The Inscription on Kosovo memorial coulmn by St. Stefan Lazarevic

Fresco of St. Stefan Lazarevic from Manasija monastery

St Lazar’s son, St. Stefan Lazarević, had a memorial column inscribed at the site of the battle with a description of the events that took place there. Addressing any man ‘who enters the Serbian land’, the son calls his father ‘the soundest tower of devoutness who possessed the widest expanse of good sense and depth of wisdom’, and then of the battle:

'What Christ wanted, he(St. Lazar) loved; and to that cause, by his own will, he sacrificed himself and all of his men under his command: brave heroes, courageous heroes, real heroes, in word and deed.

Натпис на мраморном косовском стубу - Деспот Стефан Лазаревић

Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.

Поука Светог Саве

Манастир св.Кирила и Методија

ДОСТОЈЕВСКИ О МОЛИТВИ, О ЉУБАВИ, И О ДОТИЦАЈУ СА OНИМ СВЕТОВИМА

Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, сине ново осећање, а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао, и која ће те изнова охрабрити, и разумећеш да је молитва васпитање. Још запамти: свакога дана, и кад год само можеш понављај себи: "Господе, смилуј се на све који су данас пред Тебе изишли", Јер сваког сата и сваког тренутка хнљаде људи остављају живот свој на овој земљи, и душе њихове долазе пред Господа - а колико се много њих са земљом растало усамљених, никоме незнаних, у тузи и терету душевном, за којима нико неће зажалити, неће чак ни знати за њих да ли су живели. И гле, можда ће се с другог краја земље уздићи твоја молитва ка Господу за покој душе његове, макар ти њега никако и не знао, нити он тебе. Како ли слатко и умилно мора бити души његовој, која је у страху стала лред Господом, да осети да се у тај час и за њега неко Богу моли, да је остао на земљи човечански створ који и њега воли. А сам Бог ће милостивије погледати на обоје вас, јер кад си већ ти онога толико пожалио, колико ли ће га више пожалити Он, који је бесконачно милосрднији и љубазнији, него ти, И опростиће му тебе ради.

Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека и грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи. Волите све створење Божије, и целокупно, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар - и тајну ћеш Божију разумети у стварима А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас!

Манастир Нови Стјеник

Why did Goethe learn Serbian ?

Friedrich Griesendorf, who died in 1958, was a very educated man. He was at one time a court clergyman for the German Kaiser, Wilhelm II. After World War II, he was a pastor in the Eversburg church parish where a camp of Serbian prisoners of war was located. Before retiring, he dedicated these lines to his German parishioners:

The type of a Serbian officer raised in the countryside

"Our country lost the war. The English, Americans and Russians won. Maybe they had much better equipment, larger armies, better leadership. In reality, it was an explicit material victory. They took the victory. However, here among us is one nation that won another more beautiful victory, a victory of the soul, a victory of the heart and honesty, a victory of peace and Christian love. THEY ARE THE SERBS. We knew them earlier, some a little and some not at all. But we all knew what we did in their homeland. We killed hundreds of the Serbs who defended their country for one of our soldiers who represented the occupier -- the oppressor. And not only that, we looked favorably when others shot at Serbs from all side, the Croatians, the Italians, Albanians, Bulgarians and Hungarians. Yet we knew that among us in the prisoner of war camps were 5,000 Serbian officers, who earlier were the elite of the society and, who now resembled living skeletons, exhausted and spent from hunger. We knew that among the Serbs smoldered the belief 'He who does not revenge is not sanctified'."

Зашто је Гете учио српски језик

Проповед коју је одржао немачки протестантски свештеник Фридрих Грисендорф године 1945. у свом селу Евербургу крај Оснабрика, где се тада налазило на хиљаде српских заробљеника.

"... Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но, то је, у ствари, изразито материјална победа. Ту победу однели су они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, друкчију победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби!

Ми смо их раније само површно познавали. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу, за једног нашег убијеног војника, који је, иначе представљао власт окупатора - насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Италијани, и Хрвати, и Мађари, и Шиптари, и Бугари, и... Знали смо да се овде међу нама налази 5000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да "ко се не освети - тај се не посвети" и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.

Српски официр

Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми с њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?

Кад су покидане логорске жице и кад се пет хиљада живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу, поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше - Србија!

Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгајани у њиховом светосавском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео... Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед!"

+Orthodox+Brothers+

May 6 (April 23 on the Orthodox calendar) was the day of Pascha, Orthodox Easter. In a cell block used by Catholic priests to say daily Mass, several Greek, Serbian and Russian priests and one Serbian deacon, wearing makeshift vestments made from towels of the SS guard, gathered with several hundred Greek, Serbian and Russian prisoners to celebrate the Paschal Vigil. A prisoner named Rahr described the scene:

St. Ekaterina of Attica, the New Martyr and Orthodox confessor+

St. Ekaterina Ruti, Orthodox Calendar confessor

Ekaterina Ruti was a 27 year old mother of two children and a wife who was killed in the riots in 1927 when the Greek police, sent and urged by the New Calendar clergy, tried to prevent pious Greek people and their priest faithful to the Orthodox Calendar to hold the all-night vigil service on the Feast of the Holy Archangels according to the Orthodox Calendar in the town of Mandra, Attica. After the vigil started the armed police furiously started to break the windows and the doors of the church swearing and shouting threats in order to disperse the faithful flock. Despite of that the believers who previously locked themselves in the church continued the all-night vigil. After the liturgy was over the faithful people got out of the church previously surrounding and protecting their priest with their bodies. They shouted to the police that their priest is not Juda, and that they can get hold of him just over their bodies.
Enraged the police started shooting in the air. One of the bullets wounded Angelina Katsareli. Some of the believers dispersed, but others didn't back off and stayed with their priest. One of the policemen raised his gun in order to hit the priest with the butt. St. Ekaterina bravely stood forward in front of him and protected the priest with her body. The policemen stroke her severely on her head. Bleeding she dropped dead in front of the church. The last words she whispered were :"Panagia Mou"+

*The icon is the work of His Grace bishop Akakije Stankovic (STOC)

Fr. Seraphim Rose on Educating Children

“We must be ready every day to answer the influence of the world by the principles of a sound Christian upbringing.

This means that what a child learns at school must constantly be checked and corrected at home. We cannot assume that something he is going to learn at school is simply something that is profitable or secular and has nothing to do with his Orthodox upbringing. He may be taught useful skills and facts (although many schools in America today are failing miserably even at this; many school teachers tell us that all they can do is keep the children in good order in class without even teaching them anything), but even if he gets this much, he is also taught many wrong attitudes and philosophies. A child’s basic attitude towards and appreciation of literature, music, history, art, philosophy, even science, and of course life and religion—must come first of all not from school, for the school will give you all this mixed up with modern philosophy; it must come first from the home and Church, or else he is bound to be miseducated in today’s world, where public education is at best agnostic, and at worst openly atheistic or anti-religious. Of course, in the Soviet Union all this is forced upon the child, with no religion whatsoever and an active program of making the child an atheist.

Parents must know exactly what is being taught their children in education courses, which are almost universal today in American schools, and correct it at home, not only by a frank attitude to this subject (especially between fathers and sons—a very rare thing in American society), but also by a clear setting forth of the moral aspect of it which is totally absent in public education.

Parents must know just what kind of music their children are listening to, what is in the movies they see (listening and seeing together with them when necessary), what kind of language they are exposed to and what kind of language they use, and give the Christian attitude to all this.

Руски духовници - обновитељи српских манастира

У књизи ''Руски духовници-обновитељи српских манастира'' проф. Тарасјев одлучио се да прикаже житија схиархимандрита о. Амвросија (Кураганова), игумана Миљковског и мати игуманије Катарине Леснинско-Хоповске (Јефимовске).

Проф. Андреј Тарасјев аутор књиге убраја мати Катарину Хоповску у обновитеље српских манастира, мада је она, у ствари, била обновитељ васколиког женског монаштва у Србији у 20. веку.

Преподобна мати  Ekатeрина Хоповска и Леснинска

Грофица Јевгенија Борисовна Јефимовска, након монашења Катарина, студирала је књижевност и теологију, а затим се бавила просветитељким и добротворним радом. По добијању благослова од чувеног оптинског старца Амвросија, у октобру 1885. године стиже са сестринством у село Лесну у Подљашју, у данашњој Пољској. На почетку су  живеле у напуштеним амбарима, а најближа црква, основана 1576. године, била је удаљена 2 километра. У наредних 30 година, захваљујући мати Катарини и њеним сестрама, Леснинска обитељ се повећава на пет стотина монахиња које збрињавају преко хиљаду сирочади! А покровитељи манастира постају нико други до свети Јован Кронштатски и император Николај Други!

Прва бразда

Уврх села Велике Врбице, чак горе - већ под планином Вратарном - види се одовуд, с Латковачких погледи, скромна сеоска кућица и уз њу две-три зградице.

То је кућа удовице Мионе. Покојни Сибин Џамић погинуо је у другоме рату иза Јанкове клисуре. И сад се причају приче о Сибиновом јунаштву и куражи. Ко га год спомене у Великој Врбици, свак ће рећи: "Бог да га прости!..." 

Његова Миона остаде самохрана с троје сирочади. Два синчића и једна кћи. Све једно другом до увета. Најстаријем, Огњану, беше тек седам година. Сеоску кућу не може задесити грђа несрећа него кад остане без мушке главе.

Та је несрећа задесила још многе куће у овоме крају. Многа удовица жалила је и прежалила свога домаћина. После годину-две дана нека се преудаде; нека оде у род и одведе своју децу туђем оцу. Сибинова Миона не хтеде се угледати на своје, по несрећи, друге. Отресита и вредна жена прихвати у своје руке и тешке ратарске послове...

Миони се све чинило - доћи ће Сибин, па како ће му погледати у очи кад затече своју кућу растурену и пусту!...

Покојни Сибин има доста браће и братанаца, одељака. Сви су вредни, отресити, добродушни људи. Нема дана кад се који од њих не сврати кући Миониној - да јој помогне штогод.

Највише је помагао Миони млађи брат Сибинов, Јеленко.

O, радуј се

Горе наше пропојте весељем:
Јарко вас је походило сунце,
Јарко сунце Богом даровано,
Да вас новим огрије животом
И напоји изворима живим.
О, радуј се, лавро седмовратна
Света Жичо на Морави хладној!

Ужди своје пламене олтаре,
Отпој славу Богу великоме,
Задужбино Богу посвећена;
Испод твојих мирнијех сводова
К'о глас божји кад спасење јавља
Нек' зазвоне звона освештана
Благим звуком васкрснога славља!

БОГОМ СКРИВЕНИ СВЕТИТЕЉИ

После другог светског рата, у круговима руске емиграције појавила се брошура под насловом ''Зашто и ја верујем у Бога''. Аутор брошуре, који је некада био пилот ГПУ-а - атеиста, описује како му је било наређено да уходи групу свештеника и монаха који су се скривали високо на Кавказу. То је морало бити негде почетком рата. Једног дана, пилот је на високом платоу спазио групу људи у бедној и подераној одећи. Када су угледали авион, почели су да беже. Пилот је јасно видео како они, очигледно бежећи у правцу свог скривеног скровишта, заправо срљају у провалију која их је делила од остатка тог планинскког платоа. Када су стигли до амбиса, начинили су крсни знак и , на пилотово крајње запрепашћење, наставили да трче кроз ваздух, док, безбедно стигавши на другу страну, нису ишчезли из вида у каменитим гребенима. Запањени пилот преобратио се истог тренутка и почео да верује у Бога који је сакрио своје верне слуге од очију злих људи, али му је ипак дозволио да, на спасење своје душе, буде сведок тог великог чуда светитеља руских катакомби.

MIDNIGHT PRAYER

An old village church full of light,
of women in their kerchiefs and gray haired old men,
of children who have just learned to walk or still are at the breast,
the ancient shroud of Christ put out before the altar,
decorated with lily-of-the- valley flowers.

The icon lamp at the door cast a flickering light,

the semidarkness has a scent of incense and of candles.
Christ lies there helpless, his body full of wounds,
and round his brow is fixed the crown of thorns;
the pallor of his face is paler than the moonlight --
he's the most pitiful of all earth's mortals.

Отаџбина

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, -
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит можда , поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
"Отаџбина је ово Србина!"

Ђура Јакшић

Свети Василије Велики - Беседа против зависти

1. Бог је благ и достојнима даје добро. Ђаво је, пак, лукав и ствара свако зло. Благог прати незавидљивост, а ђавола свуда следи завист. Чувајмо се, браћо, страсти зависти како не бисмо постали заједничари у делима ђаволским и како на крају не бисмо били изложени истом суду. Онај ко се погорди доспева на суд ђаволски. Како ће, онда, завидљивац избећи суд који је уготовљен ђаволу? У људским душама се не може укоренити страст која би била погубнија од зависти. Она мање шкоди другима, већ је прво и непосредно зло за онога ко је поседује. Завист нагриза душу у којој живи као што рђа нагриза гвожђе. Тврде да се ехидне [тј. змије отровнице] рађају тако што прогризу утробу која их је носила. Слично и завист по природи прождире душу у којој се зачела. Завист је жаљење због добробити ближњег. Стога завидљивцу никада не недостаје жалост и огорченост. Да ли је на њиви ближњег добра жетва? Да ли његов дом обилује свим животним добрима? Или је можда он увек радостан човек? Све [наведено] јесте храна за завидљивчеву болест и за увећање његовог бола. Стога се он нимало не разликује од нагог човека кога сви рањавају. Је ли ко одважан? Је ли је ко здрав? Завидљивац је опет погођен. Уколико је неко други лепши, завидљивац ће [доживети] нови ударац. Уколико неко превазилази многе својим душевним преимућствима, уколико обраћа на себе пажњу и суревњивост својом разборитошћу и снагом речи, уколико је богат и уколико га славе због великодушности његових дарова, због срдачности према невољницима, добијајући многе похвале од оних које је обасуо доброчинствима, завидљивац добија позледе и ране у самом срцу. Тешкоћа његове болести се повећава стога што није у стању да о њој говори. Он корача повијено и снужден је: он је збуњен и јадикује, пропадајући од зла. Међутим, када га упитају за страст, он се стиди да огласи своју несрећу и да каже: "Ја сам завидљив и огорчен и сатиру ме добра мог пријатеља. Ја плачем због радости брата и не могу да гледам туђа савршенства. Напротив, добро стање ближњег ја сматрам својом несрећом". Кад би желео да призна истину он би нешто слично требало да каже. Међутим, он неће да призна ништа и дубоко у себи задржава болест која прождире и изједа његову утробу. 

2. Он не позива лекара због болести и не може да нађе лек који би удаљио страст, премда су Писма препуна сличних исцелитељских [средстава]. Напротив, он једину утеху очекује од зла, тј.од призора пада некога од оних који побуђују његову завист. Постоји једна граница његовој мржњи: да види да је онај ко побуђује завист постао јадан (премда је био блажен), и да је онај кога је сматрао достојним суревњивости постао достојан сажаљења. Он се примирује и постаје пријатељски [расположен] тек кад види да[човек] плаче или се жалости. Он се не радује заједно са радоснима, али лије сузе са ожалошћенима. Животни преокрет у коме је човек из среће пао у несрећу он не оплакује из човекољубља или због састрадавања. Напротив, претходно стање он хвали да би му несрећу учинио још тежом. Сина који је умро он хвали и велича хиљадама похвала, говорећи: "Како је био прекрасан. Како марљив и за све способан". Међутим, док је младић жив његов језик није био у стању да изговори похвалну реч. Уколико види да и други почињу да га хвале, он се опет мења и почиње да завиди покојнику. Он се диви богатству након што пропадне. Телесну лепоту, снагу и здравље хвали тек када наступи болест. Уопштено, он је непријатељ онога што постоји и пријатељ онога што је пропало.

Прва архијерејска литургија преосвећеног владике Акакија у врдничком манастиру Св. Кирила и Методија

Пред почетак празничне јутарње службе

Целивање икона