четвртак, 24. новембар 2011.

Владика Николај - Којим путем?


Питају нас, којим путем ви идете и којим путем треба ићи?
Наш је одговор јасан и заснован је на светом Јеванђељу и на историјској судбини нашег народа.
Ми идемо путем Крста Христова. Не смемо се ни нагнути са тога пута ни лево ни десно, а камоли сићи са њега. Јер пропаст зјапи са обе стране правога пута. Са једне стране је пропаст безверства, са друге пропаст кривоверства. Ми морамо држати иут праве вере која нас снажи и весели. Јер то и јесу истинске одлике вере која право слави Бога, која је православна. Морална снага и духовно весеље.
Ми идемо путем Светога Саве, који је ишао путем Крста Христова. Савин пут јесте пут националне цркве. Духом Божјим вођен и руковођен Свети Сава је изградио нашу националну цркву, да се у њој као у неком добром суду чува животворно пиће Христове науке и Христове силе за српски народ кроз векове и векове. То је један одмерен и умерен суд, ни сувише голем, ни сувише мален. Јер да је сувише голем, пиће би се лако покварило, а да је сувише мален, пресушило би. То јест: ни црквени интернационализам ни протестантски субјективизам, него јеванђелски национализам. Да би тако сваки народ на свету уредио своју цркву и био као једна породица Божја, а сви народи са својим црквама, везани истом вером, истим духом и узајамном љубављу, чинили једну свету васељенску цркву, једну велику породицу Божју. Ни са овога пута ми не смемо скретати ни тамо ни амо, да не бисмо пали у пропаст империјалистичког интернационализма, нити у пропаст протестантског субјективизма. Ми морамо, дакле, држати пут праве цркве, која нас је вазда херојски снажила, породично сјединила и небески увеселила. Јер то и јесу одлике праве цркве, која прво слави Бога - да запаја и снажи народ јеванђелским хероизмом, да сједињује народ једним духом у једну Божју породицу и да весели народ као децу Божју небеским весељем.
Најзад, ми идемо путем труда и одбране. Наш је труд двојак: да живимо вером и да ширимо веру православну. Наша је одбрана од клерикализма, од протестантизма и од атеизма. Морамо се непрестано и трудити око вере и бранити веру. И морамо се без престанка трудити на снажењу и одбрани своје православне цркве.
Ако неко каже: јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај "непоменик", коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио "ваплоћење у форми закона", ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује.
Жичо, црвена Жичо наша, зар ти ниси преживела са народом српским народну судбу кроз 700 година? Ко ће боље од тебе посведочити деци светосавској пут којим треба да иду?

Нема коментара:

Постави коментар