Псалам 50.

Када наши гријехови изазову гњев Божији који нас учи покајању (тј. у случају епидемије, болести, умирања људи или стоке).

Помилуј ме, Боже, по великој милости својој, и по обиљу милосрђа свога очисти безакоње моје.

Опери ме сасвим од безакоња мога, и од греха мога очисти ме, јер ја знам безакоње своје и грех је мој стално преда мном.

Теби јединоме сагреших, и зло пред Тобом учиних, да се оправда у речима својим и да победи кад ти суде.

Гле, у безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја.

Јер гле, истину љубиш, и јављаш ми незнано и тајно свемудрости своје.

Покропи ме исопом, и очистићу се; опери ме, и бићу бељи од снега.

SERMON OF ARCHBISHOP AVERKY SUNDAY OF ORTHODOXY

The Sunday of Orthodoxy, The First Sunday Of Great Lent
Sermon by Archbishop Averky



"This is the Apostolic faith, this is the faith of the Fathers, this is the Orthodox faith ”

Beloved brothers and sisters in the Lord, you will hear these solemn and significant words in the Rite of Orthodoxy which the Holy Church has established to be served on this day. The first week of Holy and Great Lent has ended a week of intensified prayer and ascetical repentance. Now the Holy Church, desiring to encourage and console us, has established for us in this first week of Great Lent, on its first Sunday, a spiritual celebration, one most dear and close to our hearts - The Triumph of Orthodoxy.

This celebration was first performed in 842 in Constantinople in the presence of the Blessed Empress Theodora by His Holiness Patriarch Methodius in memory of the overthrow of the last terrible heresy to shake Christ's Church, the heresy of iconoclasm. But in this celebration the Holy Church marks the triumph of the holy Orthodox faith in general, her victory over all impious heresies, false teachings and schisms.

Our Lord Jesus Christ the Saviour founded His Church on earth so that all belonging to her could be saved, could elude the nets of the devil and enter into the Heavenly Kingdom prepared for them.

The devil exerted all his strength to overthrow and destroy the Church of Christ and, through this, to hinder the salvation of men, At first he raised up terrible persecutions against the Church on the part of the Jews and pagans. For almost three centuries the blood of Christian martyrs flowed without ceasing. But the devil did not succeed in his task. The blood of the martyrs, according to the apt statement of the Christian apologist Tertullian, became the seeds of Christians. Christianity triumphed over its persecutors. The meek lambs of Christ's flock transformed the wolf-like rage of their persecutors into lamb-like meekness.

Смрт мајке Југовића

Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стари Југ Богдане.
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети на Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана.

Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова;

Деспот Стефан Лазаревић

Слово љубве

(Икона је рад новостјеничких сестара)

Стефан деспот,
најслађему и најљубазнијему,
и од срца мога нераздвојноме,
и много, двоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојега искреноме,
(име рекавши),
у Господу љубазан целив,
уједно и милости наше,
неоскудно даровање.

Лето и пролеће Господ сазда,
као што и псалмопевац рече,
и у њима красоте многе:
птицама брзо, весеља брзо прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
и ваздуха тананог
дивним неким таласима брујање:
и земаљске дароносе
од мирисних цветова, и травносне;
али и саме човекове природе
обнављање и веселост
достојно ко да искаже?

О прецима и потомцима

Дани пораза теже се заборављају него дани победе. Многе дане своје славе Французи су заборавили, но Седан неће скоро заборавити. Многих својих победа Руси се више и не сећају, али дан пораза на Цушими ушао је у вечити народни календар, и не да се отуд лако избрисати. Јевреји још увек, посвегодишње, празнују разорење Јерусалима, док су победе Саулове и Давидове прешле у заборав. Па у српском племену! - коме у српском племену и на ум пада, да посвегодишње празнује победу на Плочнику, или на Мишару, или на Вучјем Долу? Никоме, Нити су ови дани победе тако познати целом нашем народу, од дна до врха, као што му је познат Видовдан, дан пораза и погибије.

Видовдански пораз овековечили смо ми Срби својом уметношћу, својом вером и својом политиком.

Најбоља дела наше поезије опевају пораз видовдански. Централни предмет свеколике наше велике народне књижевности јесте косовска борба. Сликари и скулптори надахњавали су се не мање од песника нашом великом националном трагедијом, која се зове Косово.

Грачанице

Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
ко Богородице Милешеве и Сопоћана,
да друга рука крај тебе траву на плеви,
да ти вране не ходају по паперти.

Или твоја звона да бар не туку
ко срца предака, Грачанице,
да бар Светитељи с твог иконостаса
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.

Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме
да се нисмо привикли у тебе клети,
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине узнети.

Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака дивних расејане кости.

Да те бар можемо подићи на Тару,
у Каленићку порту те пренети,
заборавити ликове по твом олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети.

Десанка Максимовић

Тројеручица

Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми отсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила ...

Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.

Једино овде, Царице Небеса,
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.

И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.


Матија Бећковић

ЖИЧКА БЕСЕДА СВЕТОГ САВЕ О ПРАВОЈ ВЕРИ

 

Браћо и другови и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанствене заповести. И пошто чујете ове свете речи, положите их, дакле, браћо, у ваша срца и на савести душа ваших и пред очи ума, и разумејте.

Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према људском роду, приклони небеса и сиђе на земљу и својим божаственим промислом и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела просвети наш род и посла свете Апостоле у сав свет, рекавши им:

 

''Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа'' (Мт 28,19). Али како они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши уистину речи њихове, повероваше им. Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2,4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене ''испуни недостатке наших отаца.'' (Кол 1,24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих.

И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер ''друге основе'', као што рече Апостол, ''нико не може положити, већ само коју положи'' (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана.

ЈЕФИМИЈА

Јефимија, ћерка господара Драме
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.

Покрај ње се крве народи и гуше,
Продају царства, свет васколики цвили.
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страсне боле отмене јој душе.

Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некада грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,

И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!

И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном које обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче...

Милан Ракић

Симонидa

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи! 

Mилан Ракић

Први пут с оцем на јутрење

-Било ми је - вели - онда девет година. Ни сам се не сећам свега баш натанко. Причаћу вам колико сам запамтио. И моја од мене старија сестра зна за то, а мој млађи брат баш ништа.Нисам пао на теме да му казујем!

Мени је мати причала много штошта кад сам одрастао па је запиткивао. Отац, наравно, никад ни словца!

Он, тј. мој отац, носио се, разуме се, турски. Чисто га гледам како се облачи: џемадан од црвене кадифе с неколико катова златна гајтана; поврх њега ћурче од зелене чохе. Силај ишаран златом, за њега заденута једна харбија с дршком од слонове кости, и један ножић са сребрним цагријама и с дршком од слонове кости. Поврх силаја транболос, па ресе од њега бију по левом боку. Чакшире са свиленим гајтаном и бућметом, па широки пачалуци прекрилили до пола ногу у белој чарапи и плитким ципелама. На главу тури тунос, па га мало накриви на леву страну, у рукама му абонос-чибук с такумом од ћилибара, а с десне стране под појас подвучена, златом и ђинђувама извезена дуванкеса. Прави кицош!

Нарави је био - отац ми је, истина, али кад сам већ почео причати, не вреди шепртљати -, нарави је био чудновате. Озбиљан преко јего, па само заповеда, и то он једанпут што рекне, па ако не урадиш, - бежи куд знаш! Осорљив и увек хоће да буде на његову, тј. нико се није ни усуђивао доказивати што противно њему. Кад се здраво наљути, а он псује алилуј. Тукао је само шамаром, и то само једанпут, али, брате, кад одалами, од часа се прућиш! Лако се наљути; натушти се, гриска доњу усну, десни брк суче и издиже га навише, веђе му се састале на челу, а оне црне очи севају. Јао! Да онда неко дође да му каже да нисам знао "алекције"! Не знам чега сам се тако бојао, напослетку баш и да ме ћуши једанпут, па шта? Али ја стрепим од оних очију: кад их превали, па као из праћке, а ти, не знаш зашто ни крошто, цептиш као прут!

Удовству мојему женик

Удовству мојему женик је одломак из Похвале кнезу Лазару која је писана 1403. године и налазила се у једном зборнику заједно са Словом љубави деспота Стефана Лазаревића. Није пронађен ни један други препис ове похвале. На жалост, тај рукопис је сагорео у пожару Народне библиотеке 6. априла 1941. у Београду.

Ко је овај?
Говорите у уши моје.
Да ли је овај кога пре жељах,
мој украс, мојој деци расејаној сабрање?
Да ли је овај кога из зависти
хтедоше непријатељи срушити
и светлост мога вида као тамницом
мрачним тамницама држати,
и не могоше?
Да ли је овај удовству мојем женик?

Бој на Косову

Благовјерна кнегиња Милица

Портрет кнегиње Милице - Владислав Тителбах

О кнегињи Милици писао је чувени Константин Философ:

„А достославна и веома мудра Милица, која превазилазише многе изабране матере, оставши сама, беше као што вели Соломон мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпели милостиње из њене руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и мудри Одисеј у многим стварима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и све свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, која су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилазише заповести и иђаше напред на све веће дело“.

Кнегиња Милица се родила, највјероватније, 1335.године. Отац јој бијаше Вратко, племић, потомак великог кнеза и дукљанског краља Вукана, прворођеног сина Стефана Немање.

Вратко је био великаш на двору цара Душана, те тако и Милица стече у дјетињству најбоље хришћанско и царско васпитање.

По природи сама бјеше благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме.

Око 1353.године удаде се за Лазара Хребељановића, ставиоца на двору цара Душана. У свом часном и Богом благословеном браку, њих двоје једно друго подстицаху у врлинама и побожности, јер и Лазар не бјеше ништа мање од ње побожна и богољубива духа, због чега га Господ и удостоји мученичког вијенца.

Живећи часно и богоугодно, у браку изродише пет кћери: Мару, Драгану, Теодору, Јелену и Оливеру, и три сина: Стефана, Вука и Добривоја, који је умро убрзо по рођењу. Побожна Милица веома усрдно, хришћански, васпита сву своју дјецу, учећи их побожности од малена.''Сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена", би за свагда најбољи живи примјер својој дјеци, особито кћерима, правог хришћанског васпитања и образовања и сваког богоугодног врлиновања.

Кнез Лазар и кнегиња Милица човјекољубиво управљаше србском земљом све до 1389. године, када се зби Косовска битка, у којој Лазар погибе, а Милица остаде да са другим србским удовицама оплакује пад свог народа под турски јарам. После Косова, записа Константин Филозоф ''не бјеше мјеста у цијелој земљи Србској гдје се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити. Вапај бјеше толики да се њим ваздух испуни, тако да је у свим овим предјелима Рахиља плакала и није хтјела да се утјеши због побијене дјеце своје."

Jелена Лазаревић Балшић

Кћи кнеза Лазара, спадала је међу оне знамените жене средњег вијека, који су својим животом, мудрошћу, способностима и образовањем обиљежиле вријеме у коме су живјеле, у њено „Отписаније богољубно” спада у прва пјесничка дјела на простору Црне Горе чији је аутор једна жена.

Средњевјековни хроничари записаше да је била „висока стаса, млечнобелог дугуљастог образа, златне косе, а поврх чела носила је дијадему са многобројним брилијантима и сафирима”.

У запису стоји и да је Јелена рођена око 1336. године и да није имала ни пуних двадесет година када се удала за Ђурђа Страцимировића II Балшића, господара Зете и Горње Албаније.

Њене старије сестре већ су биле удате - Мара за Вука Бранковића, Теодора за угарског властелина Николу Горјанског, Драгана за Јована Александра, сина бугарског цара Шишмана, најмлађу Оливеру тек је чекала удаја за Бајазита. На двору у Крушевцу остала су браћа Стефан и Вук.
Јелена Балшић је одрастала у царској престоници, у Крушевцу, поред мајке, књегиње Милице и рођаке Јефимије, која се послије Маричке битке посветила молитвама и књижевном раду.

Млада Јелена, још дјевојчица, посматра Јефимију док на црвеном атласу златним и сребрним концем и плавом, смеђом, црном, љубичастом и црвеном свилом везе завјесу за хиландарске двери. Опчињена је сликом коју су вјеште везиљине руке створиле: на средишњем дјелу завјесе налази се Исус Христос са Василијем Великим и Јованом Златоустим.

Зидари, тесари, каменоресци, гомиле бијелог сјајног бјеловодског камена, мајстори Каменарци са виском и либелом, врч вина из жупског виногорја који се узиђује у темеље нове задужбине, прекоморавски кулучари, иконописци што у прозрачној полутмини, под куполом, одсутни из мноштва, скрајнути од овоземног, византијско плавим уписују ход светитеља ка врховној тачци у коју се сабрала сва свјетлост - слике су које је Јелена чувала у свом срцу.