четвртак, 08. март 2012.

Живот у малим причама 2 - Томислав Говедарица

ИСТИНА  ЈЕ  У ТЕБИ 

- Одлучио се један младић да се отисне у бели свет  за истином и да у њој нађе срећу свога живота која ће га учинити срећним. – Прелазио је хиљаду миља и узгред је ослушкивао људе шта и о чему говоре а нико од тих људи да каже истину о којој је он желео да чује.  – Узалудно је он то чинио не нашавши оно што је тражио, тек кад је стигао на крај једног града, спазивши оком своје зенице дрвену колибу,  у њу је хитро ушао и затекао је старца како седи на камену свога живота.  – Старац га запита – којим добром младићу долазиш код мене,  да ли  нешто тражиш, осећам да си због тога смућен као да те неки ветрови немира гоне ? – Младић га је немо погледао и после кратког предаха, изустио је речи свога језика.  – Велике   сам стопе миља прешао али не нађох ту истину што ми је срце иште. –  А ти си младићу ради тога дошао к мени. – Ја сам овуда случајно наишао,  - старац се насмеја и рече – овај живот није случајан па и у њему није ништа случајно ! – Младићу она је где си ти, она свугде иде за тобом,  та је истина у теби, она је љубав а та љубав је светлост твоје душе,  судба твог пута под којом си рођен,  ради ње живиш и опстајеш, њу  дајеш из себе  да би знао шта је срећа у истини !

ВОЗ  ЗЕМАЉСКОГ ПУТНИКА

- На планини ледених северних дана, беше једна кућа под дубоким снегом затрпана, једва видљива људским погледом, видео се само кров са димњаком из ког је димио облак белине наложене ватре. – У тој кући је живео необичан човек који је из часа у час размишљао и откривао себи шта је то свет ? – На самом измаку дана истрошеног времена,  изнео је на сто свећу и запаливши је да му буде светлост  у вечерњем сумраку. – Принео је тој упаљеној свећи, књигу  Пут  Живота,  и отворио је да је чита,  читајући прве странице те књиге дошао је до сазнања шта је то свет, смешкао се у себи али није олако прихватио ту чињеницу за коју се запиткивао  кроз читаво време свог животног даха? – Када је даље наставио да чита књигу,  на лицу му се оцртао страх с којим је водио борбу у својој самоћи да би разумео  постојање свог бића. – По ком је живот у свету кога живиш све до оног тренутка, док му срчаност не угасне у откуцају, кроз тишину дана кад буде све стало у сат истеклог даха на перону воза земаљског путника који ће оставити своје немо ћутање и бреме ”за кога нико неће знати одакле је дошао″ !             

Нема коментара:

Постави коментар