Србска школа

Постојала је србска светосавска школа...
Те школе су увек биле на истом поседу са храмовима јер су на истом (спасењу човечијих душа) радиле. У тим школама у свакој учионци била је икона Св. Саве заштитника ђака, а часови су почињали са ''Помоз БОГ децо'', а Србчићи би одговарали ''БОГ вам помогао''. А онда би учитељ рекао : Хајдмо, во имја Отца и Сина и Свјатаго духа - Богу и Отцу нашему да се помолимо. И сви би се осенили Крстним знамењем, Крстно прекрстили руке на грудима и са страхом и трепетом почели тихо ''Отче наш, иже јеси на небесјех, да свјатитсја Имја Твоје, да придет Царствије Твоје, да будет Воља Твоја...,'' , а потом би им се, за углед, прочитала укратко житија Светих за тај дан, па онда почињала настава; учење Церковно - Славјанскога, писање или читање, ил рачун (први разред сабирање, други одузимање, трећи множење, четврти дељење и крај) ил старо-словенски, или... . А час се завршавао са ''Достојно јест''. Србчићи су ОБРАЗовани у тим школама по Образу и Подобију ОТЦА и БОГА својега. И никакви ''домаћи'' нису налагани на децу, школа у школи а у Дому послушања и рад.

Ко је од нас такву школу похађао? Нико.

Ко данас тражи и бори се за такву Србску школу? Нико.

А зашто? Па нема Срба.

Извор : О ангелском језику или црквенословенском, Милорад Тодорић;

СВЕТА МУЧЕНИЦА ЦАРИЦА АЛЕКСАНДРА Ф. РОМАНОВА О БРАКУ И ПОРОДИЧНОМ ЖИВОТУ

Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција.

Божанствена замисао се због тога састоји у томе да брак доноси срећу, да он живот и мужа и жене чини потпунијим како нико од њих не би изгубио већ да обоје победе. Ако брак ипак не постаје срећан и не чини живит богатијим и потпунијим кривица није до саме брачне везе; кривица је до људи који су њоме сједињени. 

*****

Брак је Божанствени обред. Он је био део замисли Божије када је Он стварао човека. То је најприснија и најсветија веза на земљи.

После склапања брака прве и главне обавезе мужа су према жени, а жене – према мужу. Они морају да живе једно за друго, да једно за друго дају живот. Раније су обоје били несавршени. Брак је сједињавање две половине у јединствену целину. Два живота су повезана у тако тесан савез да више не постоје два живота него један. Обоје до краја свог живота сносе свету одговорност за срећу и највише благо оног другог.

****
Дан свадбе треба увек памтити и издвајати га између других нарочито важних датума у животу. То је дан чија ће светлост до краја живота обасјавати све друге дане. Радост због склапања брака није бурна него дубока и мирна. Када се сједињују руке и изговарају света свечана обећања изнад брачног олтара долећу анђели и тихо певају своје песме, а затим штите срећни пар својим крилима када почиње њихов заједнички животни пут.

****
Кривицом оних који су се узели, једног или обоје, живот у браку може постати несрећан. Могућност среће у браку је врло велика, али се не сме заборавити ни на могућност његовог краха. Само правилан и мудар живот у браку ће помоћи да се постигну идеални брачни односи.

Св. вл. Николај Велимировић : Вера

О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!
Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе.

Вера ти је извор живота,
вера - храна,
вера - одело душе твоје,
вера - здравље твоје,
вера - песма твоја, радост и весеље,
вера - вредност твоја,
вера - цена бића твога,
вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој.

Часни појас Пресвете Богородице

Појас Пресвете Богородице је највећа драгоценост Свете Горе која се чува у манастиру Ватопед. Појас  је данас подељен у три дела и представља једину драгоценост до данас сачувану из Богородичиног земаљског живота. Према предању, појас је од камиље длаке начинила сама Богородица. После Њеног упокојења, током Њеног вазнесења, појас је предат апостолу Томи. У првим вековима хришћанства појас је чуван у Јерусалиму а током четвртог века у Кападокији. У истом веку М.Теодосије је повратио појас у Јерусалим одакле га је његов син Аркадије пренео у Константинопољ. Тамо је у почетку био у храму Халкопратион (бакарни храм) да би касније доспео у цркву Влахернон од стране цара Леонта. У току владавине Леондија Софуа (886-912) пренет је у палату где исцељује болесну жену владареву по имену Зои. Зои је у знак захвалности Пресветој Богородици златним концем извезла цео појас који је тако добио свој данашњи изглед.

Часни појас Пресвете Богородице

У дванаестом веку у годинама Мануила Првог Комнина (1143-1180) званично је установљен празник (слава) Светог појаса (31. август) док је раније слављен заједно са Покровом (1. јули). Свети појас је био у Константинопољу до XII века када је у поразу Исаковом од бугарског цара Асама (1185.) украден и пренесен у Бугарску. Касније је доспео у руке Срба, кнез Лазар српски (1342-1389) га је поклонио манастиру Ватопед заједно са великим комадом Часног Крста. Од тада се чува у олтару Саборног храма овог манастира.

У годинама турске владавине, манастирско братство је кренуло на путовања по Криту, Македонији, Тракији, у Константинопољ и Малу Азију да би посветили и подржали грчки народ и спасили га од зараза које су харале. Носећи са собом Свети појас дешавала су се многа чудеса и исцељења. Од мноштва се издвајају следећа:

Псалам 59.

1.Избави ме од непријатеља мојих, Боже мој, и од онијех, што устају на ме, заклони ме.

2.Избави ме од онијех који чине безакоње, и од крвопија сачувај ме.

3.Ево, зло намишљају души мојој, скупљају се на ме силни, без кривице моје и без гријеха мојега, Господе.

4.Без кривице моје стјечу се и оружају се; устани за мене, и гледај.

5.Ти, Господе, Боже над војскама, Боже Израиљев, пробуди се, обиђи све ове народе, немој пожалити одметника. 

6.Нек се врате увече, лају као пси и иду око града.

7.Ево руже језиком својим, мач им је у устима, јер, веле, ко ће чути?

8.Али Ти ћеш се, Господе, смијати њима и посрамити све ове народе.

9.Они су јаки, али ја на Тебе погледам, јер си Ти Бог, чувар мој.

10.Бог, који ме милује, иде преда мном, Бог ми даје без страха да гледам непријатеље своје.

11.Немој их побити, да не би заборавио народ мој; распи их силом својом и обори их, Господе, браничу наш,

12.За гријех уста њиховијех; за ријечи језика њихова; нек се ухвате у охолости својој за клетву и лаж коју су говорили.

13.Распи у гњеву, распи, да их нема; и нека познаду да Бог влада над Јаковом и до крајева земаљских.

14.Нек се врате увече, лају као пси, и иду око града.

15.Нека тумарају тражећи хране, и не наситивши се нека ноћи проводе.

16.А ја ћу пјевати силу Твоју, рано ујутру гласити милост Твоју; јер си ми био одбрана и уточиште у дан невоље моје.

17.Сило моја! Теби ћу пјевати, јер си Ти Бог чувар мој, Бог који ме милује.

СРБИ И СРБИЈА СВ. ДЕСПОТА СТЕФАНА ВИСОКОГ

/.../ Овај животописац светог деспота Стефана, учени књижевник и летописац Константин Философ, био је родом из Костенице у Бугарској. Детињство је провео у Трнову, у школи патријарха Јевтимија, а после турског заузимања Бугарске дошао је као млад у Србију (око 1411-12 г.) где је наставио учење код патријарха Српског Кирила. Од тада је живео углавном на двору светог деспота Стефана у Београду, и ту веома добро упознао богоугодни живот и подвиге овога Праведника, а упознао и "каква је то земља која је њега (деспота) отхранила". Јер свети деспот Стефан и Српска земља примили су Константина, иако туђинца, као свога рођенога и домаћега, као свога брата и сина. Зато Константин у Житију веома хвали и Светог Стефана и Српску земљу. Деспот, вели он, беше такав славни владар и богоугодник да "ако и цветаху у многим варварским (тј. негрчким) земљама изабрани сасуди, у којима Господ са Оцем обитељ Себи сатвори (ср. Јн. 14, 23), али они нису у човечанским делима тако светлили као овај".

"Овај блажени Стефан, наставља Константин, засија из земље Далматије - Дакије, земље сада названих Срба, где многи у последња времена процветаше. А ова земља, тј. Србија, је таква да не само што слично оној обећаној земљи точи мед и млеко, него као да је у себе примила и везала четири времена (тј. годишња доба) и ваздух, па из себе их онда раздаје другима. Јер у целој се васељени не може наћи земља да има сва добра сабрана у једно и на све стране, као што има ова, пошто земље обично имају само нека добра и само на неким местима. А ова Српска земља је пуна сваких добара, и има добар ваздух и складан састав у свему. А пошто се дрво познаје по плоду и човек по делима, по плоду и по делима описаћемо и ми ову земљу. Треба пре свега споменути о злату њеном и сребру, јер су њихови извори, тј. рудници, скупоцени и богати, који као да све више расту уколико се више црпу. А где се на истоку и западу може наћи таково и толико богатство? Ваистину нигде. Такође су у овој земљи засађени и многи виногради, који нигде тако као у овој земљи без великих трудова изобилују у семену, саду и плодовима. Тамо су извори река и студенаца и складности предела једнога са другим и слике лепоте, те једни предели превазилазе друге красотом и плодотворношћу. А када земљу напушта зима и рђаво време и када се приближује лето, ваздух је тада добро растворен и красан, као што неко истинито рече да је видео овога премного но да се нигде не може наћи боље. Потребно је рећи нешто и о птицама и о свему осталом, што Господ овој земљи подари, као и зелен и влаће за храну људима, а тога свега ту има у изобиљу, као нигде у другим земљама. Јер она даје храну у изобиљу, не само пустим земљама него и насељима, мноштво свега плодоноснога, риба, и свега потребнот што Господ даде људима у насладу изобилно, и све што покори Творац под ноге њихове. Ако ко помисли и на заштићеност те земље, она је утврђена превисоким горама и таквим градовима какви се по другим странама у малом броју једва могу наћи.

Загрљај може да сачува живот!

Др Џеф Мулан

Девојчице, Бријел и Кири, рођене су 12 недеља пре предвиђеног датума рођења па им је била потребна интензивна нега. Биле су смештене у посебне инкубаторе....

Кирие је почела да добија на тежини и њено здравље је почело да се стабилизује. Али Бријел, рођена само са 2 кг, имала је проблема са дисањем, срчаних проблема и других компликација. Нису очекивали да преживи....

Њихови лекари и сестре су чинили све што су могли да Бријел буде боље, али ништа јој није било од помоћи. Једна од сестара је против правила болнице ризикујући да добије отказ ставила обе сестре у исти инкубатор...

Оставила је девојчице да спавају и када се вратила није могла да верује призору који је видела својим очима. Она је позвала све лекаре и сестре да погледају право чудо и несвакидашњи призор ( слика све говори ).

Када је Кирие осетила да је у близини своје сестре, и када је осетила да се њена сестра бори за живот, загрлила је своју малу сестрицу како би јој пружила подршку у тој борби. Од тог тренутка, Бријел је почела нормално да дише, откуцаји срца су дошли у нормалу и њено здравље је почело да се стабилизује....

Од тада, они су одлучили да држе заједно бебе, јер када су заједно држале су једна другу у животу...

Извор : Есхатон;

ДЕЦА АПОКАЛИПСЕ

"Ама, нашто да се позна то ђаволско добро и зло кад толико стаје? Па васколики свет познања не вреди оне сузице детенцета. И ако су патње дечије отишле на попуњавање оне суме патњи која је била неопходна да се плати та истина - онда тврдим унапред да сва та истина не вреди те цене! Сувише скупо цене ту хармонију, није за наш џеп да платимо толику улазницу."

Побуна,  Иван Карамазов

Деца без детињства, из разведених бракова, од родитеља алкохоличара, тучена и силована, сирочад, бескућници, млади без младости, "неприлагођени", хероји улице голубијег срца, деца самоубице, девојчице које се још играју луткама - проститутке и малолетне мајке које проституцијом издржавају своје новорођенче, деца интелектуалаца и бизнисмена - наркомани и алкохоличари, очајници из елитних школа и квартова... - а свугде, из свег тог ужаса, избија стално један исти вапај: "Празни простори, зашто живимо?" ("Empty spaces what are we living for?), ми који смо "пуни Ничега" (full of Nothing) у свету Ничега (world of Nothing); и увек једна иста Чежња: ја сам онај "who wants to live forever", који жели да живи заувек јер "God knows, I want to break free" - "Бог зна колико желим да се ослободим" (од свег тог Апсурда).

О, када би само сви они милиони младих широм света, који су певали и певају истоимене и сличне песме као химне своје, свесне или несвесне, чежње, знали колико Бог Живи жели да се Његова дечица свугде ослободе слободом којом их је Он већ ослободио.

И зато је потребно да музика "деце апокалипсе" буде заглушујућа: да заглуши хук бесмисла у костима и отисне до Неба нечујни крик за смислом, и зато је потребно да боли та "уметност" њихова, сурова и сирова, али из крволиптећих сржи, јер изражава бол битовања у нихилистичком свету и чежњу да се " поживи бар један дан без стида", јер покушава да иде до краја, јер је пореклом из исте неисцелне туге човекове за Небесима, коју чујемо и у Баховим "Пасијама" и "Хоралима".

Ко ће да одговори на ту очајничку жеђ "деце апокалипсе" за истинским животом, жеђ која постиђује нас који се зовемо Хришћани? Ко може да је утоли, да зацели ту рану посред срца, то отимање младости од кала ка Небесима, то хватање за сламку и тај ужас тоњења, та ведра и страшна интермеца у окрутној какофонији палости, то грозничаво противљење "окретању земље око сунца, које мрви наше кости", како је певао дивни и трагични србски песник Бранко Миљковић.

Живот у малим причама 2 - Томислав Говедарица

ИСТИНА  ЈЕ  У ТЕБИ 

- Одлучио се један младић да се отисне у бели свет  за истином и да у њој нађе срећу свога живота која ће га учинити срећним. – Прелазио је хиљаду миља и узгред је ослушкивао људе шта и о чему говоре а нико од тих људи да каже истину о којој је он желео да чује.  – Узалудно је он то чинио не нашавши оно што је тражио, тек кад је стигао на крај једног града, спазивши оком своје зенице дрвену колибу,  у њу је хитро ушао и затекао је старца како седи на камену свога живота.  – Старац га запита – којим добром младићу долазиш код мене,  да ли  нешто тражиш, осећам да си због тога смућен као да те неки ветрови немира гоне ? – Младић га је немо погледао и после кратког предаха, изустио је речи свога језика.  – Велике   сам стопе миља прешао али не нађох ту истину што ми је срце иште. –  А ти си младићу ради тога дошао к мени. – Ја сам овуда случајно наишао,  - старац се насмеја и рече – овај живот није случајан па и у њему није ништа случајно ! – Младићу она је где си ти, она свугде иде за тобом,  та је истина у теби, она је љубав а та љубав је светлост твоје душе,  судба твог пута под којом си рођен,  ради ње живиш и опстајеш, њу  дајеш из себе  да би знао шта је срећа у истини !

ВОЗ  ЗЕМАЉСКОГ ПУТНИКА

- На планини ледених северних дана, беше једна кућа под дубоким снегом затрпана, једва видљива људским погледом, видео се само кров са димњаком из ког је димио облак белине наложене ватре. – У тој кући је живео необичан човек који је из часа у час размишљао и откривао себи шта је то свет ? – На самом измаку дана истрошеног времена,  изнео је на сто свећу и запаливши је да му буде светлост  у вечерњем сумраку. – Принео је тој упаљеној свећи, књигу  Пут  Живота,  и отворио је да је чита,  читајући прве странице те књиге дошао је до сазнања шта је то свет, смешкао се у себи али није олако прихватио ту чињеницу за коју се запиткивао  кроз читаво време свог животног даха? – Када је даље наставио да чита књигу,  на лицу му се оцртао страх с којим је водио борбу у својој самоћи да би разумео  постојање свог бића. – По ком је живот у свету кога живиш све до оног тренутка, док му срчаност не угасне у откуцају, кроз тишину дана кад буде све стало у сат истеклог даха на перону воза земаљског путника који ће оставити своје немо ћутање и бреме ”за кога нико неће знати одакле је дошао″ !             

Фреска последњег руског цара пола века скривана у Жичи

Фреска Цара мученика Николаја II Романова из манастира Жиче

Фреска последњег руског цара Николаја Другог Романова откривена је у манастиру Жича код Краљева. Фреска је деценијама брижљиво скривана јер су жичким монасима власти 1945. године наредиле да је прекрију.

Једина фреска руског цара Николаја Другог Романова у нашој земљи налази се у манастиру Жичи, а откривена је тек пре неколико година, јер је тајна њеног постојања била строго чувана међу монахињама.

Тајанствена фреска откривена је у Цркви Светог Саве, у манастирском комплексу Жиче, испод обичног папира који је био причвршћен прибадачама. Фреску су 1945. године покрили духовник манастира отац Доситеј и тада, млади монах отац Герасим. Били су присиљени да то ураде, јер је наредба стигла од локалних органа власти, сведочи једна од најстаријих монахиња у Жичи, монахиња Доротеа.

“Фреска се није смела показати. Није се могла ни споменути”, прича монахиња Доротеа. “Прекрили су је плавим пак-папиром и понашали се као да она не постоји. Боја на плавом папиру је бледела. Постајала је сивкаста и све више се изједначавала са патином на зиду који је такође био у сивим тоновима. То је, у извесном смислу, добро дошло и спасло фреску да не буде уочљива.”

Неколико прибадача је остало по ободу фреске. Портрет последњег руског монарха одлично је очуван. Цркву је осликао барон Никола Мајендорф 1937. године. Дело овог руског емигранта благословио је владика Николај Велимировић.

Кратка поука аве Пимена

Неки старци одоше код аве Пимена и упиташе га :

''Ако видимо како наша братија спава током заједничке молитве, да ли треба да их пробудимо?­­''

Ава Пимен одговори :

''Ако видим брата мога како спава, положим му главу на своја колена  и пустим га да се одмори.''

Затим му се обрати један од стараца :

''А како ћеш себе оравдати пред Богом?''

Ава Пимен одговори:

''Тада казујем Богу : 'Рекао си, ''извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега.'' ' ''

Извор : Desert fathers;

Превод са енглеског : А.М.

Хришћанско васпитање деце

Циљ хришћанских родитеља и учитеља, који би требало да сачувају макар и у дубини свести, мора бити надахњивање деце на личну љубав према Христу и Пресветој Богородици. Ако дете одраста поштујући Христа и Пресвету Богородицу као личности које воли, онда ће та љубав утврдити његово срце у Богу: чак и ако касније прође кроз сумњу, чак и ако се удаљи од Цркве, оно у срцу неће бити против Христа, а то може да буде довољно за његово спасење.

Религиозно васпитање деце остварује се превасходно личним примером и молитвеном атмосфером љубави у дому. Тиме се дотиче дечје срце, и дете без објашњења прихвата молитву као нешто најприродније: не тражећи логичке доказе, оно бива свесно Божјег присуства.

Из житија светих често можемо да видимо како је на судбину овог или оног светитеља утицао неки праведник. Свети Нектарије се, на пример, увек сећао љубави своје баке и начина на који је она, у молитви, стајала пред иконама. У делу привођења детета ка Богу љубав, молитва и лични пример увек су далеко ефикаснији него речи - они, заправо, и дају силу речима. Никада не смемо да заборавимо да нико није у стању да другој личности наметне љубав према Богу. Уосталом, не бисмо ни желели да је другачије: ми желимо да Бога љубимо слободно, и то желимо читавом човечанству.
Када покушамо да деци речима објаснимо нешто о Богу, и када не можемо да пронађемо одговарајући начин за то, или када разговор пође другим током, не би требало да по сваку цену истрајавамо на објашњењу: требало би да следимо надахнуће од Бога и расположење дечјег ума. Својој деци нећемо помоћи само речима, него и својим „корачањем“ пред Богом. Ми своју децу надахњујемо да љубе Бога и учимо их да траже вољу Божју. Ако су деца научена да љубе Бога, све остало ће им се додати (в. Мт 6,33).

Код деце у православним породицама (а од тога нису изузете ни свештеничке породице) понекад се примећује својеврсна „презасићеност“ од сталног слушања разговора о Богу или о црквеним питањима. Оваква деца, из пристојности, могу да наставе да слушају, али не можемо а да не приметимо да такви разговори њима ни најмање нису занимљиви, да су уморна од њих и да би желела мало да „предахну“. Исто тако, на часовима веронауке, код деце можемо да приметимо неједнаке способности и расположење да слушају о Богу. Ми покушавамо да надахнемо, али никако не смемо да намећемо. Једно исто дете може у једном тренутку бити више, а у другом мање духовно пријемчиво. Понекад се дешава да неко питање посебно занима децу, и то у духовном смислу може бити далеко плодотворније него испуњење програма предавача. Истински успех таквих предавања не састоји се у томе колико су чињеница деца запамтила, него у томе да ли су она са предавања отишла носећи у срцу дубоко уверење да је црквени пут - пут истинског живота. Имена и чињенице су само посредници помоћу којих ће се деци предочити ова истина. Најбољи учитељи су они који су у добрим односима са децом. Деца су често спремна да приме потпуно категоричан одговор од оне одрасле особе чију љубав осећају и чијем мишљењу верују. „Ништа није толико поучно као ово: љубити и бити љубљен“ (св. Јован Златоуст).

Свети Теофан Полтавски - Сећања на професора В.В.Болотова

Василије Васиљевич Болотов

Најмлађи од свршених матураната, још сасвим дечак, Василије (Бистров) је био добро припремљен за испите. Бојао се само писменог из филозофије код познатог професора М.И.Каринског, утолико пре, што филозофија није спадала у семинарски програм. Спремајући се за њега, он се усрдно молио светом мученику Јустину Философу и светим великим васељенским учитељима и светитељима, Василију Великом, Григорију Богослову и Јовану Златоустом. Молио се за просветљење ума, за даровање тачне и лаке мисли.

И ето, наступио је дан испита. Професор М.И.Карински је ушао, поздравио студенте, и окренувши се према табли, написао тему састава: ''Значај личног искуства за стварање погледа на свет.'' И заблагодарио је Богу млади Василије за тему блиску и разумљиву. По молитвама светих, Господ је подао мисао заиста лаку. Рад, за који је предвиђено четири часа, био је завршен за пола сата и то на свега једној страници. Свршени матурант Бистров устао је и замолио је да му дозволе да преда рад. Господин професор био је видљиво изненађен. Погледавши на сат, он је са извесном збуњеношћу рекао:

-Е па добро...Предајте.

Митрополит Антоније Храповицки : О чему је писао Достојевски

Душевно расположење његовог сопственог креативног духа, у описивању живота, управо је онакво какво би и један свештеник требало да има, то јест свеобухватно, испуњено бескрајном љубављу према људима, са жарком и милосрдном ревношћу за њихово обраћање истини и добру, жалостиво због њихове тврдоглавости и злобе, и поред свега тога обасјано блиставом надом у повратак добру и Богу свих грешних синова.

Достојевски у прогонству

Рекли смо да је Достојевски, психолог, остао исти током читавог свог књижевног стварања. Рећи ћемо и више. Сво време он је писао о једној те истој теми. О чему то тачније? Многи сматрају да је тешко одговорити на ово питање. Критика признаје да не постоји област која се односи на живот или знање, а коју је Достојевски обухватио у својим делима, остала непримењива у човековом животу. Сви, па чак и огорчени противници овога писца, признају његову неуобичајено дубоку психолошку анализу. Ја никада нисам наишао на свеобухватан резиме његових дела и зато вам нудим свој.

Свеобухватна идеја његових дела, за којом многи узалудно трагају, није патриотизам, није славенофилство, није чак ни религијско учење у смислу збирке догми. Та идеја изведена је из душевног, емотивног и личног живота, није теза, није тенденција, већ је једноставно средишња тема његовог целокупног стваралаштва, односно његова сопствена стварност - стварност у којој живи, стварност блиска свакоме. Достојевски је у свим својим романима писао о препороду, покајању и преображају, падању у грех и исправљању, или пак очајничком самоубиству. Живот свих његових јунака се одвија искључиво у оквирима таквих духовних расположења преко којих аутор, у својим последњим познатим делима, расправља о различитим теолошким и социјалним питањима.

Да, то је та света стрепњау људском срцу која се зачиње на почетку новога живота, живота љубави и врлине који је толико драг, толико пријатан свакоме да приморава читаоца да га проживљава заједно са јунацима приче, кроз емоције које га готово опипљиво надахњују. Ово је одлука или постепено припремано определење, које понекад може и тренутно да васкрсне у нечијој свести. То је одлука којом се одричемо служењу страстима и самољубљу, тим мученичким патњама људске душе које претходе и прате овакав крстоносни избор, како мудрог разбојника тако и њему супротног богохулника. Управо је ово оно о чемује Достојевски писао.

Уколико не жели да се супротстави здравоме разуму и свести читалац нужно долази до закључка да између два различита крста мора, засигурно, постојати и трећи крст на коме један од разбојника види наду и тако се спасава, док га други бљује својом богохулношћу и умире. Јунаци „Бедних људи", јунак из романа „Младић", јунак из „Мртвог дома", јунаци из „Злих духова", Раскољников и Соња, пар Мармеладов, Нели и Аљоша са својим гнусним оцем, породица Карамазов; те девојке и жене са својим познанствима, монаси и многобројни типови деце, све ово мноштво људи, добрих, злих и несталних; једнако је близу ауторовом срцу које се распиње од љубави, али их присиљава да се суоче са животом, како би тек позитивним решењем тога проблема били оспособљени да помогнуједни другима.

Свети Филарет Вознесенски и анатема на јерес екуменизма

Свети Филарет Вознесенски - исповедник против свејереси екуменизма

Руска загранична црква са њеним првојерархом митрополитом Филаретом на челу, после много вапаја и обраћања посланицама туге официјалном Православљу да се врати на пут истине, коначно 1983. године баца анатему на јерес екуменизма!

Што је време више пролазило , постајало је све јасније да православни не могу да имају никакво општење ни са једном од „цркава светског православља“, а тим пре – да не могу бити у њима: почетком 80 - тих година прешло се са међухришћанског на међурелигиозни екуменизам. Године 1980. екуменистичка прес - служба (ENI) изјавила је како ССЦ разрађује план обједињења свих хришћанских деноминација у једну нову религију. 1981. године у Лими (Перу) била је састављена међуконфенсионална евхаријстијска служба; на тој конференцији, протестантски и православни представници у ССЦ су се сагласили да су крштење, евхаристија и рукоположење код свих деноминација ваљани и прихватљиви. Но ипак највећи скандал изазвала је Ванкуверска Генерална скупштина ССЦ из 1983. године. На њој су били присутни пердставници свих постојећих религија, а свој рад започела је незнабожачким обредом који су обавили локални индијанци. Православни јерарси су ту учествовали у религиозним церемонијама заједно са представницима свих светских религија.

Анатема екуменизма:

„Онима који нападају Цркву Христову и уче да се она поделила на гране које се разликују по своме учењу и начину живота, и тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати од грана, раскола и иноверја, њиховим сједињењем у једно тело; онима који не разликују истинско свештенство и Свете Тајне Цркве од јеретичких, него уче да су крштење и евхаристија довољни за спасење; онима који имају општење са поменутим јеретицима, или им помажу, или штите њихову нову јерес екуменизма, умишљајући да је то братска љубав или начин за сједињења раздељених хришћана: АНАТЕМА“.

Св.Теофан Затворник : Шта је то анатема?

Икона торженствене победе Православља над јереси иконоборства

Ретко се догађа да се Молебан Православља, који се сада врши, врши без осуда и прекора на нечији рачун. И без обзира колико се много беседа говори и објашњава да Црква овде делује мудро ради спасења Своје деце – и даље незадовољни само понављају своје реченице. Или не слушају проповеди, или те проповеди не воде рачуна о каснијим сложеностима, или су вероватно створили своје сопствено схватање овог обреда и не желе да га напусте, без обзира шта би им могли рећи.

Неким људима анатеме изгледају нељудски, другим сужавајуће. Такве оптужбе би могле бити ваљане у другим ситуацијама, али нема начина на који би се оне могле применити на наш Молебан Православља. Кратко ћу ти разјаснити зашто Црква ово ради, и мислим да ћеш се и сам сложити са мном, да тако чинећи, Црква поступа мудро.

Шта је Света Црква? То је заједница верујућих, сједињених међусобно јединством исповедања Божански откривених истина, јединством освећења Богом установљених Тајни и јединством власти и вођством Богом даних пастира. Јединство исповедања, освећења и власти успоставља правила овог друштва, које је обавезно за свакога ко му се придружује.

Чланство у овом друштву је зависно од прихватања овог правила и слагања са њим; остајање у друштву је у вези са испуњавањем овог правила. 

Погледајмо како је Света Црква порасла и како наставља да расте. проповедници проповедају. Неки од слушалаца не прихватају проповед и одлазе; други прихватају и као последица тог прихватања, бивају освећени Светим Тајнама, следећи руковођење својих пастира, и тако бивају уграђени у Свету Цркву – бивају уцрквењени. Ето како сви чланови Цркве улазе у Њу.

 При уласку у Њу, они се мешају са другим члановима, они су сједињени са њима, и остају у Цркви, све док настављају да буду једно са свима. Из овог простог примера у погледу тога како је Црква формирана, можеш видети да је као друштво, заједница, Света Црква постала и наставља да постоји као свако друго друштво. И посматрај је као и свако друго друштво, и немој је лишавати права које припадају било ком друштву.

Последња византијска царица

Прича о српској принцези

која је шест деценија седела на константинопољском престолу

и била мајка двојице последњих источноримских царева

Јелена Драгаш, у Христа Бога верна августа самодршкиња Ромеја, Палеологина

Царица Јелена Палеологина (Ελένη Δραγάση Παλαιολογίνα) (1364-1450), Мајка Константина XI, последњег византијског императора, и његовог старијег брата (и претходника на престолу) Јована VIII, српска принцеза из породице Драгаш-Дејановић, директни изданак светородне лозе Немањића (под старост замонашена с именом Ипомонија), готово шест деценија седела је на цариградском престолу.

 Из дуге поворке ликова који су током 1.123 године седели на константинопољском престолу, један бисмо желели посебно да осветлимо: заборављени лик што нас проматра из сумрака Царства чије је сунце већ готово сасвим зашло и зоре светости чији су зраци неугасиви – лик царице Јелене Палеологине.

"Господарка Римљана" постала је удајом за Манојла II Палеолога, као једна од ретких царица словенског и једина српског порекла. Њен супруг, најплеменитији автократор Манојло II Палеолог, заиста хришћански Цар и философ, био је надалеко познат по својој учености и образовању. Једном је његов заклети непријатељ Бајазит "Муњевити" рекао је за Манојла: "Чак и онај ко не би знао ко је он, само на основу његовог држања могао би да закључи како би му пристајало да буде цар". Јелена, директан потомак српских владара Стефана Немање и Стефана Првовенчаног, те краљева Уроша, Милутина и Стефана Дечанског, према сачуваним сведочанствима савременика била je украшена сваком врлином, а понајвише благошћу и смирењем. Међу житељима Константинопоља (Цариграда, данас Истанбула) царица је уживала изузетно и неподељено поштовање: хроничар три генерације династије Палеолога и сведок последњих деценија Византије Георгије Сфранцес назива је "светом госпођом", а један од отаца ренесансе, философ Георгије Гемист Плитон, за њу вели да је "добротом ограђена душа". Набрајајући врлине које је Јелена поседовала, оне које се иначе најређе јављају – љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброту, веру, кротост и уздржање – будући патријарх Георгије Схоларије за њу каже да их је имала "готово једина међу људима" и назива је "најсветијом међу царицама".

Принцеза Јелена рођена је 1364. године. Њен отац био је Константин Драгаш, млађи син севастократора Дејана, господара северо-источне Македоније и једнога од најугледнијих српских великаша из времена Душановог царства, коме је цар осим титуле, дао и руку своје млађе сестре Теодоре.