субота, 01. октобар 2011.

Никољско јеванђеље


Прва страна Никољског јеванђеља
Године 1820., обилазећи српске манастире, стари манастир Никоље посетио је Вук Стефановић Караџић и том приликом ,,открио“ један изузетно стар и вредан рукопис који се налазио ,,у соби једне кућице, управо више Мораве, на рафу према Морави, а осталијех више листова нашао просуте...“. Шест година касније, Вук је, у алманаху ,,Даница“, скренуо пажњу јавности на архаичан и вредан рукопис који је видео у Никољу приликом обиласка овчарско-кабларских манастира да би лета 1854. године Вуков зет, а професор Лицеја, Алекса Вукомановић и сам посетио манастир и од калуђера узео (није познато да ли га је само позајмио или је пак купио) овај рукопис. Вукомановић потом одлази у Београд са намером да књигу проучи и покаже чувеном филологу и историчару Јанку Шафарику. Алекса Вукомановић израђује први опис овог старог рукописа. Након тога, Вук Караџић започиње преписку са Ђуром Даничићем, а рукопис добија име Никољско јеванђеље, по манастиру у коме је нађено. Јеванђеље је три пута одношено у Беч да би се на крају нашло у Београду, у Народној библиотеци Србије, где је донето 1864. године. Исте године Ђура Даничић издаје превод Никољског јеванђеља штампаном црквеном ћирилицом, а 1903. Јеванђеље је заведено у каталогу Народне библиотеке Србије, где се чувало све до 1914. године.

Не зна се тачно које године је настало Никољско јеванђеље нити ко га је написао, а није познато ни како је доспело у манастир у коме је нађен. Међутим, Ђура Даничић је мишљења да су Јеванђеље написале две особе, од којих један Хвал крстјанин аутор Хваловог зборника, а други непознат. Ову теорију подржали су многи, а међу њима и Вера Јерковић која је, након палеографске анализе  Хваловог зборника, који је 1404. године написао Хвал крстјанин за Херцога Хрвоја, анализирала словне облике Никољског јеванђеља и дошла до закључка да је рука која је написала Хвалов зборник заиста она која је написала и одређени део текста Никољског јеванђеља. Друга особа која је учествовала у изради рукописа није позната, мада се претпоставља да је то могао бити неко ко се учио преписивању књига у истом центру где и Хвал крстјанин, а могуће и од самог Хвала. 


Такође, Даничић је веровао да су оба ова рукописа, Никољско јеванђеље и Хвалов зборник, настала у приближно исто време те да није сигурно да ли је Хвал прво почео да пише Никољско јеванђеље да би га потом прекинуо ради Зборника, или је заправо неки сасвим други разлог био у питању, никада нећемо сазнати.  Никољско јеванђеље је рукописна књига писана на пергаменту, крајем 14. или почетком 15. века (мада није искључено да је настала још у 13. веку), величине 16x10,5 cm, са 144 листа и по 17 редова текста на свакој од страница које су украшене илуминацијама, иницијалима и заставицама, са златним и сребрним детаљима. Рукопис је посвећен четворици јеванђелиста - Матеји, Марку, Луки и Јовану па свако поглавље почиње украшеним иницијалом и раскошном вињетом, илустрацијом заштитног знака једног од јеванђелиста – анђелом (Матеја), крилатим лавом (Марко), крилатим волом (Лука) и орлом (Јован). Језик Никољског јеванђеља је српскословенски, са елементима народног говора. Писмо којим је Јеванђеље писано је ћирилско уставно писмо, а правописом глагољских књига који је у српској писмености био потиснут током 13. века. Мада постоје многи заступници теорије да је писмо којим је Јеванђеље писано заправо босанско писмо звано босанчица11, наводно, писмо сасвим другачијег изгледа од српске ћирилице, та тврдња заснива се на томе да Јеванђеље представља српску редакцију босанског рукописа што су многи протумачили као, једноставно, босански рукопис и, коначно, књигу довели у везу са скрипторијумом Твртка I, краља у Босни па се тиме искључује свака везаност за Србију. Па ипак, Алекса Вукомановић, у свом писму Вуку 1855. године, описујући Никољско јеванђеље каже како: ,,...српштине и у ријечима и у словима находи се у њему више него и у једном између приличнога броја другијех рукописа, које сам ја до сада виђао и читао.“

Један од најлепших српских средњовековних рукописа, Никољско јеванђеље, некада је био у власништву манастира код Овчар Бање, а данас се чува у Ирској. Од времена свог настанка, па до данашњег дана, овај изузетно драгоцен споменик српске културне баштине, превалио је дуг и мистериозан пут. Након што га је 1820. године Вук Караџић ,,пронашао“ у манастиру Никоље, а Алекса Вукомановић однео из истог 1854., Јеванђеље је од 1864. године свој живот наставило у Народној библиотеци Србије, добивши свој број у каталогу библиотеке и место на њеним полицама. Све до 1914. године Јеванђеље је чувано у Народној библиотеци Србије, да би му се у Првом светском рату изгубио сваки траг. За време евакуације током Првог светског рата, из збирке раритета Народне библиотеке, јула 1914. године, издвојено је 56 најдрагоценијих и највреднијих рукописних и штампаних књига, међу којима и Никољско јеванђеље, и смештено у дрвене сандуке који су се потом нашли на путу ка Косовској Митровици. На том путу, на нишкој железничкој станици, сандуцима се губи сваки траг. Прилике у Србији од тог периода биле су и више него неповољне, уследио је Други светски рат током кога је у неповрат отишло непроцењиво културно благо српског народа. 



Тек након рата, 1964. године, дошло се до сазнања да се део изгубљеног српског културног блага, између осталог и Никољско јеванђеље, чува у библиотеци приватног колекционара сер Честера Битија у Даблину. Наиме, тражећи мишљење о неким словенским рукописима који су се налазили у овој чувеној библиотеци, лондонски слависта Џон Барникот обратио се археографу Владимиру Мошину, шефу Археографског одељења Народне библиотеке Србије, за помоћ. Након што је прегледао снимке текстова које му је Барникот послао, Мошин закључује да су у питању давно нестали рукописи који су до Првог светског рата били чувани у Народној библиотеци Србије. Реч је, заправо, била о три српске средњовековне књиге: Никољско јеванђеље (крај 14.- почетак 15. века), Српско четворојеванђеље (крај 13.- почетак 14. века) и Празнични минеј Божидара Вуковића, штампан на пергаменту 1537. године. Како су ове драгоцене књиге, нестале у ратном вихору, доспеле у библиотеку сер Честера Битија у Ирској, није сасвим познато. Према неким изворима сер Честер Бити је као пасионирани колекционар, приликом свог боравка у Србији након Првог светског рата, куповао уметнине по Косову и том приликом до њега је доспело и чувено Никољско јеванђеље. Све до 1966. године о Никољском јеванђељу није се знало ништа. Године 1968. Владимир Мошин у ,,Библиотекару“ за ту годину, пише о пронађеним оригиналима где, између осталог, о Јеванђељу каже да је то: ,,најкалиграфскији споменик босанске школе који је до сада познат“, као и да је писано у узорном скрипторијуму са јаким рашким утицајем у последњој четврти 14. века.

Иако се дошло до сазнања о томе да Никољско јеванђеље ипак није изгубљено, то се не може тврдити сасвим поуздано. Како је Јеванђеље још средином 19. века окарактерисано као босански рукопис то су данас шансе за његово враћање у Србију изузетно мале или никакве. Идеја о враћању ове књиге у земљу покушала је да се реализује још 1989. године. Тадашњи директор Народног музеја у Чачку Милован Вуловић и Родољуб Петровић, дописник листа ,,Политика“ из Чачка, су преко новинара ,,Политике“ у Лондону сазнали да се Никољско јеванђеље заједно са остале две српске књиге и даље налази у библиотеци сер Честера Битија и том приликом се информисали о могућностима добијања фотокопија ових књига. Међутим, све до 2003. године, даљих помена о томе није било. Директорка библиотеке ,,Владислав Петковић Дис“ из Чачка, Даница Оташевић јуна 2003. започиње преписку са Министарством спољних послова СЦГ и Дирекцијом за међународну културну сарадњу, с намером да обезбеди копију ове староставне књиге. Већ јула исте године стигао је и одговор од амбасадора Србије у Лондону, проф. др Владете Јанковића, у коме каже да: ,,нема апсолутно никаквих изгледа да се оригинал рукописа Никољског јеванђеља на било који начин врати у земљу, јер је у Каталогу дигиталних рукописа који се чувају у Великој Британији овај рукопис означен као ,,босански“ те би то отворило питање репатријације“. Ова преписка је трајала годину дана и, коначно, марта 2004. године од проф. др Владете Јанковића стигла је вест да је љубазношћу директора библиотеке сер Честера Битија у Даблину, др Мајкла Рајана, успео да добије микро филм Никољског јеванђеља, при том добивши обећање др Мајкла Рајана да ће, када се створе могућности за то, добити и дигиталну копију у боји овог рукописа. Маја 2004. године микро филм Јеванђеља уручен је Даници Оташевић која већ августа исте године упућује молбу библиотеци сер Честер Бити да се у Србију пошаљу копије и остале две књиге које се налазе у тој библиотеци. Др Мајкл Рајан испоштовао је молбу и јула 2005. године послао дигиталне записе – два CD-а Никољског јеванђеља у боји и по један DVD Српског четворојеванђеља и Празничног минеја. Годину дана касније, приликом посете Ирској, саветник у Министарству правде Владимир Давидовић одлучује да посети чувену библиотеку сер Честер Бити и погледа оригинале српских књига за које је чуо да се налазе у овој библиотеци. Вративши се у Србију, одлучује да, уз помоћ пријатеља, уради фототипско издање Никољског јеванђеља. Захваљујући Владимиру Давидовићу, његовој жељи и упорности, недавно је објављено изванредно, луксузно фототипско издање Јеванђеља у 100 примерака које садржи две књиге: фототипско издање у боји са величином снимака као у оригиналу и обновљено Даничићево издање, као и неколико прилога који се тичу историјата рукописа.

Необичне историјске околности које су довеле до тога да се у Србији данас чува фототипско издање вековима старе и ванредно значајне рукописне књиге какво је Никољско јеванђеље али, нажалост, не и њен оригинал у многоме сведоче о богатству српске културне баштине и значају исте у свету. Никољско јеванђеље се данас чува далеко од места где га је први пут видео Вук Караџић и далеко од земље у којој је настало, а по свему судећи, тако ће и остати. Нажалост.

Текст преузет са сајта: www.scribd.com

Нема коментара:

Постави коментар