Немој се чудити томе што је Христос назвао раскош трњем (Мат. 13, 22). Ти, који си опјањен страстима, ово не разумеш; али незаражени овом страшћу знају, да раскош наноси ране више него трње, и изнурава душу јаче него бриге, и производи најмучније болести како телу тако и души. Бриге не муче толико колико пресићеност. Кад бесаница и бол у слепоочницама и болест у стомаку муче пресићенога, то замисли, колико је то неподношљивије од трња! Као што трње, ма с које стране додирнуто, раскрвављује руке, тако и раскош наноси рану и ногама и рукама и глави и очима — речју свима члановима тела. Она је безживотна и бесплодна као и трње, и много штетнија од овога, штетна за битне делове тела. У самој ствари она пре времена приближава старости, утупљује чувства, помрачава мисао, ослепљује проницљиви ум, испуњује тело влагом, нагомилава ђубре, проузрокује множину болести и производи велику тегобу и излишну тучност, од чега и бивају непрестана падања, честа крушења. Зашто ти, кажи ми, гојиш тело? Зар се ми спремамо да те принесемо на жртву? Или да те поставимо на трпезу? Добро је гојити живину—или боље рећи, и њих није добро, зато што када она одебља, њена употреба за храну већ није здрава за нас. Тако је то велико зло прождрљивост — она је штетна и бесловесним. Гојећи их ми их чинимо бескорисним и за њих саме и за нас, зато што од ове гојазности и храна се тешко вари и сокови труле. А оне животиње, које се не хране много и које тако рећи посте, употребљују храну умерено па врше тешке послове, и бивају корисне и за себе и за друге. Који се хране њима, здравији су; а они који употребљују за храну угојене животиње, постају слични њима, бивају лењи, болни, товарећи себе најтежим узама. Ништа није тако противно и штетно телу као пресићење; ништа га тако не руши, не оптерећује и не губи као неумерена употреба хране.
Отуда мора се човек чудити прождрљивцима због тога што они не чувају себе ни онолико колико други чувају мешине. Трговци вина не пуне мешине више него што треба, да се не би провалиле; а прождрљивци неће ни толико да се брину о бедном стомаку своме, него га оптерећују храном до безмерности, испуњују себе вином до ушију, до грла и до ноздрва; а на тај начин двојако притискују дух и ону силу, која држи живот. Да ли ти је зато дат једњак, да би га до грла напунио вином и другим штетним стварима? Није зато, човече, него да би пре свега славио Бога, да би му уздизао свештене молитве, да би читао божанске законе, а потом да би могао давати корисне савете ближњим. А ти као да си добио једњак искључиво за ждерање, не дајеш му ни мало времена за свештено занимање, и целог века употребљаваш га за срамну работу. Такви људи поступају слично некоме ко би узевши харфу, са златним и добро намештеним жицама, па место да удара у њих и извлачи хармоничне звуке, натрпа на њу ђубрета и сваког гада. Ћубретом ја не називам храну но прождрљивост и сваку неумереност, јер оно што је преко мере већ не храни него шкоди. Само је стомак дат за примање хране, а уста, грло и језик дати су и за друге потребније службе; или боље рећи, и стомак није просто дат за примање хране него за примање умерене хране. Ово нам он сам показује тиме што увек вапије против нас, када га ми повредимо које каквим излиштвом; и не само да вапије него светећи се за несправедљивост, удара нас превеликом казном. Пре свега он кажњава ноге, које су нас носиле и водиле на раскошне ручкове; потом свезује руке, које су му служиле и давале тако много и тако јака јела. А многе је стомак казнио и по устима, и по очима, и по глави. Као што слуга, кад на њ натоваре нешто преко његове моћи, у сличном негодовању грди свога господара, тако и стомак, кад му се учини насиље, често квари и упропашћује поред осталих чланова тела и сам мозак. Ради тога добро је Бог уредио, кад је везао с неумереношћу тако штетне последице, да би се ти, ако нећеш по доброј вољи поступати разумно а оно и безвољно, због страха и велике невоље, научио умерености. И тако, кад знамо ово, бежимо од раскоши, пазимо на умереност. Да би се наслађивали и здрављем телесним и сачували душу од сваке болезање, те се удостојили будућег блага — благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме нека је слава и сила на век века. Амин.
Отуда мора се човек чудити прождрљивцима због тога што они не чувају себе ни онолико колико други чувају мешине. Трговци вина не пуне мешине више него што треба, да се не би провалиле; а прождрљивци неће ни толико да се брину о бедном стомаку своме, него га оптерећују храном до безмерности, испуњују себе вином до ушију, до грла и до ноздрва; а на тај начин двојако притискују дух и ону силу, која држи живот. Да ли ти је зато дат једњак, да би га до грла напунио вином и другим штетним стварима? Није зато, човече, него да би пре свега славио Бога, да би му уздизао свештене молитве, да би читао божанске законе, а потом да би могао давати корисне савете ближњим. А ти као да си добио једњак искључиво за ждерање, не дајеш му ни мало времена за свештено занимање, и целог века употребљаваш га за срамну работу. Такви људи поступају слично некоме ко би узевши харфу, са златним и добро намештеним жицама, па место да удара у њих и извлачи хармоничне звуке, натрпа на њу ђубрета и сваког гада. Ћубретом ја не називам храну но прождрљивост и сваку неумереност, јер оно што је преко мере већ не храни него шкоди. Само је стомак дат за примање хране, а уста, грло и језик дати су и за друге потребније службе; или боље рећи, и стомак није просто дат за примање хране него за примање умерене хране. Ово нам он сам показује тиме што увек вапије против нас, када га ми повредимо које каквим излиштвом; и не само да вапије него светећи се за несправедљивост, удара нас превеликом казном. Пре свега он кажњава ноге, које су нас носиле и водиле на раскошне ручкове; потом свезује руке, које су му служиле и давале тако много и тако јака јела. А многе је стомак казнио и по устима, и по очима, и по глави. Као што слуга, кад на њ натоваре нешто преко његове моћи, у сличном негодовању грди свога господара, тако и стомак, кад му се учини насиље, често квари и упропашћује поред осталих чланова тела и сам мозак. Ради тога добро је Бог уредио, кад је везао с неумереношћу тако штетне последице, да би се ти, ако нећеш по доброј вољи поступати разумно а оно и безвољно, због страха и велике невоље, научио умерености. И тако, кад знамо ово, бежимо од раскоши, пазимо на умереност. Да би се наслађивали и здрављем телесним и сачували душу од сваке болезање, те се удостојили будућег блага — благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме нека је слава и сила на век века. Амин.
Нема коментара:
Постави коментар