његову корист а ви тиме ништа не добијате само би сте се удаљили један од другога и донијели деобу пропасти свога рода. - То оружје рђавог зла, одстраните га што прије из ваших глава да не буде међа расјејана, да се не зна од ког је порекла, јер тим злом дијелите себе а не међу ! – А међа остаје гдје јесте и увијек остаје на свом мјесту а међу вама не би остало исто, свако би отишао на своју страну са кавгом у мислима један према другоме, пале би ту велике увреде и ту онда нема лаког помирења међу браћом ! Ту се омеђи - међа између њих, онда нема доброга међу њима, буду непријатељи својој рођеној крви. – Што у њиховим венама тече од истог оца, од исте мајке и да се закрве због међе која није ништа друго него гола земља ! - Синови приђоше своме оцу сагнуте главе и пољубише му руку из поштовања према њему, и са стидним образом и кајањем у себи понизно захвалише оцу на његовим мудрим ријечима и завјет свој рекоше пред њим. - Оче буди увјерен нећемо бити ко што други желе, бићемо сложна браћа, говорићемо једним језиком и нећемо га дати никаквом злу да га дијели рђаво, бићемо као једно небо очију једне душе гдје – год били, бићемо као једна међа на којој ће остати сво вријеме живота нашега наслијеђа!
Нема коментара:
Постави коментар