Преподобни Александар Свирски чудотворац

Свети Александар Свирски-икона из XVI века

Два пута је се, кроз сву историју човечанства открио Тројични Бог телесном људском оку: први пут светоме Аврааму код Мавријског дуба означавајући велико милосрђе Божије према роду човечанскоме; други пут на руској земљи, преподобноме Александру Свирском. Шта је значило то јављање новозаветном светитељу – не усуђујемо се да о томе говоримо. Само ћемо се трудити да поштујемо ту земљу, тај манастир који је био подигнут на северу Русије по заповести Бога – Тројице и самога „новозаветног Авраама“ – преподобног оца нашега и чудотворца Александра.

Свима који се постарају да испуне свету жељу и посете Свирску земљу, ми посвећујемо ове редове. Преподобни Александар је један од малобројних руских светитеља који је био канонизован убрзо после своје праведне кончине – неких 14 година. Још увек су били живи његови ученици и многи његови поштоваоци, зато је житије преподобног Александра било написано, како се каже „док је траг био врућ“ и одликује се потпуном реалношћу; у њему нема „благочестивих схема“ и оно одражава непоновљиви лик светости „све Русије чудотворца Александра“.

Преподобни Александар се родио 15. јуна 1448. г. у селу Мандера на реци Ојати, у Новгородској губернији, близу Остроговско – Ваведењског манастира.На крштењу је добио име Амос. Његови родитељи Стефан и Васа су били сиромашни благочестиви сељаци и своме детету су подарили хришћанско васпитање. Када је Амос дорастао за женидбу, родитељи су решили да му нађу невесту, међутим, он је размишљао само о једном: да остави свет ради спасења своје душе. Као мали је чуо за Валаамски манастир, често је говорио о њему, и на крају, по Божјем промислу, сусрео је валаамске монахе. Дуго су му причали о светом манастиру, о његовом типику, о монашком животу. И одушевљен том беседом, Амос је зажелео да пође на „северни Атон“. Прешавши реку Свир, на обали Рошинског језера, преподобни је чуо тајанствени глас, који му је јављао да на том месту сагради манастир. И светлост велика га је осенила. Када је дошао на Валаам, игуман га је примио као искушеника и касније постригао са именом Александар, 1474. године. Било му је тада 26 година. Ревносно се, монах почетник, подвизавао у бдењу, послушању, посту и молитви. Када је на Валаам дошао, тражећи га, његов отац, преподобни је успео не само да умири разљућеног оца, већ и да га убеди да се замонаши заједно са мајком. И родитељи су послушали сина. Стефан се замонашио са именом Сергије, а мајка са именом Васса. Њихови гробови и до данас постоје у Ваведењско – Ојатском манастиру.

Александар је пак, наставио да се подвизава на Валааму, подражавајући, својим животом најстрожије Валаамске монахе. У почетку се подвизавао у општежићу, а затим у безмолвију на острву које се данас зове „Свјатим“, и провео је тамо 10 година. На Свјатом острву се све до сада сачувала уска и влажна пештера у коју с напором може да се смести само један човек. Сачуван је и гроб који је свети Александар ископао за самога себе. Једном је, стојећи на молитви, свети Александар, чуо глас Божји: „Александре, изађи одатле и иди на претходно показано ти место; на њему се можеш спасти“. Велика светлост му је тада указала место на југо – истоку, на обали реке Свир. То је било 1485. године. Тамо је он нашао „веома лепу борову шуму, и цео крај је био шумовит, језеро бистро и лепо и нико од људи тамо није пре живео“. Своју колибу, преподобни је поставио на обали Рошинског језера. На пола врсте одатле налази се Свјато језеро, раздвојено од њега Стремнином планином. Ту је он провео у потпуној усамљености неколико година, не хранећи се хлебом већ зељем које је ту расло. Бог је открио свој светилник бојару Андреју Завалишину а преко њега и многим другим људима. Обитељ је почела да се умножава а речи о дару прозорљивости и лечењу недуга телесних и духовних датих њеном настојатељу, облетела је убрзо све крајеве земље. Православни народ је Александра Свирског још за живота поштовао као светитеља. 23 године после настањивања преподобног у пустињу, у његовој испосници се јавила велика светлост и он је видео три мужа да иду к њему. Они су били одевени у светле одежде и обасјани славом небеском „као сунца“. Из њихових светих уста, чуо је заповест: „Возљубљени, као што видиш Три Лица Која причају с тобом, сагради цркву у Име Оца и Сина и Светога Духа, јединосушној Тројици… Мир Мој остављам ти, мир Мој дајем ти“.

На месту јављања Тројичног Бога, касније је била саграђена капела и до наших дана на том месту трепти душа човечија од помисли о блискости Божије људима Својим. У житију преподобног Александра задивљује то што је и поред обиља датих му божанствених јављања, он увек остајао смирен монах, који је желео да у свему служи братији и обичним посетиоцима који су ту долазили.

На неколико година пре своје кончине Бог му је положио у срце благу мисао да сазида камену цркву посвећену Покрову Пресвете Богородице са трпезаријом. И ето … Када је већ темељ био постављен једне ноћи, по завршетку уобичајенога молитвеног правила, Преподобни је видео необичну светлост која је обасјала цео манастир, а на темељима Покровске цркве, на олтарском месту у царској слави седела је на престолу Пречиста Богородица с Предвечним Младенцем окружена мноштвом бесплотних сила небесних. Преподобни је пао лицем на земљу пред величанством Њене славе јер није могао да гледа сијање те неизрециве светлости. Тада му је Пречиста Владичица заповедила да устане и утешила га обећањем да ће увек бити уз Обитељ манастира и помагати у свим потребама онима који живе у њему како за живота преподобнога тако и после његове смрти.

Годину дана пре своје кончине, Преподобни је позвао к себи сву братију и објавио им да ће ускоро наступити час његовог одласка из овог привременог, скорбног и печалног живота, у други вечни, безболезни и увек радостан живот, одредивши да после њега један од четворице монаха: Исаија, Никодим, Леонтије или Иродион буде изабран за новог игумана. Затим, све до саме кончине није престајао да поучава своју братију богоугодном животу.Преставио се преподобни Александар 30. августа 1533. године, у 85.- тој години од рођења, и сагласно свом предсмртном завештању погребен је у оближњем усамљеном манастиру, поред цркве Преображења Господњег, са десне стране олтара. 1547. године је био прибројан лику светих.

Мошти св.Александра Свирског

Сви који су имали разне недуге, долазили су часном гробу његовом, и с вером припадајући к њему добијали исцељење: слепи су прогледавали, раслабљенима се учвршћивали зглобови, страдајући од других болести добијали су потпуно оздрављење, опседнуте су напуштали демони, бездетни су добијали пород. Диван у Светима Својим Свеблаги Бог наш, Који је прослављао Свога угодника и у овом привременом животу, творећи његовом руком знамење и чудеса, благоизволео је и по смрти нетљено, чесно и свето тело његово, као велико светило оставити Својој Цркви да би оно и ту блистало својим преславним чудесима.

Извор: Православни пут