Свети оци о јереси

 +++

Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, Боже

сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно? Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде. Нити вам ја говорим да ставите грубост изнад љубави према човеку... Тражим од вас да чините добро свим људима са пажњом и поштовањем, постајући свима све, по потребама сваког понаособ желим да будете потпуно груби и одбојни према јеретицима само у случајевима сарадње са њима или у стварима које подржавају њихову погрешну веру.

+Св. Максим Исповедник

+++

Ако је неки човек пао у напаст, и десило се да је пао у искушење, пружи му руку, и подигни га из тога, али ако је пао у јерес, и нема вољу да се врати након убеђивања, одвојите се од њега одмах, јер ако се дуго трвете са њим, одвући ће и вас, и потонућете доле у највеће дубине.

+Авва Теодор

+++

Ако се неки претварају као да исповедају здраву веру, но опште са

другачије мислећима (са јеретицима), такве ако ни после опомене не

престану, не само да их не треба имати у општењу, него их ни браћом не називати.

+Св. Василије Велики

+++

Чак ако би неко поделио сво своје имање на овом свету, а остао у

заједници са јересима, он не може бити пријатељ Божји, него је непријатељ.

+Св. Теодор Студит

Kursk-Root Icon of the Mother of God, Protectress of the Russian Diaspora

On 8 September, 1295, on the day of the Nativity of the Most-Holy Mother of God, a small force of hunters from Rylsk came to hunt at the Tuskora river, 27 versts from Kursk. One of the hunters, an honorable and pious man, seeking prey in the woods, found a small icon lying face down on the root of a tree. He had barely lifted it to inspect it when the spot upon which the icon lay burst out with a strong spring of pure water. The icon turned out to be of the type referred to as the "Sign" of the Mother of God. The hunter who found the icon knew that this was no ordinary occurrence. He called his companions and together they built a small wooden chapel, into which they placed this icon. The residents of Rylsk, hearing of the newly-appeared icon of the Mother of God, began to visit it for veneration, and many miracles began to appear from it.

In 1385 the Kursk region was again swept by the Tatars. They tried to burn down the chapel and its Icon, but the wooden structure would not burn. The priest who lived by the chapel, Fr. Bogolep, explained to them that the reason for this miracle was the Icon itself. The incensed Tatars hacked the Icon in half and tossed the pieces in different directions, then burned the chapel.

They took the priest prisoner and was forced to tend to Tatar flocks. Some time later he was ransomed by emissaries of the Muscovite Grand Duke who were on their way to the Golden Horde, and he returned to the place where the chapel had stood. After a long search, while praying and fasting, he found both halves of the holy Icon, placed them side by side, and they grew together seamlessly, exhibiting only something "like dew".

Владика Николај - Којим путем?

Питају нас, којим путем ви идете и којим путем треба ићи?

Наш је одговор јасан и заснован је на светом Јеванђељу и на историјској судбини нашег народа.

Ми идемо путем Крста Христова. Не смемо се ни нагнути са тога пута ни лево ни десно, а камоли сићи са њега. Јер пропаст зјапи са обе стране правога пута. Са једне стране је пропаст безверства, са друге пропаст кривоверства. Ми морамо држати иут праве вере која нас снажи и весели. Јер то и јесу истинске одлике вере која право слави Бога, која је православна. Морална снага и духовно весеље.

Ми идемо путем Светога Саве, који је ишао путем Крста Христова. Савин пут јесте пут националне цркве. Духом Божјим вођен и руковођен Свети Сава је изградио нашу националну цркву, да се у њој као у неком добром суду чува животворно пиће Христове науке и Христове силе за српски народ кроз векове и векове. То је један одмерен и умерен суд, ни сувише голем, ни сувише мален. Јер да је сувише голем, пиће би се лако покварило, а да је сувише мален, пресушило би. То јест: ни црквени интернационализам ни протестантски субјективизам, него јеванђелски национализам. Да би тако сваки народ на свету уредио своју цркву и био као једна породица Божја, а сви народи са својим црквама, везани истом вером, истим духом и узајамном љубављу, чинили једну свету васељенску цркву, једну велику породицу Божју. Ни са овога пута ми не смемо скретати ни тамо ни амо, да не бисмо пали у пропаст империјалистичког интернационализма, нити у пропаст протестантског субјективизма. Ми морамо, дакле, држати пут праве цркве, која нас је вазда херојски снажила, породично сјединила и небески увеселила. Јер то и јесу одлике праве цркве, која прво слави Бога - да запаја и снажи народ јеванђелским хероизмом, да сједињује народ једним духом у једну Божју породицу и да весели народ као децу Божју небеским весељем.

Најзад, ми идемо путем труда и одбране. Наш је труд двојак: да живимо вером и да ширимо веру православну. Наша је одбрана од клерикализма, од протестантизма и од атеизма. Морамо се непрестано и трудити око вере и бранити веру. И морамо се без престанка трудити на снажењу и одбрани своје православне цркве.

Из живота Светог Јосифа Петроградског

Као што се злато очишћује у огњу,
тако и велике жалости, очишћују,
оживотворавају, утврђују
и оздрављују душу. 

Свети Јосиф Петроградски

Св. Јосиф Петроградски гази лажног сергијанског патријарха

Митрополит Јосиф је рођен 15. децембра 1872. године као Јован Петрових у Новгородској губернији, Тихвинском округу, познатом по чудотворној икони Мајке Божије, којој је будући архијереј био веома привржен. Прве године школовања је провео у Новгородској губернији, затим је уписао Новгородску богословију при манастиру светог Антонија Римског. Дипломирао је на богословији 1895. године као један од најбољих ученика, након чега је завршио и Московску духовну академију 1899. године. Док је још био студент, Јован је ишао на ходочашће у Свету Земљу и изгледа да се тако искра православне вере још више разбуктала у пламен силне жеље да служи Цркви Христовој. 
Замонашио се 26.августа 1901.године у Гетсиманском скиту, недалеко од Тројице-Сергијевске лавре, добивши на монашењу име Јосиф.
Године 1903. отац Јосиф је магистрирао богословију и постао доцент на Московској духовној академији, а 1904.године је рукоположен у чин архимандрита.

Списи митрополита Јосифа на тему духовног живота откривају чврсту заснованост на православној патристичкој и аскетској књижевности и не малу надахнутост текстовима црквених служби. Године 1901. као јеромонах написао је студију "Може ли православни хришћанин и како да се моли за неправославне?". Почевши од 1905. као архимандрит објавио је своје главно дело, књигу састављену од кратких духовних упозрења са насловом "У Очевом загрљају: из дневника једног монаха". Изводи које доносимо из тог рада даће одблесак светитељеве осећајности и истанчаног прозрења у духовним стварима.

"Тешке туге као злато у огњу очишћавају душу, дају јој живот, утврђују је и прекаљују. И човек постаје мање осетљив за своје свакодневне туге и патње на земљи, постаје мирнији, уравнотеженији, на свет гледа озбиљније и трезвеније. Постаје мање привезан за земаљско и више жуди за небеским,вечним, бескрајним".

"У човеку постоји много енергије за делање, само је треба разбудити. А она се буди искањем, тугом, борбом за опстајање, љубављу према Богу, жудњом за спасењем, свесношћу о крхкости садашњег живота и сладости будућег, и многим другим што се да научити помоћу оног што Црква Божја поседује за руковођење и просветљивање сваког човека који јој је поверен".

Свети оци о депресији

 +++

Чак иако ниси онакав какав би требало да будеш, не смеш да очајаваш. Већ је довољно лоше што си грешио. Зашто би се још огрешио и о Њега, сматрајући Га, у свом незнању, немоћним? Да ли Он, Који је ради тебе све премудро створио, не може да спасе твоју душу? Уколико ова чињеница, као и Његово оваплоћење, само погоршава твоју осуду, онда се покај. Он ће примити твоје покајање, као што је примио и покајање блуднога сина (Лк. 15, 20) и блуднице (Лк. 7, 37-50). Међутим, ако не можеш да се покајеш, те грешиш из навике, чак и онда када то не желиш, покажи цариникову кротост (Лк. 18, 13). То је довољно да осигура твоје спасење. Јер, онај ко греши, и не каје се, али не очајава, самим тим себе сматра најбеднијим и неће се дрзнути да осуди било кога. Пре ће се дивити милосрђу Божијем и благодарити своме Добротвору, а може примити и многе друге благослове. Чак иако је такав човек, због својих грехова, потчињен демону, он ипак, из страха Божијег, неће послушати непријатеља, који ће покушати да га баци у очајање. Због тога он има удела у вршењу богоугодног дела. Такав човек је благодаран, трпељив, има страха Божијега, не суди, па му се неће ни судити. Све су то значајне врлине. О истоме говори и свети Јован Златоусти, када говори о аду. Он сматра да нам је ад чак од веће користи него Царство Небеско, јер се многи, из страха од ада, удостојавају Царства Небеског. Ад нас испуњава страхом, Царство нас закриљује љубављу, а у оба случаја нас спасава Христова благодат.

Ако они на које су насрнула многа душевна и телесна страдања, претрпе до краја, не предају се немарности и очајању, спасиће се.

Свети Петар Дамаскин (+12 век)

 +++

Ако би ме упитао за разлог туге и сличних стања која су сами предукус пакла, одговорио бих ти да си то управо ти, јер се ниси потрудио да пронађеш лек против њих. Постоји само један лек и само у њему човек може пронаћи непосредну утеху својој души. Сигурно се питаш који је то лек. Па, лек је скрушено срце. Без њега нико не може уништити препреку зла, већ само видети како оно тријумфује над њим.

свети Исаак Сирин (+ 7. век)

+++

Ударивши ногом о под, свети Старац је гласно рекао: "Нема потребе да очајавамо! Јер, Христос је све победио, подигао Адама, ослободио Еву и уништио смрт!"

свети Серафим Саровски (+ 1833) 

Свети Царски Мученици Романови

Цар Николај II Романов са породицом

Принц Николај и принцеза Аликс Хесенска на зарукама

Цар Николај и царица Александра Романов

Свети Јован Кронштатски - Размишљања о алкохолу, дувану и псовању

Погледајте пажљиво живот савременог човека-како је само неприродан, да и не говорим о томе како је неблагодатан, и како се нехришћански проводи. Погледајте како је човек изопачио чак и чулне насладе. За чула мириса и укуса, па донекле и за само дисање, он је измислио и готово непрестано пуши јак и смрдљив дим, приносећи то као какво кађење демону који живи у телу. Тим димом он прља ваздух свога обитавалишта и спољашњи ваздух, а пре свега сам себе испуњава тим злосмрадијем. То стално огрубљивање својих чула и свога срца димом који се непрестано гута на може а да не делује и на истанчаност осећања срца: тај дим доноси телесност, огрубелост, материјалност. Стомак је човеку постао идол, постове многи и не држе сматрајући их претешким; пирови и опијање постали су уобичајене појаве; новац је постао главни савремени идол и људи не бирају средства да би лако дошли до њега, ма колико та средства била неблагородна и нечасна; св помисли, бриге, забаве, а међу њима и игра, сва задовољства, намере, подухвати, чак и учење-усмерени су ка земљи; о небу, о небеском призвњу, о небеском животу и науци у многим кућама се уопште не говори. Човек се сав претворио у земљу, у прах. А Бог је сишао на земљу управо зато да би човека узвео на небо. Адаме, где си? Човече хришћанине, где си? Како си дубоко пао! У какву си то таму добровољно ушао? Појави се, изађи на светлост Божију, познај своју божанску благородност, своје небеско звање, врати се Богу, одбаци чулност која умртвљује дух, почни да живиш у духу добродетељи, умртви телесне страсти, покај се и сједини са Богом, да те узведе на небо и посади са собом на престо Царства Свога.

Домовина

Нека друга земља у срећи сија,
мени си ти увек најмилија.
Нек другу земљу богатство кити,
у теби волим сиромах бити.
Сем тебе никуд не тражим блага
Србијо драга

И ако кадгод на страну пођем,
опет ћу теби натраг да дођем
ко миле ласте, што некуд лете,
ал' после опет натраг долете.
Ван тебе нећу да знам за блага,
Србијо драга

Нек туђе небо радост пролама,
нек туђе горе јече с песмама,
ја волим, мајко, у теби бити,
па макар мор'о и сузе лити.
Ван тебе нећу среће ни блага,
Србијо драга

Тек када гусле преда мном гуде,
па ми се жеље синовље буде
кад чујем твоју негдашњу славу,
ја онда вес'о подижем главу,
ко да сам стеко силнога блага,
Србијо драга

Када о Вуку слушати станем,
ја онда гневом синовљим планем.
Ал' кад се Милош у песми пева,
е, онда миље душу разгрева,
а срцу нова придође снага,
Србијо драга

Када се о турском зулуму збори,
крв ми узаври, кипи и гори.
А кад се пева о Вељку славном,
ил' бојном пољу, Мишару равном,
то ми је драже од светског блага,
Србијо драга

Нека те моје уздање прати,
нек ти се негдашња слава врати
Нека те туга занавек мине,
нека ти сунце занавек сине
Од тога већег не тражим блага,
Србијо драга!

 

Војислав Илић

Свети Јован Златоусти - О неумерености

Немој се чудити томе што је Христос назвао раскош трњем (Мат. 13, 22). Ти, који си опјањен страстима, ово не разумеш; али незаражени овом страшћу знају, да раскош наноси ране више него трње, и изнурава душу јаче него бриге, и производи најмучније болести како телу тако и души. Бриге не муче толико колико пресићеност. Кад бесаница и бол у слепоочницама и болест у стомаку муче пресићенога, то замисли, колико је то неподношљивије од трња! Као што трње, ма с које стране додирнуто, раскрвављује руке, тако и раскош наноси рану и ногама и рукама и глави и очима — речју свима члановима тела. Она је безживотна и бесплодна као и трње, и много штетнија од овога, штетна за битне делове тела. У самој ствари она пре времена приближава старости, утупљује чувства, помрачава мисао, ослепљује проницљиви ум, испуњује тело влагом, нагомилава ђубре, проузрокује множину болести и производи велику тегобу и излишну тучност, од чега и бивају непрестана падања, честа крушења. Зашто ти, кажи ми, гојиш тело? Зар се ми спремамо да те принесемо на жртву? Или да те поставимо на трпезу? Добро је гојити живину—или боље рећи, и њих није добро, зато што када она одебља, њена употреба за храну већ није здрава за нас. Тако је то велико зло прождрљивост — она је штетна и бесловесним. Гојећи их ми их чинимо бескорисним и за њих саме и за нас, зато што од ове гојазности и храна се тешко вари и сокови труле. А оне животиње, које се не хране много и које тако рећи посте, употребљују храну умерено па врше тешке послове, и бивају корисне и за себе и за друге. Који се хране њима, здравији су; а они који употребљују за храну угојене животиње, постају слични њима, бивају лењи, болни, товарећи себе најтежим узама. Ништа није тако противно и штетно телу као пресићење; ништа га тако не руши, не оптерећује и не губи као неумерена употреба хране.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О СРЕДЊЕМ СИСТЕМУ КОД СРБА

Владика Николај са верним народом (кликни на слику)

Питаш, Теодуле, да ли је у току векова икад било покушаја у хришћанском свету, изван манастира, да се обнови првобитна хришћанска комуна из првог столећа? Било је теорија добронамерних људи у западној Европи, али није било практичних покушаја, изузев једног јединог. Од теорија најпознатије су две: једна из Италије а друга из Енглеске. Италијански философ Кампенеле написао је књигу Држава сунца, а енглески мислилац Томас Мор написао је књигу Утопија. Обе те теорије, иначе радо читане, остале су само на хартији, без икакве нарочите примене. И, обе су, поред јаке хришћанске тенденције, биле под утицајем паганског философа Платона.

Практичан покушај учињен је у Русији XIX века. Учинио га је један руски бојар и велепоседник Н. Непљујев. Загрејан вером у Христа и љубављу према сиромашним људима, он употреби своје велико имање на стварање хришћанских комуна, или киновија по Русији. Успео је да створи око 30 таквих „братских комуна“ у својој отаџбини, већином по селима, и неколико опет у иностранству, у Холандији, Белгији и другде. И по устројству и по молитвеном духу, поштењу и одушевљењу та људска братства највише су личила на ону апостолску комуну у Јерусалиму. Јер она нису била монашка, него породична, мешовита.

Покушај Непљујева трајао је неколико година, па је пропао. Нико га није схватио ни помогао, ни царска ни црквена власт. Непљујев је пророчки говорио, да ако његов покушај стварања хришћанског комунизма не успе, доћи ће у Русију неизбежно комунизам безбожни и насилни. То се и догодило. Истрошивши се и материјално и физички – овај племенити хришћанин умро је очајан на рушевинама свога дела 1905. године.

Код Срба никада у историји није било ни теорије ни практичног покушаја за стварање општег, народног или државног комунизма. Није никада зато ни било потребе. Од како су прешли у веру Христову, Срби су спонтано, без нарочитих теорија и философија, завели и усвојили и до наших дана одржали Средњи систем у погледу материјалног живота људи у селу и у граду. Благодарећи томе Средњем систему српски народ не зна у својој прошлости за економске и аграрне ратове, који су растрзали Европу кроз векове.

Мусић Стеван

Стеван Мусић

Вино пије Мусићу Стеване
У Мајдану чисто сребрноме,
у свом красном добру господскоме;
Вино служи Ваистина слуга.
Кад се хладна поднапише винa,
Ал' беседи Мусићу Стеване:
"Ваистино, моје чедо драго,
Ја ћу лећи санак боравити,
Ти вечерај, па се напиј вина,
Па пошетај пред господског двора,
Па погледај чистом ведром небу:
Је ли јасан месец на заходу,
Је л' даница на истоку звезда,
Је ли нама путовати време
На Косово лепо поље равно,
На рочиште честитоме кнезу;
Јер знадеш ли, моје чедо драго,
Кад оно смо на заклетви били,
Како нас је заклињао кнеже,
Заклињао, проклињао љуто:
- "Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош'о у бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап'о, док му је колена!"