понедељак, 05. март 2012.

Митрополит Антоније Храповицки : О чему је писао Достојевски


Достојевски у прогонству
Рекли смо да је Достојевски, психолог, остао исти током читавог свог књижевног стварања. Рећи ћемо и више. Сво време он је писао о једној те истој теми. О чему то тачније? Многи сматрају да је тешко одговорити на ово питање. Критика признаје да не постоји област која се односи на живот или знање, а коју је Достојевски обухватио у својим делима, остала непримењива у човековом животу. Сви, па чак и огорчени противници овога писца, признају његову неуобичајено дубоку психолошку анализу. Ја никада нисам наишао на свеобухватан резиме његових дела и зато вам нудим свој.

Свеобухватна иде
ја његових дела, за којом многи узалудно трагају, није патриотизам, није славенофилство, није чак ни религијско учење у смислу збирке догми. Та идеја изведена је из душевног, емотивног и личног живота, није теза, није тенденција, већ је једноставно средишња тема његовог целокупног стваралаштва, односно његова сопствена стварност - стварност у којој живи, стварност блиска свакоме. Достојевски је у свим својим романима писао о препороду, покајању и преображају, падању у грех и исправљању, или пак очајничком самоубиству. Живот свих његових јунака се одвија искључиво у оквирима таквих духовних расположења преко којих аутор, у својим последњим познатим делима, расправља о различитим теолошким и социјалним питањима.

Да, то је та света стрепњау људском срцу која се зачиње на почетку новога живота, живота љубави и врлине који је толико драг, толико пријатан свакоме да приморава читаоца да га проживљава заједно са јунацима приче, кроз емоције које га готово опипљиво надахњују. Ово је одлука или постепено припремано определење, које понекад може и тренутно да васкрсне у нечијој свести. То је одлука којом се одричемо служењу страстима и самољубљу, тим мученичким патњама људске душе које претходе и прате овакав крстоносни избор, како мудрог разбојника тако и њему супротног богохулника. Управо је ово оно о чемује Достојевски писао.

Уколико не жели да се супротстави
здравоме разуму и свести читалац нужно долази до закључка да између два различита крста мора, засигурно, постојати и трећи крст на коме један од разбојника види наду и тако се спасава, док га други бљује својом богохулношћу и умире. Јунаци „Бедних људи", јунак из романа „Младић", јунак из „Мртвог дома", јунаци из „Злих духова", Раскољников и Соња, пар Мармеладов, Нели и Аљоша са својим гнусним оцем, породица Карамазов; те девојке и жене са својим познанствима, монаси и многобројни типови деце, све ово мноштво људи, добрих, злих и несталних; једнако је близу ауторовом срцу које се распиње од љубави, али их присиљава да се суоче са животом, како би тек позитивним решењем тога проблема били оспособљени да помогнуједни другима.


Неки, например Њеточка Њезванова и њена Каћа, Поленка Марме- ладова, дечак из „Малог јунака", затим дечак из новеле „Дечак под Христовим Божићним дрвцем", Нели (делимично), а посебно Коља Красоткин и Иљуша са својим друговима су то питање решили у детињству; други као јунак из романа „Младић", Наташа из „Понижених и увређених", Раскољни- ков и Соња, Димитриј Карамазов и Смердијаков; супруг у „Кротки" и срећни супарник у „Вечноме мужу", исто као и већинаженских ликова суочени су са овим питањем у својој младости или приликом ступања у брак. Остали се суочавају са истим питањем у својој старости, на пример, Макар Девушкин, у „Сну смешног човека", Наташин отац и његов непријатељ кнез, Мармеладови, Версилов у роману „Младић" и старији Верховенски у „Злим дусима". То питање нико не може избећи док је жив, па макар га решавао и пред саму смрт. Велика пишчева вредност изражена у описима патњи и радости које прате духовни препород људског бића, садржана је управо у чињеници, да је он својом свепрожимајућом анализом описао услове у којима је могућ духовни препород, дефинишући најбитније, како унутрашње особине и промене тако и спољашње, наметнуте животне импулсе, који подстичу личност на самоанализу.


Када бисмо све делове романа Досто
јевског који се баве овим предметом - или тачније све романе које је овај писац написао, јер се сви они баве само овом темом - свели на један општи концепт, дошли бисмо до невероватно јасне и веома уверљиве теорије која, иако не користи речи као што су самилост и Спаситељ, непрестано се позива на њих по самој логици ствари. Из претходно наведеног, очигледно је који би главни мотив из његових дела требао заинтересовати морално богословље, а посебно пастирско богословље. Зашто пастирску? Управо зато што се Достојевски, као што је већ помињано, није ограничавао само на описе животности душевног препорода, већ је, са посебном снагом и уметничком лепотом, предочио карактер оних људи који су допринели препороду својих ближњих. Душевно расположење његовог сопственог креативног духа, у описивању живота, управо је онакво какво би и један свештеник требало да има, то јест свеобухватно, испуњено бескрајном љубављу према људима, са жарком и милосрдном ревношћу за њихово обраћање истини и добру, жалостиво због њихове тврдоглавости и злобе и поред свега тога обасјано блиставом надом у повратак добру и Богу свих грешних синова.

Ово поверење у свепобедоно
сну силу хришћанске истине и хришћанске љубави, коју аутор сликовито поткрепљује, у коме се и најогорченија безаконитост покорава непобедивом Христовом оружју, јесте истинита, света, апостолска нада. Од велике је важности да оваква нада не обитава у уму неког детета или сентименталног „миљеника среће", већ у души која је много пропатила боравећи дубоко у греху и неверју.

Извор: Епархија далматинска

Нема коментара:

Постави коментар