среда, 07. март 2012.

Хришћанско васпитање деце



Циљ хришћанских родитеља и учитеља, који би требало да сачувају макар и у дубини свести, мора бити надахњивање деце на личну љубав према Христу и Пресветој Богородици. Ако дете одраста поштујући Христа и Пресвету Богородицу као личности које воли, онда ће та љубав утврдити његово срце у Богу: чак и ако касније прође кроз сумњу, чак и ако се удаљи од Цркве, оно у срцу неће бити против Христа, а то може да буде довољно за његово спасење.

Религиозно васпитање деце остварује се превасходно личним примером и молитвеном атмосфером љубави у дому. Тиме се дотиче дечје срце, и дете без објашњења прихвата молитву као нешто најприродније: не тражећи логичке доказе, оно бива свесно Божјег присуства.

Из житија светих често можемо да видимо како је на судбину овог или оног светитеља утицао неки праведник. Свети Нектарије се, на пример, увек сећао љубави своје баке и начина на који је она, у молитви, стајала пред иконама. У делу привођења детета ка Богу љубав, молитва и лични пример увек су далеко ефикаснији него речи - они, заправо, и дају силу речима. Никада не смемо да заборавимо да нико није у стању да другој личности наметне љубав према Богу. Уосталом, не бисмо ни желели да је другачије: ми желимо да Бога љубимо слободно, и то желимо читавом човечанству.
Када покушамо да деци речима објаснимо нешто о Богу, и када не можемо да пронађемо одговарајући начин за то, или када разговор пође другим током, не би требало да по сваку цену истрајавамо на објашњењу: требало би да следимо надахнуће од Бога и расположење дечјег ума. Својој деци нећемо помоћи само речима, него и својим „корачањем“ пред Богом. Ми своју децу надахњујемо да љубе Бога и учимо их да траже вољу Божју. Ако су деца научена да љубе Бога, све остало ће им се додати (в. Мт 6,33).

Код деце у православним породицама (а од тога нису изузете ни свештеничке породице) понекад се примећује својеврсна „презасићеност“ од сталног слушања разговора о Богу или о црквеним питањима. Оваква деца, из пристојности, могу да наставе да слушају, али не можемо а да не приметимо да такви разговори њима ни најмање нису занимљиви, да су уморна од њих и да би желела мало да „предахну“. Исто тако, на часовима веронауке, код деце можемо да приметимо неједнаке способности и расположење да слушају о Богу. Ми покушавамо да надахнемо, али никако не смемо да намећемо. Једно исто дете може у једном тренутку бити више, а у другом мање духовно пријемчиво. Понекад се дешава да неко питање посебно занима децу, и то у духовном смислу може бити далеко плодотворније него испуњење програма предавача. Истински успех таквих предавања не састоји се у томе колико су чињеница деца запамтила, него у томе да ли су она са предавања отишла носећи у срцу дубоко уверење да је црквени пут - пут истинског живота. Имена и чињенице су само посредници помоћу којих ће се деци предочити ова истина. Најбољи учитељи су они који су у добрим односима са децом. Деца су често спремна да приме потпуно категоричан одговор од оне одрасле особе чију љубав осећају и чијем мишљењу верују. „Ништа није толико поучно као ово: љубити и бити љубљен“ (св. Јован Златоуст).

Иконе су веома важне за децу, јер ће посредством њих упознати и заволети Христа и светитеље. Требало би да дете од најранијег узраста, изнад кревета или у својој соби, има своје иконе Христа, Пресвете Богородице и светитеља. Иконе децу подстичу да постављају питања, на која саме иконе и одговарају. Одрасли толико воле да се изражавају речима и да све рационализују, док деца посредством икона могу да прихвате чак и дубоке богословске тајне - ако, на пример, упореде икону Распећа и Васкрсења. Деца, наравно, нису у стању да адекватно објасне шта су схватила, али њихове речи и израз лица јасно сведоче да је то сазнање допрло до њиховог срца и свести. Икона у великој мери може да помогне и на часовима веронауке, али према њој се свагда мора сачувати дужно поштовање као према предмету који захтева побожност, чак и ако се у средиште пажње поставља њен педагошки аспект. Исто тако, деци се од најранијег узраста може усадити љубав према Светом Писму и житијима светих. Требало би да деца увиде да су и Свето Писмо и повести из житија и данас од насушне и животне важности за њихове родитеље и учитеље, а што је много важније од тога колико ће текстова прочитати и колико ће историјских чињеница запамтити. Неминовно је да се деца, током школског образовања, упознају и са уметничком, и са народном књижевношћу, али при том треба да разумеју да Свето Писмо и житија захтевају њихову посебну пажњу.


О послушности

У општењу са децом, и родитељи и педагози би требало да се руководе молитвом. Чак и у најобичнијим ситуацијама, родитељ би требало да изнутра призове Бога - нека то буде и кратко, па чак и без речи - и да затим следи оно што му Бог положи на срце да каже или да учини. Одлука или реакција не би толико требало да дођу размишљањем, колико срцем и молитвом. Нека се одрасли, одговарајући на дечја питања, руководе молитвом, исповедајући пред Богом да је једино Њему познато шта је за то дете најбоље у датој ситуацији. Говорећи о поучавању деце, св. Јован Златоусти је указао на то да се све садржи у личном примеру. Речи и особености речи које изговарају родитељи неминовно утичу и на речи деце. Свети Златоуст каже да ће се дете, уколико у речима родитеља чује увредљиве или насилне тонове, и само томе научити.

У васпитању детета, послушност би од најранијег узраста требало да се укорени као неотуђиви, природни део живота. Далеко је лакше да се навика на послушност укорени од првих корака у животу детета. И у том случају пример родитеља има првостепени значај: уколико дете не примети да они уважавају вољу једно другога, онда се ни оно неће научити послушању. У духовном смислу, послушање је животно неопходно. Деци која га не задобију у најранијем детињству, касније ће бити веома тешко да га прихвате. Деца која увек поступају по својој вољи, и којој се дозвољава да се понашају јогунасто, имајући за циљ да добију оно што желе и када желе, неће моћи да науче ни да воле, јер је послушање израз љубави. Послушање нараста са зрелошћу. У почетку, оно значи: „Учини оно што ти је речено“, али за одраслу особу оно значи: „Због љубави, дај предност вољи другога“.

Игре и задаци које постављамо пред децу не би требало да увек буду лаки за извршење, као што таква не би требало да буду ни решења проблема. То је један од порока савременог доба - тежња да се избегне све што захтева борбу, труд, па чак и молбу за помоћ. Неки педагози сматрају да ће дете, уколико не буде успешно у свему, развити комплексе. Извесна мера успеха и задовољства је неопходна да би се подстакли и поднели напори, али је понекад пођеднако потребно и присуство тешкоћа као могућности да се испитају сопствене снаге. Неопходно је, такође, да се понекад поднесе и пораз. Духовно је нужно да се научимо трпљењу, подношењу непријатности и смирењу. И опет, родитељски пример и овде има велику важност. Деца се уче посматрајући реакције својих родитеља у случајевима њихове болести, губитка блиских особа, финансијских губитака итд.

Поред свега, деци се мора омогућити да у кући помажу у ономе што одговара њиховим способностима, чак и ако су још исувише мала да би уистину била корисна, чак и ако су задаци још исувише сложени за њих да би их испунили како треба. Посредством тога, деца ће се научити обавезама које ће касније постати њихове сопствене и, што је, најважније, научиће се самоодрицању. То ће им помоћи да долично процене оно што одрасли чине за њих. Међу карактеристичним обележјима хришћанског живота у свету су и великодушност, гостољубље и милостиња према онима којима је она потребна. Ове особине могу се укоренити у децу још од најранијег узраста. Веома је важно да дете научи да оно што поседује подели са другима и да учествује у гостољубљу.

О кажњавању деце

Дотичући се мера кажњавања деце, св. Јован Златоуст каже да родитељима више доликује да своју децу кажњавају строгим тоном гласа и упозорењем, него мерама физичког деловања. Чини се, међутим, да Свето Писмо и Свети Оци не забрањују телесно кажњавање - напротив, они упозоравају на прекомерну попустљивост, која ће искварити дете. Ове речи св. Јована Златоустог разоткривају смисао телесног кажњавања у контексту родитељске љубави. „Гневите се, али не грешите“ (Еф. 4,23). Ако је гнев неопходан после кротких прекора који нису уродили плодом, онда то мора бити гнев љубави који не потиче из жеље за доминацијом, него из жеље да дете научи шта је добро, а шта лоше. Гнев не сме да буде одушак нашим страстима, него педагошко оруђе. Свети Јован Златоуст каже: „Чим приметиш да претња твог приговора делује на дете, уздржи се, јер је нашој природи потребна благост“.
Ако су се добри односи између детета и родитеља већ успоставили, ако им дете верује и ако их поштује, онда ће понекад бити довољан и строг израз лица да би дете знало да је начинило неки прекршај. Забележен је случај да је свети Силуан у младости пао у грех, а да му је отац сутрадан рекао: „Сине, где си био јуче, моје срце је патило?“. Ове кротке речи урезале су се за читав живот у Силуанову душу.
Дисциплина треба да буде разумна и праведна. Њен циљ је да дете научи да разликује добро од зла. Деца су врло осетљива кад је у питању правичност, и силно их збуњује када примете да се њихови родитељи разјарују због сваке ситнице, или кад оштри прекори дођу без икаквог упозорења. Ако одлучимо да упозоримо пре него што казнимо, онда то наше упозорење не сме да превазилази оквире онога што уистину можемо да учинимо. После кажњавања, морамо показати своју спремност да опростимо, јер се код деце често јавља осећање да их родитељи не воле када се лоше понашају.

Не треба волети грех, него онога који је сагрешио. Требало би да за децу наша љубав према њима представља образац Божје љубави према човечанству. То значи да, ако дете призна своју кривицу и покаже своје покајање, и ми морамо ублажити своје прекоре или казну. Дете треба да осети радост повратка „блудног сина“, јер су управо такви и наши односи према Богу. Дете никада не би требало прекоревати нити га кажњавати тако што ћемо прибећи Христовом имену. Ми смо дужни да за своју децу сами по себи будемо довољан ауторитет, и нипошто не смемо Христа претварати у полицајца који кажњава. То ће учинити да дете осети одбојност према Христу: на пример, када се разболи (или када види да је неко болестан), оно ће сматрати да га то Христос кажњава за неки грех или ће, када учини нешто лоше, сматрати да га Он у том тренутку не воли. Наравно да уопште није тако: Христос не одбацује грешнике, Он је и умро ради њих.

Радећи на дисциплини и послушности, не смемо да заборавимо на лични развој детета и његовог карактера. Наш педагошки задатак не састоји се у томе да ломимо или поништавамо вољу детета, у потпуности потчињавајући његову личност својој. Иако дете, док је сасвим мало, треба да научи да чини оно што му се говори, наш коначан циљ је да у њему развијемо самопожртвовање и поштовање према ближњима. Ако потиснемо вољу детета, лишићемо га онога што представља обавезан чинилац слободне људске личности и нужно оружје хришћанина у борби за живот. Човеку је нужна његова воља да би остварио свој пут у овом свету, да не би остао у потпуној зависности од породице: та претерана зависност обично се испољава у време када особа напушта породични дом и постаје одрасла. То морамо имати на уму када покушавамо да укротимо тврдоглавог несташка. Понекад је, опет, добро да прихватимо предлог детета, чак и ако је сасвим мало. Педагошки посматрано, није нимало мудро ако стално нешто забрањујемо. Уместо тога, могли бисмо да понудимо алтернативу или да пронађемо компромис.

Забрана често доводи до супротне последице: дете још више почиње да тежи ономе што је забрањено и не може да престане да размишља о томе. Одлучна забрана ће, када је уистину потребна, имати више успеха ако се у одређеном броју случајева детету допуштало да учини ово или оно, а посебно уколико је дете већ научило да може да верује нашем мишљењу.

Ништа не можемо очекивати уколико будемо стално одговарали на дечје жеље, али, исто тако, не смемо допустити ни да огорченост постане трајан елемент у односу детета према нама. У неким случајевима мора се показати одлучност, али таква ситуација захтева расуђивање и молитву. Ако пак детету саветујете да за оно што жели да учини затражи благослов духовног оца, немојте заборавити да и ви сами треба да делујете у сагласности с оним што каже свештеник.
Веома је важно да дете код својих родитеља види и осети једнодушност. Једноставније речено, уколико између оца и мајке дође до неке несугласице, онда се свим силама треба трудити да деца виде да је она мирно разрешена. У дечјем присусутву нису допуштене никакве свађе, чак ни пребацивања. Чак и без речи, деца осећају када су односи међу родитељима напети и пате због тога. Никад се не сме догодити да дете послужи као посредник међу родитељима. Једнодушност међу родитељима је од насушне потребе како за добро самог детета, тако и за његов будући породични живот.

Дом и школа

Велики део свог детињства деца проводе у школи и родитељи, наравно, морају да знају шта се тамо догађа. Неопходно је да се упознају с учитељима и да одлазе на родитељске састанке, јер је и то један од начина да се постави мост између породичног и школског живота, да се превазиђе онај „удвојени“ живот какав воде многа православна деца. Родитељи морају да сазнају чему уче њихову децу и каква је потенцијална штета од неких општих поставки (које се често излажу у виду „општеприхваћених закона“) у области религиозног васпитања, биологије, историје, итд. Својој деци не можемо пожелети да се препиру с предавачима, али не би требало ни да се плашимо могућности да упознају нове идеје - на нама је да им помогнемо да буду опрезни. И опет, „једино што је потребно“ јесте наша молитва за нашу децу, молитва да их, док су у школи, Бог сачува од свакога зла и да им подари да напредују у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи (Лк 2,52).
Један од проблема савременог образовног система састоји се у томе што децу учи да се једни са другима надмећу у успеху, чиме се само потхрањује гордост. Одрасли би требало да покажу задовољство и да похвале дете онда када се оно потруди да учини све што је могло, а не онда када превазиђе остале.

Онај, који се трудио свим силама, а ипак се није нашао на очекиваној висини, не би требало да се због тога осећа мање вредним. Најзад, интелектуалне способности су само један од многих природних дарова које човек добија од Бога, док, уопштено говорећи, савремено друштво подстиче интелектуално надарене људе да се преузносе над осталима.
Будући да деца доста времена проводе у школи, на православним родитељима је да се потруде да целу породицу окупе око трпезе. Свети Јован Златоуст сматра да је веома умесно ако са децом за трпезом говоримо о историји и примерима из Светога Писма. Време обеда је изврсно време да породица буде заједно, да заједно обедује и разговара, уместо да се то време помрачи, на пример, гледањем телевизијског програма.

***
Очеви и мајке, потрудите се да ваша деца, чим почну да говоре, науче и неколико божанствених речи! Нека науче да се свакога јутра и сваке вечери осењују крсним знамењем и да се моле, колико је то у њиховој моћи. Најважније је да деца уче на родитељском примеру. Деца брзо прихватају оно што виде, и тешко родитељима од којих деца могу да прихвате само оно што је лоше!

Монахиња Магдалина
Превод са руског језика
Антонина ПантелиЋ

Нема коментара:

Постави коментар