уторак, 06. март 2012.

Свети Теофан Полтавски - Сећања на професора В.В.Болотова

Василије Васиљевич Болотов
Најмлађи од свршених матураната, још сасвим дечак, Василије (Бистров) је био добро припремљен за испите. Бојао се само писменог из филозофије код познатог професора М.И.Каринског, утолико пре, што филозофија није спадала у семинарски програм. Спремајући се за њега, он се усрдно молио светом мученику Јустину Философу и светим великим васељенским учитељима и светитељима, Василију Великом, Григорију Богослову и Јовану Златоустом. Молио се за просветљење ума, за даровање тачне и лаке мисли.

И ето, наступио је дан испита. Професор М.И.Карински је ушао, поздравио студенте, и окренувши се према табли, написао тему састава: ''Значај личног искуства за стварање погледа на свет.'' И заблагодарио је Богу млади Василије за тему блиску и разумљиву. По молитвама светих, Господ је подао мисао заиста лаку. Рад, за који је предвиђено четири часа, био је завршен за пола сата и то на свега једној страници. Свршени матурант Бистров устао је и замолио је да му дозволе да преда рад. Господин професор био је видљиво изненађен. Погледавши на сат, он је са извесном збуњеношћу рекао:
-Е па добро...Предајте.

Изгледа да је он тада помислио да најмлађи свршени матурант једноставно није схватио тему: мало се двоумио, када је примао лист са саставом. Замоливши Василија да мало причека, испитивач је почео да чита, За време читања неколико пута га је остављао, пажљиво гледајући аутора састава. Кад је прочитао до краја, рекао је:
-Благодарим, благодарим Вам!...Можете ићи.
Најтежи испит прошао је тако брзо и зачуђујуће лако! И нашло се име Василија Бистрова на списку студената као прво по резултатима свих испита.

Свети Теофан Полтавски
(тадашњи студент Василије Д. Бистров)
Студент Василије Димитријевич Бистров, прошавши све четири академске године као најбољи, завршио је своје духовно образовање у двадесет првој години. По одлуци академског савета он је био задржан у Академији ради научне делатности у својству професорског стипендисте.
Касније он је веома топло износио своје мишљење о Академији: о приликама у којима су живели и учили студенти, о могућности научног рада.
Професори су радили савесно, па чак и надарено. Међу њима је блистао драгоцени самородни таленат-професор историје древне Цркве Василије Васиљевич Болотов (1854-1900). Василије Васиљевич говорио је врло много језика, не само нових, него и древних, а при том их је научио самостално и у најкраћем року. Знао је грчки, латински, старојеврејски, сиријски и асировавилонски клинопис (клинасто писмо), арапски, абисинијски (богослужбени-хеез и говорни ахмарски), коптски ( и староегипатске хијероглифе), јерменски, персијски ( клинасто писмо, зенд и ново-персијски), санскрит, немачки, француски, енглески, италијански, холандски, данско-норвешки, португалски, готски, келтски, турски, фински, мађарски. Све ове језике Василије Васиљевич користио је за своја научна истраживања. Он је све задивљавао и запрепашћивао својим знањима, која нису имала ништа заједничко са његовом професорском струком, као на пример, из више математике и астрономије. Што се тиче његове специјалности, опсег његовог знања може се схватити из следећег примера. Један путник, посетивши са научним циљем древну хришћанску земљу Абисинију, по повратку у Русију хтео је да повери професору Болотову своје утиске и научне податке. Професор, као дубоко религиозан и црквен човек, редовно је посећивао богослужења у храму. О томе је сазнао путник и очекивао га је у недељу код храма. Када је професор изашао, оријенталиста му се представио и саопштио да је недавно стигао са путовања, и почео је да му прича о ономе што је видео. Али показало се да професор о свему томе зна неупоредиво више него сам путник. Он је знао где се и какви споменици налазе, споменици археолошки на камењу, пергаменту, папирусу и осталим древним материјалима за писање. Професор је знао о свим подацима које су му они саопштавали, па чак и о онима из предхришћанских времена. Он је знао управо оне језике на којима су састављени натписи, језике давно ишчезле, а многе од тих натписа он је цитирао напамет.

Професор је сам говорио о свему томе, на шта путник као да је гледао слепим очима и није видео оно што су ти неми сведоци саопштавали из далеке-далеке прошлости, јер није знао језике на којима су ти натписи састављени. Професор је непрекидно говорио, не престајући, као да је читао из књиге. Сам путник је признао касније владики Теофану: ''Просто сам занемео од чуђења и задивљености, јер професор Болотов никада није био у Абисинији, а знао је до таквих археолошких подробности све тамошње споменике. Замислите само да ми је он цитирао многе натписе и пропраћао све то таквим историјским тумачењима, да је хиљаду година од нас удаљена слика збивања оживљавала са запањујућом реалношћу, као у препричавању очевица...Ја сам се брзо претворио тек само у благодарног и усхићеног слушаоца. Било ми је страшно неугодно што сам таквом човеку хтео да испричам нешто ново што он није знао. Професор Болотов показао се као да је био житељ тих места и тих далеких времена, а ја сам покушао да му саопштим нешто ново о Абисинији из мојих узгредних оскудних утисака. Он је знао све до таквих најситнијих детаља, о којима ја ни појма нисам имао...Морао сам све искрено да признам професору и да замолим да ми опрости''.

Тако је потанко изложио архиепископ Теофан онај утисак који је оставио професор Василије Васиљевич Болотов на путника по Абисинији.

Професор Василије Васиљевич Болотов потицао је из простог народа. Он је био син сеоског појца (црквењака). Родио се 1.јануара 1854.године. Од детињства показивао је надпросечне способности за учење и тиме је скренуо на себе свеопшту пажњу. Тако је са одличним успехом завршио духовно училиште и семинарију. Док је био ученик семинарије, толико је добро знао старогрчки језик, да је на том језику саставио канон светом Василију Великом, чије име је носио. Граматика абисинског језика, која му је случајно дошла до руку, а која му је дата забуном уместо јеврејске граматике довела је до тога да је он научио абисински језик. По оценама учитеља семинарије Василије Васиљевич Болотов заузимао је у разреду место ''изнад најбољег'' и толико изнад најбољег, да је требало изостaвити иза њега четрдесет места, да би се ставио следећи ученик ( ''Светла успомена на професора В.В.Болотова'', В.Преображенски, Рига, 1928, стр.1).

Ступивши на СПБ духовну академију, он је такође одмах привукао на себе нарочиту пажњу Савета професора академије. Када је професор на катедри древне историје цркве преминуо, тада је Савет академије донео oдлуку да не попуњава упражњену катедру док студент В.В. Болотов не заврши курс. Толико се овај студент истакао у научном погледу. Та одлука је била донета 1878.године, а 1879.године, свега неколико месеци по завршетку курса, он је сјајно одбранио магистарску дисертацију из историје древне Цркве и заузео професорску катедру. Тема одбране је била: ''Учење Оригена о Светој Тројици''. Та тема захтевала је вишестрано и дубоко знање како из богословља, тако и из философије. Рецензент, професор И.Ј. Тројицки, оценио је да тај састав заслужује три докторска степена (''Светла успомена на просфесора В.В. Болотова'', стр.2). За многобројне следеће радове у тој области, он је био удостоjен научног степена доктора црквене историје.

Због знања многих језика, био је члан разних комисија: за питање о старокатолицима, за присаједињење Халдео-Сиријаца Православљу и других. Најзад, био је и члан државне Астрономске комисије. Тој комисији поверено је да испита могућност реформе календара. Међутим, када је професор Болотов прочитао свој извештај, уз навођење мноштва научног материјала - астрономског, математичког, археолошког, а осврнуо се и на древне календаре, вавилонске и друге, Комисија је донела одлуку да је питање реформе календара научно неосновано.
Све ово и много друго говорио је о Василију Васиљевичу Болотову епископ Теофан.

Oвај даровити професор са нарочитом срдачношћу се односио према младом студенту Василију Димитријевичу Бистрову. Тако једном, за време испитног рока професор Болотов је ушао у амфитеатар у коме је био у току испит из једног од важних предмета академског течаја, иако у испитној комисији професор није учествовао. Док су студенти напето чекали на свој ред за полагање испита, Василије Васиљевич неочекивано је сео поред студента В.Д.Бистрова. Сасвим природно студент је био збуњен свим овим. Но, професор је својим једноставним и наглашено другарским односом према студенту свладао ту збуњеност и, не као професор, него као са-студент другарски започео да испитује Василија Димитријевича:
-Вероватно сте уморни! Та ја по себи знам да испитни рок веома замара, одузима много снаге. Али ви сте се ипак, као и увек, припремили?
-Да, појачано сам радио. Но, да ли знам предмет, о томе не могу да судим, о томе ће већ рећи испитна комисија.
-Не сумњам у вашу припремљеност. Али ово ишчекивање одузима много снаге.
''И некако неприметно професор је почео да се интересује за моје припремање за испит, - сећао се касније владика. - Међутим, његова питања нису била у форми питања професора студенту. Не, по тону то су била питања из разговора два студента, али различитих година, старијег и млађег. Он је питао, али тако као да је желео да ме убеди у моје знање. Професор ниједном није показао своју надмоћност у знању. Што се њега тиче, то је био сасвим колегијални, пријатељски, па чак и другарски разговор. Али ова беседа дотакла је круг питања неупоредиво шири од академских студија.
-Прекрасно, сјајно...Будите спокојни. Успех је обезбеђен!
После ових речи професор је изненада устао и, обраћајући се комисији, рекао:
-Студент Василије Димитријевич Бистров положио је испит из овог предмета са ''одличним''!
Али ја нисам могао знати да ће та тако необична пријатељска беседа да се покаже као испит. Вероватно се професор, да би нагласио свој добар, срдачан однос према мени, и у исто време, да би ме ослободио од узбуђења, претходно договорио са комисијом да обави испит на посебан начин. Зато је председник комисије, обраћајући се мени, гласно саопштио:
-Дакле, Ви сте испит, као што сте чули, већ положили. Слободно можете ићи!
Професор Болотов, обраћајући ми се, тихо је рекао:
-Дакле, слободни смо. Можемо ићи! Пођимо!

Био сам запрепашћен свим оним што се догодило и, наравно, дубоко захвалан професору В.В.Болотову...Но, слава и хвала припада Господу.''

Гроб професора Болотова
На највећу жалост, професор Василије Васиљевич Болотов умро је веома млад, у четрдесет шестој години, иако је водио строги, аскетски начин живота. Глава руске државе, Цар Император Николај II изразио је у своје име и у име целе царске породице најдубље саучешће поводом његове смрти, назвавши профеосра доктора Василија Васиљевича Болотова ''неупоредивим''.
Господ му је послао праведну кончину. Три часа пре смрти изговорио је следеће знамените речи:
-Како су прекрасни предсмртни тренуци!
Час касније рекао је:
-Умирем!
Наставио је да одржава своје уобичајено животно-радосно стање и није престајао да изговара поједине речи, ма и са муком:
-Христос идет, Бог идет. Иду ко Христу...
Десет минута пре смрти ушао је свештеник и коленопреклоно са болничким особљем прочитао молитву на исход душе. Кончина је наступила за време свеноћног бдења пред Велики четвртак, 5.априла 1900.године. Знајући за пророчанства светих о наступању страшних догађаја у скорој будућности, он је за живота понављао:
-Ја не станујем у двадесетом веку!

Вјечнаја памјат!

***
Преузето из књиге: ''Духовник царске породице епископ Теофан Полтавски, нови Затворник''.

Захваљујемо брату Илији што нас је упознао са ликом и делом проф. Болотова и уступио нам приложени текст.

Нема коментара:

Постави коментар