Jелена Лазаревић Балшић

Кћи кнеза Лазара, спадала је међу оне знамените жене средњег вијека, који су својим животом, мудрошћу, способностима и образовањем обиљежиле вријеме у коме су живјеле, у њено „Отписаније богољубно” спада у прва пјесничка дјела на простору Црне Горе чији је аутор једна жена.

Средњевјековни хроничари записаше да је била „висока стаса, млечнобелог дугуљастог образа, златне косе, а поврх чела носила је дијадему са многобројним брилијантима и сафирима”.

У запису стоји и да је Јелена рођена око 1336. године и да није имала ни пуних двадесет година када се удала за Ђурђа Страцимировића II Балшића, господара Зете и Горње Албаније.

Њене старије сестре већ су биле удате - Мара за Вука Бранковића, Теодора за угарског властелина Николу Горјанског, Драгана за Јована Александра, сина бугарског цара Шишмана, најмлађу Оливеру тек је чекала удаја за Бајазита. На двору у Крушевцу остала су браћа Стефан и Вук.
Јелена Балшић је одрастала у царској престоници, у Крушевцу, поред мајке, књегиње Милице и рођаке Јефимије, која се послије Маричке битке посветила молитвама и књижевном раду.

Млада Јелена, још дјевојчица, посматра Јефимију док на црвеном атласу златним и сребрним концем и плавом, смеђом, црном, љубичастом и црвеном свилом везе завјесу за хиландарске двери. Опчињена је сликом коју су вјеште везиљине руке створиле: на средишњем дјелу завјесе налази се Исус Христос са Василијем Великим и Јованом Златоустим.

Зидари, тесари, каменоресци, гомиле бијелог сјајног бјеловодског камена, мајстори Каменарци са виском и либелом, врч вина из жупског виногорја који се узиђује у темеље нове задужбине, прекоморавски кулучари, иконописци што у прозрачној полутмини, под куполом, одсутни из мноштва, скрајнути од овоземног, византијско плавим уписују ход светитеља ка врховној тачци у коју се сабрала сва свјетлост - слике су које је Јелена чувала у свом срцу.
Ђурђије II Страцимировић Балшић женидбом са Јеленом, (лијепом Леном), учврстио је родбинске везе са српском владајућом династијом. Муж јој повјерава дипломатске мисије.

Након његове смрти (1403), помаже сину Балши III да управља земљом и да ратује с Млечанима. Млечани траже да за закључење мира Балша дође у Млетке (претходно су његову главу уцијенили са 8000 дуката), Јелена замјењује сина и одлази на преговоре. У Млетке путује ратним бродом и сусреће се са дуждом Михаилом Стеном успјевши да склопи мир тако што је сву кривицу за побуну против Млечана преузела на себе.

Поново се удала 1411 године за босанског војводу Сандаља Хранића, раније најопснијег Балшиног противника. Имајући очуха као моћног заштитника, Балша III више није молио Млечане за милост већ им је постављао услове.

Јелена је поново постала удовица 1435.године. Успомене из младости везивале су је за опустјеле православне цркве расуте по обалама и острвима Скадарског језера. На острву Бешка горица обновила је запуштену цркву св. Ђорђа и близу ње подигла цркву св. Богородице, са жељом да у њој буде сахрањена.

Црква Пресвете Богородице на скадарском острву-Бешка

 Мајстори који су саградили ову цркву били су из Приморја, а можда и из самог Дубровника што свједочи о високом естетском укусу наручиоца. У цркви су фреске са представом сажетог „страшног суда” и Богородица и Јован Претеча који се обраћају Христу са молбом да буде милостив према грешнима на дан њиховог заупокојења.

У тим позним годинама док гради храм, Јелена води преписку са Николом Јерусалимцем. То нису измишљене посланице, већ стварни књижевни и духовни извори, промишљања у складу живљења и вјере, о трагању за узвишенијим и чистијим облицима животним.

Посланице Јелене Балшић, остварене су у духу епистоларног жанра. У „Отписанију богољубном” при крају бурног владарског живота, при крају свих историјских дешавања у којима је са својом блажом и даљом породицом, са својим народом била судионик, пише: „...Јер се помрачише душевне очи муком и метежом који је у свијету/И ово, сада, као од сна некојег дубоко пробудивши се/усхтех твоју светлост видети/И тако сматрамо као неко скровиште царско, веома пребогато а у њему скупоцености/више од тисуће тисућа злата и сребра./И молим просудите најбрижљивије и узбуну препирке од нас одагнати и ка светлости разума поучити...”

Никон Јерусалимац је од њена три писма и своја три одговора сачинио „Горички зборник” 1441/42.

Јелена Балшић је спадала међу оне знамените жене средњег вијека, које су својим животом, мудрошћу, владарским способностима и образовањем обиљежиле вријеме у коме су живјеле. Њено „Отписаније богољубно” спада у прва пјесничка дјела на простору Црне Горе чији је аутор једна жена и смјерна владарка.

Острво Бешка на Скадарском језеру и задужбина Јелене Балшић

Јелена Балшић је умрла 1443 године и сахрањена je у цркви Пресвете  Богородице на Бешки.