Ходите да присуствујемо једном величанственом призору, да би се научили. Да би се научили и да би разумели, децо Божја, ко је извор радости неисказане, оне радости, којом су се радовали апостоли и мученици Христови.
Ходите и ви, грешници, јер се то највише тиче вас. Ходите пред језик, који вас не осуђује; ходите под руку која вас милује; и пред очи које плачу за вама. Ходите пред цара сви ви кљасти и убоги духом, да вам Он додели бесмртна племства; да вас обуче у царску порфиру; да вам стави венце царске на главе; да вас постави покрај себе за трпезу, заједно с анђелима Својим светим. Ходите и чујте и видите, како Он Свемилостиви, поступа са грешницима, - да би радост обасјала срца ваша.
Једнога јутра сеђаше благи Господ пред храмом у Јерусалиму, и храњаше гладне душе људске Својом слатком науком. И многи народ беше се сабрао око Њега (Јов. 8,1). О радости вечној говораше Господ народу, о радости вечној праведника у вечној домовини на небесима. И народ се слађаше Божанским речима као медом. И горчина многих огорчених душа, и злоба многих озлобљених, ишчезаваше као снег под јарким Сунцем. И ко зна како би дуго трајао тај прекрасни призор мира и љубави између неба и земље, да се не догоди нешто изненадно. Човекољубиви Месија никада се не би осетио уморан у поучавању народа, нити би богољубиви народ икада осетно сустао од слушања лековите и чудесне мудрости.
Али се догоди нешто грозно, варварско, свирепо. И то нешто, наравно дође онда, као што и данас најчешће долази, од књижевника и фарисеја. Кад год се народ наслађивао миром и хармонијом с Богом својим, ту су увек охолице књижевничке и фарисејске, жалосне вође, да са својим ђаволом наруше тај мир и унесу своју безобразну дреку у ту божанску хармонију, неразумљиву и недрагоцену за тупе и јевтине њихове душе.
Шта учинише, дакле, књижевници и фарисеји? Да не победише неку силну војску? Или да не ухватише неког харамбашу разбојничког? Ништа од тога. Него довукоше једну бедну жену грешницу, ухваћену у прељуби, довукоше је с тријумфалним поносом и дреком заглушујућом. Ставише је пред Христа и викнуше: Учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби, а Мојсије нам у закону заповједи да такве камењем убијамо; а ти шта желиш? А ти шта велиш?
Тако представише ствар неизвикани грешници, ловци туђих грехова, вештаци у замотуљавању својих рана. Преплашени народ раступи се у две лесе, и даде место својим старешинама, да терају своју зловољу. Неки се од страха разбегоше. Њихови нерви нису могли подносити ову језиву тучу после онаког благог времена. Јер Господ говораше о животу и радости, а ови дрекавци дречаху о убиству. Докле Господ сејаше радост и весеље у сва срца, и семе растијаше као на доброј земљи, дотле народни прваци, прваци у власти и у безобразлуку, удараху као градобит по том усеву.
Било би умесно питање: зашто те старешине, као чувари закона, нису сами каменовали ону жену; зашто су је изводили пред Исуса? Закон Мојсијев давао им је право на то (III Мојс. 20, 10). Ваљда би то била прва грешница, каменована њиховим рукама! Или прва крв просута на тлу њиховоме! Кога би то у те дане изненадило? Или ко би се бунио? Нико, нико. Баш нико. Ко се данас буни, када се изврши смртна казна над неким злотвором? Мојсијев закон ставио је телесни грех, грех прељубе, у ред злочина који се казне смртном казном. Зашто, дакле, старешине јеврејске доведоше ону жену грешницу пред Господа? Не зато да би издејствовали од Њега ублажење казне или помиловање; заиста не то.
Него ју доведоше са смишљеним пакленим планом, да Господа ухвате у речи, противној закону, па да и Њега окриве. По својој покварености они нису ишли за тим да смањују зло у свету него да га повећавају. Једним ударом они су хтели убити два живота, и жене преступнице и Христа. Тежина је акцента њиховог на оном питању: а ти шта велиш?
А ти шта велиш? Зашто Га питају, кад је Мојсијев закон јасан? Јеванђелист, који описује цео овај догађај, објашњава њихову намеру овим речима: ово пак рекоше кушајући га да би та имали за што окривити. Они су већ више пута дизали руке на Њ, да Га каменују, да Га убију, али им се Он измицао, или се бојаху народа, јер га народ држаше за пророка. Но сада су уловили згодну прилику, да остваре своју жељу. Ту баш пред храмом Соломоновим, у коме се чувале таблице закона у ковчегу завета под сенком крила херувимских, и ту пред огромним бројем народа треба Он, Христос, да се изрекне против Мојсијева закона, и онда је њихова сврха постигнута. Они би онда камењем убили Христа и жену грешницу. Чак би радије каменовали Њега него њу, као што су доцније пред Пилатом радије гласали за ослобођење разбојника Вараве него Христа.
Зар не видите сада јасно, какав се таман и градобитан облак наднео беше и над грешницом и над Безгрешним? Сви присутни очекивали су једно од двога, на име: или да ће Господ ослободити грешницу по Своме милосрђу, и тиме порећи закон, или пак да ће одобрити закон и рећи: чините онако како закон пише, и тиме порећи Своју заповест о праштању и милосрђу. У првом случају био би и Он осуђен на смрт, у другом пак био би исмејан и поруган. Можда је у оној гомили било и таквих, који су с притајеним дахом очекивали од Исуса нешто треће, велико и непознато. То су могли бити они, који су присуствовали и ранијим кушањима Господа од стране злобних и тупоумних старешина. Опет су то они исти кушачи, опет она иста ловачка дружина, која се занимаше ловљењем туђих греха у своје мреже, опет они исти крволоци, којима крв пророчка беше слађа од сваке крви грешничке. А ти шта велиш?
Када кушачи поставише питање: а ти шта желиш? наста тајац. Наста тајац међу судијама грешне жене. Наста тајац у сабраном народу наоколо. Наста тајац без дисања у души жене грешнице. Силан тајац настаје у великим цирковима, где укротитељи зверова изводе укроћене лавове и тигрове и командују им разне покрете, радње и ставове, према својој вољи. Само што пред нама овде не стоји никакав укротитељ зверова него укротитељ људи, једна дужност много тежа од оне. Јер је често много теже укротити подивљале од греха него ли дивље по природи.
А ти шта желиш? Пред белокаменим храмом стајао је Онај који је већи од храма. Цео трг био је као патосан људским главама, све глава до главе, све тајац до тајца, и све очи управљене у Њега. Нико у целој тој непрегледној маси народа није могао ни слутити, да одговор који Он буде дао у томе часу, на томе сунчаном дану, пред храмом премудрога цара, покрај једног бедног и грешног људског створења, које је требало кроз неколико минута бити камењем скрхано и смрвљено и претворено у једно блато од крви и меса — нико, велим, није могао ни слутити да ће Његов одговор имати такав замашај у времену и простору, какав је имао.
Нико није могао слутити, да ће се тај Његов одговор после деветнаест столећа понављати с поштовањем, дивљењем и радошћу у овоме нашем граду, као и у Цариграду, у Риму, у Лондону, у Њујорку у Токију и по свима крајевима света. Само је Он једини знао. Само је Он знао, да сви Његови слушаоци нису присутни на том месту и у том часу. Само је Он знао, да ће Његов тадашњи одговор бити слушан и понављан у једноме данашњем хришћанском поколењу у двадесетом веку од пет стотина милиона људских душа. А где су тек остали милиони, остале милиарде хришћана, који пре нас то слушаше и понављаше? Где ли и још све остале милијарде, које ће после нас то слушати и понављати? Само је Он, Свезнајући, знао, да Његов тадашњи одговор има да буде морални устав коленима и племенима и народима до скончања времена.
Један тренутак Господ је ћутао. Мислио је гледајући у земљу. Јер стоји написано, да не гледате на њих, на Своје ненависнике и искушаче. Него ћуташе и мишљаше. Његов начин мишљења није био сасвим једнак нашем начину мишљења. Његово мишљење било је гледање - гледање духом. Он је духом гледао у скривене тајне бића, у тајне ствари, у тајне људских душа, у високе тајне небеса, у дубоке тајне земље, у далеке тајне времена и пространства. Ја верујем, да је Он у том тренутку видео и нас, окупљене у овоме храму данас, да чујемо и опишемо догађај онога тренутка. Кад је све видео, све прозрео, све крајеве историје створенога света досегао, у једној духовној визији, одговор је био готов. А ти шта желиш? још једном наваљиваху на Њ лица злобом зажарена и искривљена.
Тада се Уставотворац морала и владања људског сатну к земљи, заравна шаком прашину и прстом писаше по земљи. То је оно треће, неочекивано, изненадно, драматично до највећег степена. Шта то писаше Господ по прашини? Јеванђелист је то прећутао и није записао. Сувише је то одвратио и гнусно, да би се записало у Књигу Радости. Но да је Господ писао нешто страшно, јасно је из наглог обрта ствари после тога писања. Али ако Јеванђелист није хтео да нам саопшти, остао нам је наговештај о томе у народном предању. И из тог предања ми сазнајемо, шта је Господ писао тада прстом по прашини. Писаше он нешто неслућено и поражавајуће за оне старешине, тужиоце жене грешнице. Њихова најскривенија безакоња јављаше Он прстом по прашини. Јер ти ловци туђих грехова и судије јавних грешница и извиканих грешника беху вештаци у скривању својих грехова. Но залуд скривати нешто од очију Онога који све види, и чије је знање виђење.
М(ешулам) је похарао благо црквено - писаше прст Господњи по прашини;
А(шер) је учинио прељубу са женом брата свога;
Ш(алум) се криво заклео;
Е(лед) је ударио свога родитеља;
А(мариах) је приграбио имање удовичко;
М(ерари) је учинио содомски грех;
Ј(оел) се клањао идолима.
И тако редом писао је по прашини страшни прст праведнога Судије. А они, којих се то тицало, нагнути читаху написано с неизрецивим ужасом. Гле, њихова највештије скривена недела, којима се газио закон Мојсијев, била су Њему знана и ево сада пред њиховим очима написана. На једанпут су њихова уста замукла. Дрски хвалисавци својом правдом и још дрскије судије туђе неправде стајали су сада неми и непомични као стене у зидовима храма. Од страха су дрхтали. Један другог нису смели у очи погледати. На жену грешницу нису више ни помишљали. Мислили су само на себе и на своју смрт, која је била исписана у прашини. Ниједан језик више није се могао покренути да изрече оно досадно и лукаво питање: а ти шта велиш? Господ не вели ништа. Он није рекао ништа. Он се гадио, да Својим пречистим устима изрече њихове грехове. Због тога је и прибегао писању по прашини. Оно што је тако прљаво заслужује само да се напише по прљавој прашини. Други разлог, због чега је Господ писао по прашини, још је већи и чудеснији. Оно што се по прашини пише, брзо се брише, и не остаје. А Христос није ни желео, да њихове грехове објављује свима и свакоме. Јер да је то хтео, Он би их исказао пред целим народом; и окривио би их, и довео би их до каменовања, сходно закону. Али Он, незлобиво Јагње Божје, није смишљао освету ни смрт њима, који су Њему смишљали хиљаду смрти, и који су више желели Њему смрт него себи вечни живот. Господ је хтео само да их упути да мисле на себе и на грехе своје. Хтео је, да их опомене да под теретом својих безакоња не буду оштре судије туђих безакоња; и да као губави од греха не журе да буду лекари туђе губе; и да као мрачни преступници не гурају се да буду вође другима. То је све што је Господ хтео. И кад је то завршио, прашина је опет била заравната, и писање се изгубило.
После тога усправи се велики Господ наш и благо им рече: који је међу вама без гријеха нека најприје баци камен на њу.
Као кад би неко одузео оружје од својих непријатеља па онда им рекао: сад пуцајте! Малочас охоле судије жене грешнице стајаху сада обезоружани и као кривци пред Судијом, неми и непомични. А благи Спаситељ поново се саже, и опет писаше нешто по земљи. Шта сада Он писаше? Да ли набрајаше и друге скривене злочине њихове, те да им не би дао за дуго отворити замрзнута уста? Или пак писаше, какви треба да буду старешине и вође народне, да би их привео к савести? Није нам нужно ово испитивати. Главно је да је Он Својим писањем по прашини успео да изведе три ствари: прво, да олују, коју против Њега беху дигле старешине јеврејске, разбије у ништа; да у окорелим душама њиховим пробуди умртвљену савест - бар тренутно; и треће, да спасе грешницу од смрти. Јер се вели за старешине: а кад они то чуше, и покарани будући од своје савети излажаху један за другијем од старешина до пошљеднијех: и оста Исус сам и жена стојећи на сриједи.
Трг пред храмом Соломоновим био је на једанпут испражњен. На њему није остао нико осим њих двоје, које старешине беху обрекле на смрт - грешница и Безгрешни. Жена је стајала а Он је још био сагнут. Нигде никога изван њих двоје. Свуда тишина и тајац. На једном се Господ опет исправи, погледа око Себе и не виде нигде никога до само жену. Жено, рече јој, где су они што те тужаху? Ниједан ли те не осуди? Зна Господ, да ју ниједан није осудио, али хтеде овим питањем да охрабри жену, да јој срце подигне и душу оживи, да би јасније чула и схватила оно што ће јој Он потом рећи. Као што искусан лекар најпре охрабри болесника, па му онда пружи лек. Ни један ли те не осуди? Тада жена одреши свој језик и одговори: Ниједан, Господе.
Ове речи изрече оно бедно створење које мало час није имало наде, да ће икада више реч проговорити, створење које ваљда први пут у животу осети струју праве радости. Дотле је та грешница знала само за бол и уживање, мислећи само о уживању, то јест о томе што џелепу припада. А сада је осетила радост, то јест нешто што припада људима и друштву људском.
Најзад рече благи Господ жени: Ни ја те не осуђујем, иди, и од сада више не гријеши. Када вуци одусташе од своје жртве, то наравно ни пастир не пожели смрт овци својој. Само треба знати, да Христово неосуђивање значи далеко више него људско неосуђивање. Када људи не осуђују тебе за твој грех, то значи, да ти они не додељују казну за грех, али остављају грех твој с тобом и у теби. А кад Бог не осуђује то значи, да ти Он опрашта грех, и вади га из тебе као гној, и чини душу твоју чистом. Отуда Христове речи: ни ја те не осуђујем значе исто као и речи: опраштају ти се греси твоји. Иди, кћери, и од селе више не гријеши.
Ево радости неисказане! Ево радости од истине, јер Господ откри истину заблуделим. Ево радости од правде, јер Господ учини правду. Ево радости од милости, јер Господ показа милост. Ево радости од живота, јер Господ сачува живот. Ово је Ев-Ангелије Христово, ово Радосна Вест, ово Наука о Радости, ово један лист Књиге Радости.
Али ко хоће да окуси ову радост, непознату фараону мисирском и ћесару римском, тај мора одустати од грешења. Јер грех је узрок жалости и умртвитељ радости. Нарочито је опасан грех телесни, који беше учинила она жена грешница. Шта је то телесни грех? То је онај грех, који ставља себи у службу све остале грехе: и кривоклетство, и клевету, и грабеж, и паљевину, и презрење родитеља, и убиство, и одрицање Бога и најзад самоубиство. Ко чини телесни грех тај не поштује своје тело и не поштује Бога, Створитеља тела. Постоји ли такав луд цар у свету, који би своја најскупоценија кола употребио за вожњу ђубрета? И тела су најскупоценија кола, која је Бог саздао на земљи и од земље, да се у њима возе царска деца, царске душе. Ко чини телесни грех, тај по лудилу своме употребљује та скупоцена кола за вожњу ђубрета.
У истини телесни грех је лудило. Луд је онај, ко кроз тај грех мисли достићи радост, јер тај грех доноси собом најцрњу жалост. Од како је сатана унео тај грех међу људе, он је увек и за увек доносио људима само пропаст, болезању и смрт. Најтајнији од свих грехова он је најужаснији од свих и у својим последицама он је најјавнији од свих. Кад би се пред вашим очима откриле пуше оних, који држе тај грех у себи, ви би се згрозили. Ви би видели кљасте и богаљасте душе, каква никад не могу бити тела у овоме свету. Како би такве душе вређале поглед ваш својом наказношћу! Како би одавале неподношљив мирис! Бог нека вас сачува од тога греха, децо Божја. од те смртоносне жалости. А ви који сте згрешили похитајте пред ноге пречистога Христа, као она покајница, да вас Он очисти од губе, Он једини, који може и хоће. У Њемује истина, у Њему је правда, у Њему је милост, у Њему је живот. Од Њега долази радост, а не од крви и костију, што постојано умире и трули и што постаје најзад блато гадније од сваког блата, због чега се и не држи на земљи него под земљом. Али том жалосном блату Створитељ даде част, да се из њега рађају цареви и пророци и свештеници и песници и мудраци и часни радници. Заиста лудило је извртати циљ који је Творац тела наменио телу. Лудило је понижавати још више оно што је већ судбом и грађом својом довољно понижено. Лудило је гасити у себи лучу божанске целисходности а упаљивати смрадни катран пакосне страсти. То лудило, што га производи телесни грех, руши брак, убија љубав, чини нејаку децу сирочићима код живих родитеља, ствара злу крв између браће и пријатеља, превраћа част у бешчашће и углед у понижење, излаже мудраце подсмеху, обара снажне, ломи здраве, умножава јектичаве, пуни и препуњава душевне болнице, гаси огњишта, распирује мржњу, пуни гробља самоубицама, преоптерећује судове, препуњава тамнице, подиже ратове, обара престоле, чини престонице помијарама, мермерне палате домовима туге и жалости, народ ништавним жабљацима, државе оборима стада сатанскога. То лудило није намењено вама, децо Божја. То је намењено отпалом од Бога ђаволу и његовом стаду. Вама је намењено царско достојанство у бесмртном царству Цара Бога. За вас је припремљена радост - радост неисказана, којом се радују анђели на небесима и свете душе на земљи. Амин! Амин!
Св. вл. Николај Велимировић
Нема коментара:
Постави коментар