Благовјерна кнегиња Милица

Портрет кнегиње Милице - Владислав Тителбах

О кнегињи Милици писао је чувени Константин Философ:

„А достославна и веома мудра Милица, која превазилазише многе изабране матере, оставши сама, беше као што вели Соломон мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпели милостиње из њене руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и мудри Одисеј у многим стварима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и све свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, која су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилазише заповести и иђаше напред на све веће дело“.

Кнегиња Милица се родила, највјероватније, 1335.године. Отац јој бијаше Вратко, племић, потомак великог кнеза и дукљанског краља Вукана, прворођеног сина Стефана Немање.

Вратко је био великаш на двору цара Душана, те тако и Милица стече у дјетињству најбоље хришћанско и царско васпитање.

По природи сама бјеше благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме.

Око 1353.године удаде се за Лазара Хребељановића, ставиоца на двору цара Душана. У свом часном и Богом благословеном браку, њих двоје једно друго подстицаху у врлинама и побожности, јер и Лазар не бјеше ништа мање од ње побожна и богољубива духа, због чега га Господ и удостоји мученичког вијенца.

Живећи часно и богоугодно, у браку изродише пет кћери: Мару, Драгану, Теодору, Јелену и Оливеру, и три сина: Стефана, Вука и Добривоја, који је умро убрзо по рођењу. Побожна Милица веома усрдно, хришћански, васпита сву своју дјецу, учећи их побожности од малена.''Сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена", би за свагда најбољи живи примјер својој дјеци, особито кћерима, правог хришћанског васпитања и образовања и сваког богоугодног врлиновања.

Кнез Лазар и кнегиња Милица човјекољубиво управљаше србском земљом све до 1389. године, када се зби Косовска битка, у којој Лазар погибе, а Милица остаде да са другим србским удовицама оплакује пад свог народа под турски јарам. После Косова, записа Константин Филозоф ''не бјеше мјеста у цијелој земљи Србској гдје се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити. Вапај бјеше толики да се њим ваздух испуни, тако да је у свим овим предјелима Рахиља плакала и није хтјела да се утјеши због побијене дјеце своје."

У тим тешким данима србског народа, богољубива и народољубива Милица се прену из туге и храбро узе на себе подвиг да управља земљом са малољетним синовима. У управљању бјеше мудра и енергична, а изнад свега предана Богу, те много олакша тешку муку Србског народа, кога су Турци све јаче притискали. Мајчински је тјешила удовице, збрињавала сирочад, хранила гладне, облачила наге. Но, њена највећа брига бијаше, измолити обећање од султана Бајазита да хришћанска вјера и Црква Божија неће бити гоњена од Турака, да бар тиме спаси душу народну, кад је тијело народа било поробљено. И измолила је то обећање од Бајазита, али под болним условом, да у његов харем да најмлађу кћер Оливеру. И учини Милица и то. Пређе преко свог личног родитељског бола за добро цијелог народа србског. То довољно говори о њеној љубави и бризи за свој народ. А Оливера оде, с помоћу Божјом, на Бајазитов двор и очува тамо неповријеђеном своју хришћанску вјеру, а свом роду србском бијаше од велике помоћи, јер много пута умољаваше свирепог Бајазита за браћу и народ свој.

Манастир Љубостиња - задужбина кнегиње Милице

Милица је убрзо послије Косовске битке напустила мирјански живот и примила монашки постриг у цркви Пресвете Богородице у Љубостињи. На монашењу је добила име Евгенија. Прве монашке дане је провела у манастиру Жупањац близу Крушевца, а када се завршила градња Љубостиње, са Јефимијом (женом деспота Угљеше Мрњавчевића) прелази тамо. Прије него што се повукла у манастир, сазвала је сабор и на њему предала власт свом сину, деспоту Стефану.

У хрисовуљи коју је издала манастиру Високи Дечани ( кад га је обнављала), стоји смјерна молитва њена Христу: ''Умилостиви се на гријехе моје, укријепи дјецу моју у благовјерности и благоденствију, да у благочешћу послуже Теби, Богу своме, као господин и родитељ њихов светопочивши кнез Лазар". Топле су биле молитве монахиње Евгеније, а срце испуњено љубављу, смирењем и захвалношћу Господу.

И као монахиња, Милица је помагала деспоту Стефану у управљању, кад је то било потребно. Једном приликом је ишла чак на двор Бајазитов у Сер да би одбранила достојанство сина који је био оклеветан код султана. При том пође и умна монахиња Јефимија са њом, да јој буде помоћ и подршка. Сву своју наду она пак положи на Пресвету Богоматер, која јој у томе заиста и поможе.

Свршивши успјешно своје посредовање за сина, света кнегиња се обрати султану са једном молбом. Не искаше ни злата, ни сребра, ни свјетске славе, ни имања, него га смјерно замоли да са собом узме свете мошти преподобне Параскеве (свете Петке), за које је вели спремна да да и све своје имање. Султан услиши њену молбу, а она сретна и Богу благодарна узе мошти и донесе их у Србију, на радост и заштиту цијелог народа србског.

Икона благоверне кнегиње Милице

Послије овога, преподобна Евгенија живљаше и подвизаваше се у својој задужбини, Љубостињи, гдје као мудра игуманија руковођаше многе сестре монахиње ка спасењу. А када дође вријеме њеном пресељењу из овог свијета у небески, преподобна Евгенија прими велику схиму и доби име Ефросинија. По примању велике схиме предаде се најстрожијим подвизима и мирно се упокоји у Господу 11.новембра 1405.године. Сахрањена је у манастриу Љубостињи, гдје многобројним чудесима на њеном мироточивом гробу би прослављена од Господа.

Молитвама преподобне мати наше Евгеније-Ефросиније нека Господ помилује и нас грешне и све србске мајке и монахиње. Амин.