Антоан Рокс је живео у Тулузу. Био је официр Легије части и носилац многих француских ратних одликовања, а од српских, имао је две Обилићеве медаље за храброст. По завршетку Првог светског рата, његова кућа је у свако доба била отворена за српске студенте који су се школовали у Француској.
...Знао сам да се у рату могу догађати свакојака чуда и свакојаки обрти. Изненађења је увек могло бити напретек. Никад се није знало где ћемо омркнути, а где осванути и шта ћемо у току дана или ноћи доживети...
...Па ипак, било је догађаја којима сам се ја, Антоан Рокс, млади француски официр за везу, чудио. Имао сам међу српским војницима искрене другове и пријатеље; неки су погинули пред мојим очима, ја сам их сахранио...У неким случајевима њихово понашање је било веома чудно. Готово необјашњиво. И то је, за мене, једно од ратних чуда...
...Ови људи су у туђини, без крова и огњишта, без својих најмилијих. Све то знам, као што знам да су им огњишта разорена, старе мајке уцвељене, сестре и жене понижене...И знам шта хоће српски војници: хоће у своју отаџбину,хоће својим мајкама и својој деци. Али, не дају им. Ко им не да? Људи, готово истог језика, исте вере, истих обичаја...Укратко: не дају им Бугари!...
...Знао сам да се у рату могу догађати свакојака чуда и свакојаки обрти. Изненађења је увек могло бити напретек. Никад се није знало где ћемо омркнути, а где осванути и шта ћемо у току дана или ноћи доживети...
...Па ипак, било је догађаја којима сам се ја, Антоан Рокс, млади француски официр за везу, чудио. Имао сам међу српским војницима искрене другове и пријатеље; неки су погинули пред мојим очима, ја сам их сахранио...У неким случајевима њихово понашање је било веома чудно. Готово необјашњиво. И то је, за мене, једно од ратних чуда...
...Друго смо ми, Французи; и ми се тучемо с Немцима и Бугарима, али међу нама нема ничег заједничког. Између ова два народа, између Срба и Бугара-много је заједничког! А мржња-кипти! Ево, ровови су на 20-30 метара и речи, уз митраљеске и пушчане метке, прелазе с једне на другу страну ровова. Све што псују српски војници, псују и бугарски. И све то-истим језиком...
...Питам свог ратног друга и пријатеља, Драгољуба Савића, младог официра из Београда, зашто је то тако, зашто се два братска народа овако крвнички боре на живот и смрт...Зашто сада Бугари не дају Србима да се врате у своју земљу?
И Савић ми објашњава: не дају нам, вели, јер им је тако наређено! Бугарски војник једино зна да мора да се бије са својим братом, да гине и крв пролива. Друго ништа не сме да зна и не сме друкчије да мисли. Њима, бугарским војницима, наређује неко ко није Словен, кроз чије жиле не тече словенска крв. Он је овамо упућен у име штаба удружених Централних сила и његова је дужност да се овде, на словенској земљи, пролије што ивше братске крви...Погледајте, вели ми Савић, како се судбина поиграва тим народом. Гледајте те војнике како пијани јуришају на нас и падају покошени! Како кидишу, хоће зубима да кољу! Зашто се тако понашају? Зато што их опијају и тако у њима убијају свест ко су и шта су, коме припадају и зашто гину...А ко неће да јуриша - ено, чека га позади официр с револвером, јер је и њему наређено да пуца у своје војнике...Јесте, тако је то. Рат је велико људско проклетство. Све је у њему могућно. Па и ово између нас и Бугара: ту смо, на истој линији, на удаљености од тридесетак метара; они су на нашој земљи, окупирали су је, ми хоћемо тамо, у своју земљу, да је ослободимо, и не остаје нам ништа друго него да силовито ударимо један на другога и да пролијемо крв...
И, заиста, био сам сведок тог страшног проливања крви: гледам, на Ветернику, како српски и бугарски војник истовремено падају прободени бајонетом...Горе, на вису, српски војници јуришају да освоје највишу тачку и да на њој истакну своју заставу, али бивају покошени, па се на том месту још вијори бугарска. Али, не задуго, само неколико минута, јер поново јуриша српски батаљон и осваја...Бугарски војници беже, предају се, међу њима има и официра. И, ево, за мене, невиђеног чуда: Срби показују болећивост према бугарским заробљеницима! То заиста не могу да схватим. Јесте, иста вера, исти обичаји, безмало исти језик, али-не знам за такву болећивост на другој страни...Напротив, бугарски војници су убијали српске заробљенике, палили су куће недужних грађана, силовали девојке и жене, а српске младиће регрутовали у своју војску...
Код Битоља, сећам се, заробљено много бугарских војника. Гладни. Срби им деле храну. Чини ми се да им дају боље порције него-својима! Та болећивост ми је несхватљива...Међу заробљеницима је и један мајор: као да је изгубио свако достојанство! Прича како су за рат криви други, као да су их посвађали, а неће да помене да је и он, можда, убио свог војника зато што овај није хтео да јуриша на своју браћу с друге стране рова...А сада, као заробљеник, прича како су они и Срби браћа по свему, како су се заједничким снагама борили 1912.године против Турака...Све је то истина, знам, али знам још нешто: већ следеће године, мучки, напали су своје савезнике и браћу! Тучени су, али им се прилика за освет указала 1915.године када су, уверени у непобедивост немачког оружја, напали своју браћу поново с леђа...Све то знам, јер су ми сви војници и официри из српских трупа о томе говорили...
...И тако, из битке у битку: не зна се која је тежа, у којој је проливено више крви...Српски и француски батаљони јуришају...Просто сатрвени, бугарски војници би да се предају, али не Србима. Предали би се Французима. Као-боје се освете...Не знам зашто се тога боје, кад сам на лицу места видео како се поступа са бугарским заробљеницима... Само једна десетина српских војника, испред Ветерника који су Бугари узалуд и крваво бранили, заробила је-тридесет Бугара. Био сам сведок њиховог заробљавања. Премрли од страха јер је један српски војник рекао : ''Требало би их све побити...'' Међутим, други војници кажу да им неће ништа нажао учинити, да ће их предати штабу. У међувремену, почеше да разговарају...И тако, српски војник сазнаде да његов заробљеник обрађује поље као и он, истом таквом ралицом, као што је његова, сличним воловима...И гле ратног чуда: српски војник се готово расплакао над судбином свог заробљеника-даје му пола свог војничког хлеба! Даје му своје следовање! И други војници, видим, разговарају са својим заробљеницима: код свих исто осећање-болећивост! У рату се хватају за гушу, један другог пробадају бајонетом, кољу се зубима, али кад га зароби-српски војник даје бугарском пола свог војничког хлеба! Тада заиста то нисам могао да разумем. Касније сам схватио величину праштања, јер само велики народ може да прашта...
Нема коментара:
Постави коментар