Руски духовници - обновитељи српских манастира

У књизи ''Руски духовници-обновитељи српских манастира'' проф. Тарасјев одлучио се да прикаже житија схиархимандрита о. Амвросија (Кураганова), игумана Миљковског и мати игуманије Катарине Леснинско-Хоповске (Јефимовске).

Проф. Андреј Тарасјев аутор књиге убраја мати Катарину Хоповску у обновитеље српских манастира, мада је она, у ствари, била обновитељ васколиког женског монаштва у Србији у 20. веку.

Преподобна мати  Ekатeрина Хоповска и Леснинска

Грофица Јевгенија Борисовна Јефимовска, након монашења Катарина, студирала је књижевност и теологију, а затим се бавила просветитељким и добротворним радом. По добијању благослова од чувеног оптинског старца Амвросија, у октобру 1885. године стиже са сестринством у село Лесну у Подљашју, у данашњој Пољској. На почетку су  живеле у напуштеним амбарима, а најближа црква, основана 1576. године, била је удаљена 2 километра. У наредних 30 година, захваљујући мати Катарини и њеним сестрама, Леснинска обитељ се повећава на пет стотина монахиња које збрињавају преко хиљаду сирочади! А покровитељи манастира постају нико други до свети Јован Кронштатски и император Николај Други!

Манастир Хопово

Након Првог светског рата, на позив патријарха Димитрија, мати Катарина са сестринством долази у Србију. Долазе у Хопово које је саграђено 1576. године, исте године кад и њихова некадашња црква у Лесни. Пред упокојење, мати игуманија Катарина 1925. године организује у Хопову Светски конгрес православне омладине. Матушка Катарина се упокојила мирно у Хопову 10. новембра 1925. године. Од 1920. до 1941. године „оројило се“ из Хопова преко тридесет нових обитељи, односно обновљено је женско монаштво у више од тридесет манастира! Комунисти су 1943. године запалили Хопово, и сестре се селе у Београд. Ипак, 1950. године успеле су да избегну у Француску.

 Манастир Руске истински православне цркве Лесна у Француској

Сада се манастир Леснинско-Хоповских сестара налази у Провемону, у околини Париза. Гроб мати Катарине у разрушеном манастиру био је од 1943. године необележен. На Преображење 1984.године, откривен је гроб матушке Катарине и у њему - нетљено тело. Потписник ових редова Б. М. је био присутан, заједно са проф. Тарасјевим, када је архимандрит Доситеј из Гргетега потврдио да су пронашли тело, одећу и крст на грудима матушке као да је сахрањена претходног дана! 

                      +++                       +++                         +++
                                                     

Гости  Руске истински православне цркве  и новостјеничка сестра у обиласку манастира Хопово

Поклоњење верника и монаштва СИПЦ и РИПЦ сенима Св. Ekатерине у манастиру Хопово

Заједничка фотографија РИПЦ и СИПЦ учесника  прослављења преподобне мати Екатерине Леснинске у Француској

                                 
                       +++               +++             +++

У житију оца Амвросија аутор наводи занимљиве биографске податке о овом великом духовнику који, прогнан од бољшевика, усред Србије, у манастиру Петковици, поново сусреће свога духовног оца, сада већ владику Венијамина (Федченкова)! Он 1926. године почиње обнову напуштеног манастира Миљково. У наредних седам година у потпуности обнавља светињу, а братсво нараста на чак тридесет монаха! Између осталих, под очинском руком баћушке Амвросија, у Миљкову духовно узрастају будући архиепископи, митрополити а међу њима и Свети Јован Шангајски. 
„(О. Амвросије) је чуо да сам о неком сабрату изговорио речи осуде. Како се наљутио на мене! Прво ме је отерао од себе и цео дан ми није давао благослов... онда ме је казнио... одредио ми је педесет метанија, али је рекао да ће он да их учини уместо мене! Ништа теже и горе од тога!“ сећа се са сетом дана проведених у Миљкову архимандрит Теофан. Велики духовник упокојио се мирно у свом манастиру Миљкову 1933. године. Имао је само 39 година.

*Из књиге проф. Тарасјева


О схиархимандриту Амвросију Курганову из архиве Миљковог манастира

Схиархимандрит Амвросије Курганов(1896-1926-1933)

Ради посебне вредности, ваља се у најкраћим потезима осврнути на духовни успон и материјални напредак, који је манастир Миљков учинио у раздобљу измећу 1926. и 1933. године, односно 1936. године, док је био српско-руски општежитељни манастир и док је животом у њему руководио искусни ''баћушка'' [руски назив за свештена и монашка лица], схиархимандрит Амвросије.

Нема сумње да почетком 1926. године настаје ново доба и ново поглавље у историји манастира Миљков. Наиме, по споразуму епископа браничевског Митрофана и митрополита Антонија, председника Светог архијерејског Синода Руске Заграничне цркве, манастир Миљков је, свакако, најпре због комуникационих услова, споразумно, проглашен за српско-руски општежитељни манастир.

Манастир Миљков

Године 1926. 4/17. фебруара у манастир Миљков су дошли руски монаси, емигранти, њих шест, махом високих интелектуалаца, са јеромонахом Амвросијем (Кургановим) као старешином на челу. Крупна морална личност, велики духовник, јеромонах Амвросије, је дипломирао богословље и науке на Филолошком факултету Универзитета у Варшави.

Нови игуман је убрзо, као магнет, привукао у манастир Миљков цвет руског монаштва у емиграцији. У току двеју наизменичних посета: у јуну 1926. године руског митрополита Антонија, а у октобру исте године епископа браничевског Митрофана, манастир Миљков, у тишини и усамљености и далеко од светске вреве, убрзо је постао правом оазом монаштва и тихим пристаништем, узбурканом бригама и жалостима, на животном мору.

По благослову епископа браничевског, у манастиру је уведено општежиће, у братству које је било махом састављено од Руса и које је, већ крајем 1926. године, бројало 20 душа: искушеника, расофора, монаха у чину и без овога и схимонаха. И у имовинском погледу, манастир је знатно узнапредовао.

Ради илустрације, братство манастира, остало је исто и у наредној 1927. години, а строги монашки подвижнички живот, првенствено старешине манастира јеромонаха Амвросија, побудио је епископа браничевског да га произведе у чин игумана.

У 1928. години, од 15. до 29. јуна, пребивала је у манастиру Миљков чудотворна икона Мајке Божије Курске, велика светиња Руског народа. Огроман број нашега света поклонио се овој светињи, док је пребивала у овом манастиру.

Курска икона мајке Божије заштитнице руске дијаспоре

У току 1928. године оправљен је и манастирски храм споља.
Следеће, 1929. године, засађен је шљивар на манастирском имању, до самог манастира.

У наредним годинама, у манастиру Миљков бележе само успехе и стални напредак, како у моралном, интелектуалном и духовном, тако и у имовинском, материјалном и економском погледу. Занимљив је овај пресек који чинимо у 1931. години! Замисао, сада већ почившег епископа Митрофана и руског митрополита Антонија, о стварању једног српско-руског манастира на територији Браничевске епархије, прокрчила је себи пут, нашла пуно оправдање и примену.

Прослава манастирске славе са митрополитом РПЗЦ-а Антонијем Храповицким

Манастир Миљков у овом периоду је имао 17 душа, од тога Срба седам а Руса, емиграната, десет. Један Србин је малосхимник (отац Нифонт), два расофорна (Лаврентије и Рафаило) и четири искушеници.

За показану умешност у вођењу послова, духовних и имовинских, у манасиру, старешина манастира Амвросије, произведен је у чин архимандрита. 

Нису само строги монашки живот, какав се у манастиру проводио, уставно богослужење и дивно руско пјеније, били ти који су, из дана у дан, привлачили све већи број посетилаца светињи на Морави, већ је то била и узорна економија: баште, њиве, виноград, воћњак; затим, онај унутрашњи ред и чистоћа, зоографисана трпезарија, поправљен кров, подигнуте нове ћелије итд. Све је то одисало једном новом снагом, новим духм, молитвеним и побожним, којим се живело у манастиру. Истина, прилив Срба – монаха толики је да су у манастиру чинили већ једну трећину, а са искушеницима, сачињавају готово једну половину манастирског братства. Манастир је, дакле, растао, не само у имовно-економском, већ и у духовном погледу. Највеће искушење за ово монашко општежиће постала је река Морава. У 1932. години, пресекла је манастирско имање, тако да је најплоднији део остао између старог и новог корита.

Манастирски конак из времена оца Амвросија

Година 1933. као да је преломна у животу манастира Миљков и његовог узорног братства. Она је отпочела зенитом у који је манастир стигао. Његово узорно братство имало је иза себе већ давно пређени пут тешког почетка оскудице, гладовања и лишавања себе основних потреба живота. Као да су, у неповрат, прошле године у којима се и сами Васкрс дочекивао крајње оскудно, са пројом и копривама! Два пута је Чудотворна икона Божије Матере – Курска, по неколико дана боравила у манастиру и, бденија, акатисти, мољења Божијој Мајци, истинској заштитници монаха и монаштва, нису били узалудни. Монашки дух провејао се, утврдио братију, а Пречиста Богомати, стално, а у два маха изразито, показала је своје старање о манастиру и његовом братству.

Једном приликом, у 1926. години, на необичан начин јавила се Света Дјева једном побожном човеку, сељаку и рекла му да манастир оскудева у вину за литургију коју свакодневно служи. Човек је, на дивно чудо и духовну радост старешине манастира и братства, освануо пред манастиром и са буретом вина на колима, на дар манастиру.

Другом приликом, Пресвета Мати је утолила глад манастирском братству.

Година 1933. отпочела је слављем у манастиру: братство је прославило, почетком јануара, стогодишњицу телесног уснућа преподобног Серафима Саровског, Чудотворца, а почетком фебруара исте године, скромно је прослављена седмогодишњица ове српско-руске монашке оазе на бреговима ћудљиве Мораве.

Маја 17/30. године 1933. преставио се у Господу блажене успомене схиархимандрит Амвросије (Курганов), старешина манастира Миљков, ушавши у радост Господа свога, јер је поверени му дар усугубио и био му веран до неслућених крајности. Блажени Амвросије предвидео је своју смрт, рекавши у Недељу Православља једном од саслужашче браће: да он неће више, у телу, служити Господу на земљи!

Митрополит Антоније Храповицки на сахрани архимандрита Амвросија

Схиархимандрит Амвросије сахрањен је у манастирској порти. Његов гроб сада краси диван надгробни споменик од белог мермера. При врху је двогуби – руски – крст, а испод њега, у медаљону од белог порцулана слика оивичена двема, у мермер урезаним, позлаћеним палмовим гранчицама. Испод слике је, као стална поука братству, цитат из Светог Писма:
''Ја сам жив и ви ћете живети'' Јн. 14:19).
Затим натпис:

''Овде почивају земни остаци схиархимандрита Амвросија (Курганова) пож. 40 г. оснивач српско-руске киновије, који се упокојио 17. V 1933. г. Само пожртвована љубав и преподобна смерност красиле су целог живота овога слугу Христовог и најпримернијег монаха. Споменик му подижу Срби и Руси који су се уверили да је отац Амвросије ''свима био све, да како год кога спасе'' и приведе Богу.''[Преписано са споменика.]

                                   
                                          Вјечнаја памјат!


Извор: Православље.орг; Миљков манастир;