Григорије Божовић

Отац сам, а ко не воли децу? — подиже свој туробни глас чича Мојсил. — Али ето, не жалим њих. Чим је овде на Косову омркло, ја знам да смо сви за трошак Турчину. Но стар сам, деце немам више, унучади не. Ће остане пуста земља. А њу жалим. Притиснуће је душманин, па ми је тешко да умрем, а нико мој да не дочека мајку Србију, те где ми се родија дедо и татко, где смо сви плакали и молили Бога — ту да је дочекамо. Ах, авај!...
                                       (из збирке приповедака Косовска прича)

Григорије Божовић (1880  - 1845), књижевник, професор призренске богословије, један од вођа српског покрета у Македонији, а потом и посланик Народне скупштине у Скопљу. Имао је руководећу улогу у политичким и националним пословима у време када је Косову и старој Србији претила озбиљна опасност од Турака и Арнаута , непосредно пред Балканске ратове и ослобођењу ових крајева. Григорије Божовић је један од значајнијих српских међуратних писаца. Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповедака. Преостале чине путописи, краћи записи о људима и крајевима, накнадно сабрани из Политике, чији је стални и угледни сарадник био. Почетак његовог рада обележен је збирком Из Старе Србије (1908), а крај Приповеткама (1940), у издању Српске књижевне задруге. 1935. године издао је збирку приповедака Тешка искушења а 1939. године збирку приповедака Под законом - те две збирке, уз ону из 1940, садрже највредније Божовићеве приповетке. Божовићеве приповетке су тематски усредсређене на Стару Србију (највише на Косово и Метохију, једним делом на Македонију, пре свега на Битољ у којем је службовао). Пред сам крај рата комунисти су га стрељали у Београду а његов је књижевни опус остао готово потпуно непознат широј публици. Најзначајније приповетке су му: Чудни подвижник, Мучних дана, Тиваидска напаст, Кад се царства мијењају, Злате из Слатине, Њен суд и Оклопник без страха и мане.

НЕОБИЧАН МУЧЕНИК - Из збирке приповедака ''КОСОВСКА ПРИЧА'' Григорија Божовића

Одлично познавање живота
наших јужних крајева,
народних обичаја и веровања,
врлине су приповедака
Григорија Божовића.
Уз то, свакако и мајсторство у вођењу
реалистичког приповедања,
богат језик и оригиналан стил.

                           ***                    ***                    ***

НЕОБИЧАН МУЧЕНИК (Неизмишљени ликови)


Петровдански је сабор у манастиру Црној Ријеци.

Изнад Рибарића, у једном стравичном ждрелу што га издубила плаха планинска река, високо изнад њена корита у кречњачкој литици биле некад огромне, неприступачне пећине. Ту је у њима за тешких дана, не зна се кад управо, саграђена чудна црква и још чуднији конаци за калуђере. Све у стени која је имала свега неколико невеликих отвора. Црква је смештена у најдубље одељење, а иза ње су по другим пећинама распоређени за невољу манастирски конаци. Ћелије, одаје за посетиоце, велика трпезарија, скривница, коњушница и као што пристоји целитељном манастиру, дабогме и лудница. Те су просторије на два пода и са уздужним тремовима: ради њих је стена, која све пећине затвара, испробијана за онолике прозоре колике су обично арнаутске пушкарнице. Кад човек с противне стране погледа на манастир, учини му се да гледа два реда ластиних гнезда припијених уз голи, од времена као мѐд мрки крш.

Есфигменска повеља деспота Ђурађа Бранковића

Детаљ са есфигменске повеље

Есфигменску повељу издао је деспот Ђурађ Бранковић 11. септембра 1429. године, на самом почетку своје владавине а на молбу монаха манастира Есфигмена да постане нови ктитор овог манастира. Ова Повеља, која представља изузетан историјско-правни документ, израђена је у манастиру Жичи. На њој је насликан деспот Ђурађ са деспотицом Јерином и са њихово петоро деце. Илустрацијама Есфигменске повеље можемо захвалити што је сачуван лик деспота Ђурђа.

Издавањем Есфигменске повеље деспот Ђурађ је на најбољи начин наставио вековну традицију дубоке духовне повезаности српских средњевековних владарских кућа са православном црквом и Светом Гором, којој и Деспотовина, иако је далеко одмакнута на север, на Дунав, пружа достојну материјалну помоћ. Деспот Ђурађ је богато обдарио светогорски манастир Есфигмен у време када је у пуном јеку била градња његовог великог утврђеног престоног града Смедерева.

A poem by a Finnish priest, Fr. Jarmo Hakkarainen, written in 1987 about the suffering of the Serbian people

The Long Night

In my mind there stays a photograph
of a serbian priest, hanged
by the Ustaša on a church gate

From the twilight of centuries
the Serbian people have lived a long night
from the days of Stefan Dušan
an endless funeral procession
first the long centuries of plight by the Ottomans
then the Croatian fuse
ignited amid the II World War

БАДЊАЦИ

 

Срби, где ћете насећи бадњаке?
Пуна нам је гола земља крчевина;
оборила су душманска сечива,
као што у страшним поморима бива,
прадеда, деда, оца и сина.

Оборила сву шуму, и стару и младу;
пало је храшће што првог устанка се сећа,
стабла што би могла Турака да се сете,
и церићи у чијем су младом хладу
седеле последњих осветника чете.

Срби, где ћете насећи бадњаке?
Обогаљена вашим су шумама рамена,
најбољем дубљу сасечене гране,
до корена сасушене стабљике нејаке,
лешеви шумa леже на све стране.

Спушта се голо Бадње вече.
Понекад тек небо прегршт снега баци
на неме пањеве и танушно пруће.
Грче се од страха премлади бадњаци
вечерас ко ли ће доћи да их сече.

Дани нам свањују уморни и кљасти,
празничне вечери спуштају убоге.
Ко ли ће ти, попаљени српски доме,
ко ли ће ти на праг данас пасти,
бадњаке на жар да положи хроме?

Хоће ли још икад весела огњишта
уочи празника смет да се пале,
хоће ли по горама остати нам ишта?
Хоће ли пуцањ још када из мрака
грунути у поздрав донетих бадњака?

Десанка Максимовић

Top of Form

Bottom of Form

Despot Djuradj Brankovic as an Orthodox confessor and endower

Portrait from The Esphigmen Charter of despot Đurađ Branković, issued to the monastery of Esphigmen on Athos in 1429

Serbian medieval ruler despot Djuradj Brankovic (1427-1456, George Brankovitch) was known for his strong and decisive faith in God as well as for his faithfulness to the rich spiritual and national heritage. He refused to accept union with the Roman Catholics (Council of Ferrara and Florence 1438-1438) who gave false promises of military assistance against Turks. His significant answer to the Franciscan John Capistranus was as follows :

"Ninety years of my life I have lived with this faith poured into my soul by my ancestors and have, as a result, been considered by my people wise, although an unfortunate, man. Now you would like them to think , if I should change, that I became senile of old age and as the commoners say, infantile. I would rather agree to die then betray the Orthodox faith of my ancestors."

                                 +++           +++           +++
 

Coinage of Despot Djuradj Brankovic

Djuradj Brankovic as the Endower of Athos Monasteries

Branković was deemed by contemporaries as the richest monarch in all of Europe; the French knight Bertrand de la Broquierre stated the despot's annual income from the gold and silver mines of Novo Brdo (near Gnjilane in Kosovo) amassed to about 200,000 Venetian ducats. Among other of the Despot's sources of income, there are his possessions in the Kingdom of Hungary, for which expenses were covered by the Hungarian crown. The annual income from them alone was estimated to 50,000 ducats.

Since he was one of the richest monarch of his time some of the Athos monastery pledged Despot Djuradj Brankovic for a help. By God's mercy Despot Djuradj thus became a great  endower of Athos monasteries such as the monastery Esphigmenou and Agiou Pavlou.

The Esphigmen Charter of despot Đurađ Branković

In 1447-48 despot Đurađ also provided funds to the Byzantines to repair the city walls of Constantinople..

The photo shows the marble plate of Đurađ Branković about reconstruction of the Walls of Constantinople in 1448, during the reign of Constantine XI Dragaš Palaiologos, today in Istanbul Archaeological Museum.

Патријарх ВАРНАВА – КОМУНИСТИЧКИ ОТРОВ ЗА ЛАКОВЕРНИ СВЕТ

Не постоји никаква средина.
Или ћемо бити Срби,
свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова,
или – отпадници нације, интернационалисти,
тј. припадници некакве магле,
грађани белосветски, рушиоци живота и свега,
без националног поноса, без вере, без морала.

Патријарх Србски Варнава Росић (1880-1937)

Браћо и сестре,

Децо наша љубазна,

Морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства. Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја.

Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи! Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.

Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисти, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.

Здравица српском народу

Народе
Нека ти здравица ова
Буде уместо благослова
Што год радио
Деца ти се рађала

И када певао
И када сневао
И када мукама одолевао
Деца ти се рађала

И када патио
И када ратио
И када памтио па вратио
Деца ти се рађала

Није богат ко има волова
Већ синова
Није срећан ко има пушака
Већ колевки
И када жео
И када млео
И када црну судбину клео
Деца ти се рађала

Нек љубав надјача
Нек не буде плача
Осим дечијег
И када учио
и кад се мучио
И када свету тајну докучио
Деца ти се рађала

И када љубио
и кад огрубио
И када главу с рамена губио
Деца ти се рађала

Јаки нек се свађају
Глупи нагађају
Теби нек се рађају
И када кадио
И воће садио
И кад се љутио и богорадио
Деца ти се рађала

Даће Бог да роди зоб и узри клас
Да буде и за коње и за нас
И када Свеца славио
И када школу правио
И кад се у чуду чудом бавио
Деца ти се рађала

Написао: Љубивоје Ршумовић

Страдање због вероисповедања

„Много су претрпели српски свештеници и српски сељаци због свог одлучног става против јеретичког Запада. Свештеници су исмевани као ”русофили„ и ”назадњаци„, а српски сељаци као ”непросвећена маса„, као ”глупи сељаци„. И то не толико од оних ”немачкара„, од оних калаисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова школованих на Западу. Они су били цвеће према овима. Ови су представљали бесну клику и безбожну хорду агената западне ”културе„, ”просвећености„, ”прогреса„. Нове потурице, још опасније од старих потурица. Све што је српско они су одбацивали као турско, а све што је турско они су презирали као азијатско. Међутим нису познавали у суштини ни шта је српско ни шта је турско ни азијско. Плиткоумни ”коми воајажер„ западних трговаца. Издајници већи и ужаснији од Вука Бранковића.”

Св. вл. Николај Велимировић

УЗ НАРОД ПРОТИВ ВЛАДИКА КОЈИ СУ ЗА ПАПСКИ ПРИМАТ НАД СРБИМА

Ми нигде нисмо видели да је неки папа радио нешто за нашу државу, а видели смо га увек на страни наших непријатеља. /…/ Кад је била у питању Црква и њена независност, наш народ се борио, чак и против њених владика. Кад је један владика у Црној Гори признао био папу за поглавара, одмах га је народ засуо камењем“.

Свети Владика Николај Велимировић
Из беседе у  Лесковцу, 29. новембра 1937

Свети Сава

Престо га је чек^,о - он га није хтео
Он је нешто више духом заволео,
Одазв^,о се даљном лелеку и вриску
Па је загрлио будућност србинску.
Он се скромно сиђе с краљевских висина,
Цвет жртвова плоду;
Он неће да влада, он хоће да служи,
Богу и свом народу.

" Веру ћу да крепим, православље ширим
Кроз ту маглу сиву;
Темељ ћу да градим, цркву ћу да зидам,
Али цркву живу."
И та нам је вера спасавала оце
Од многих пропасти;
Та ће иста вера - о хвала ти, Саво! -
И унуке спасти.

СРБИМА У МИТРОВИЦИ НА КОСОВУ који су започели зидати цркву, храм Светог Саве

Детаљ фреске из Богородичине цркве - Пећка патријаршија

Ја не снивам... моју душу

Анђеоска дижу крила,

Па Косову лети равном,

Да вас грли, браћо мила!

Да вас грли, и да љуби

Ваше лице, ваше чело,

На које је мутно доба

Мученички в'јенац сплело;

Да вас љуби, да вам сузом

Своју вељу радост каже:

Благо роду, благо земљи,

Гдје се братац с братом слаже!

Ви сте браћа, ви сте људи,

Зажижници српске зоре, -

Свете сјенке са Косова

Благослов вам данас зборе!

Ц'јело Српство данас клечи

И крст часни меће на се,

А молитва чиста, света

У висини таласа се:

"Дај им, Боже, воље јаке,

Да издржат' муке могу,

Да доврше свето дјело,

Посвећено теби - Богу;

Па кад кубе сјајног храма

У твом јарком сунцу сине,

И забрује звона света

Јасним звуком са висине,

Чуј молитву њиног срца,

Чуј им жеље, чуј им гласе...

Па нек' јекне Шар-планина:

Српству зора родила се!"

1896. 

АЛЕКСА ШАНТИЋ