петак, 06. јануар 2012.

Уочи Божића




Газда Саво баш унио бадњаке, па са својом Аном сјео за вечеру. На малој синијици пред њима пуши се грахна чорба и пилав на граховици Газда Саво, прије него што метну први залогај у уста, прекрсти се неколико пута и поче да једе.
– Јä, – рече кроза зубе, – ето сјутра Божић.
– Јä, – рече и Ана.
– Ово нам је двадесети Божић иза вјенчања.
Газда Саво сркну мало чорбе, па жваћући настави :
– Знаш ли ти, кад се ми узесмо? Ама нијесам им’о, што’но ријеч, ни мачета... Сва ми је сермија била у двјеста гроша... Па ето опет... Ожених се и баш ми сретно пође... Пошље ми је све пјевало... Радио сам и ја и ти, па мало по мало и сад, ето, имамо своју кућу, своје винограде, своје читлуке к’о једни бегови... Сваке године имамо више јä...
– Имамо, фала Богу, – рече Ана.
– Видиш, прије нас није нико ни глед’о а сад нам сви одају чес’. И владика и мутесариф и престојници знаду за моју кућу... Па и у Бечу ме знаду... Није то шала бит’ газда.

– Богме и није.
Газда Саво сркну и задњи пут, па остави кашику и отра бркове. Иза тога се помаче иза синије, напуни лулу и запали...
Ана опет диже синију, па донесе на дагари жеравице, из које још избијаше мали, плавкасти пламен... Газда Саво примаче руке пламену и мало се огрија.
– Студено ми је, – рече, – баш студено. По томе видим, да сам ослабио. Прије сам мог’о бит’ на црној цичи зими, па никад не би примак’о руке ватри... Е, а сада не могу без ватре... Ама фала Богу кад је имам...
– А како ли је онијем, што немају? – рече Ана.
– Како? Како? Па црно им је и жалосно... Бог им тако дао, па шта могу? Не може свак бит’ газда... Треба неко и да се мучи... Зар није?
– Јес’, – потврди Ана.
– Па, ево, и овај наш комшија Симат... Нема ништа, па се чојек оженио и изродио толику ђецу... Зар је то паметно? Зар може да се сад не мучи?
Ана слегну раменима и не рече ништа, а Саво набра обрве, добро повуче из чибука, па пушћа из уста читав млаз дима, који, колутајући се ишчезну у соби.
– Јä, јä, – рече он опет, – неко је створен да газдује, а неко да се мучи. Тако је то суђено... Симату, на прилику, све фали, а нама не фали ништа, па ето.
И баш Саво хтједе још нешто да проговори, а кад на пољу духну мало јачи вјетар и у исти мах, из мале Симатове кућице, зачуше се ситни, ђетињи гласови:
– Рождество твоје, Христе Боже наш...
Саво застаде.
Ђеца су пјевала тако лијепо и умиљато, да је изгледало, као да њихови гласићи долазе из другог, љепшег свијета, као да су то гласићи самих Божијих анђелчића, који најпрви поздравише рођење Христово.
– И Симат слави Бадње вече, – рече Ана.
Али је Саво није чуо.
Он је готово не дишући слушао лијепу пјесму и чисто је осјетио, како му ови гласићи продиру у сред душе и падају на старачко срце као благи мелем. И њему се низ лице скотрљаше двије крупне сузе. Тек сад је осјетио, да му је кућа врло мала, соба врло празна и да му фали нешто, што не може купити. Осјетио је, да је Симат веселији од њега, те се са уздахом окрену на страну.
А ђеца су једнако пјевала: и тебје вједјети с висоти востока. Господи слава тебје!

Светозар Ћоровић

Нема коментара:

Постави коментар