Манастир Трескавац-задужбина Немањића

Манастир Трескавац

Манастир Трескавац, који се налази у подножју Златоврха, највишег планинског врха Пелагоније, десетак километара северозападно од средњовековног града Прилепа, на стеновитим огранцима планинског  венца Бабуне, познат је по богатом даривању и заштити коју су манастирском братству пружали српски краљеви из породице Немањића– Милутин, Стефан Дечански и Душан, који то и потврђује у даровној повељи манастиру.

У житију краља Милутина се каже следеће: ''Подиже дом Пресвете Богородице, добре Заштитнице рода хришћанскога, у месту званом Трескавац (код Прилепа) и испуни га богатим приносима својим, свим што је било потребно за службу Богу и Пречистој Матери Његовој. Овде приложи и многе иконе златом и бисером украшене и оковане, па кадионице и свећњаке златне, и све друге потребе црквене.''

Манастир Трескавац доживљава свој процват у време краља Душана, када се умножава његова економија и уобличава коначни изглед црквене грађевине. То се поклапа са развијањем градског језгра и утврђења средњовековног Прилепа.

Међу важним разлозима за пружање правне заштите и издавање повеља управо овом манастиру у непосредној близини тек освојеног Прилепа био је наставак породичне традиције и један од важних облика деловања хришћанског владара. Осим овога, у повељама је забележено и аутентично сведочанство о монашком средишту, уз похвалу устројства и начина монашког живота негованог у овом манастиру. Живот инока, судећи по првој трескавачкој повељи краља Душана, као и манастирски устав практикован на овом месту, не заостају по својој суштини за онима на светим горама византијског света – Синајем и Атосом.

Живот трескавачких монаха саображен строгим монашким правилима, законом и типиком као и значај манастира допринели су да се, уз манастир посвећен Пресветој Богородици, образује свети простор,који обухвата планинско окружење са врхом Златоврхом, пећинском црквицом испосницом, манастирским путем, осликаним стенама, манастирским изворима, потоцима и чесмама. 

Подаци о оснивачу средњовековног Богородичиног манастира нису очувани. Ипак, на основу података из трескавачких повеља краља Душана може се разумети да је манастир и пре него што су оне издате био монашки центар са посебном заштитом византијских владара, од којих је уживао нарочите повластице, односно да није био, како је то наглашено, у надлежности локалног епископа, већ је потпадао под јурисдикцију Охридске архиепископије.

 Будући да у трескавачким повељама краљ Душан помиње постојање претходних бугарских и византијских повеља, средњевековна историја манастира са сигурношћу се може рачунати од прве половине XIII века, на шта указује и архитектура католикона, али и делимично спроведена археолошка истраживања.

Помињање византијских царева уз старије владаре који су управљали овом територијом односило би се са сигурношћу на Андроника II и Михаила IX, таста и савременика краља Милутина, чији су сувладарски портрети у лунети изнад главног манастирског улаза обновљени у XIX веку. По организацији Трескавац је био општежитељни манастир у оквиру којег је сачувана и трпезарија, а живот у њему био је одређен правилима манастирског типика. Конституција устава, кога помиње краљ Душан у повељама, подразумева коришћење литургијског модела типика светог Саве Јерусалимског, који је већ увелико преовлађивао, али и правила утврђена можда посебним оснивачким или владарским типиком. Душановим освајањем Прилепа 1334. године и повељама којима он потврђује статус и повластице манастира и дарује му имунитетно право, утрт је пут манастирској слободи, али и одржању богатства манастирске економије и у каснијим вековима. Захваљујући њима, као и бројним имањима, која је Трескавцу, поред претходних византијских и српских владара прилагало и прилепско племство, манастир је током XIV века постао најугледније монашко средиште у области Прилепа и Пелагоније. Прилагањем једне трећине од вина са прилепског трга краљ Душан је себи обезбедио помињање на Литургији и другим службама трескавачких монаха. Везу са манастиром и свој боравак у њему посведочила је и висока српска дворска властела, енохијар Дабижив и тепчија Градислав, у време док је манастир био у оквиру територије српске средњoвековне државе.

У доба турске владавине овим простором током XV и XVI века манастир задржава привилегије, што сведочи о његовој моћи и значају. 

Комплекс манастира Трескавца састоји се од католикона са два параклиса из средњег века, трпезарије, кухиње, манастирских конака и подрума. Сликарски слојеви, из XIV, XV, XVI, XVII и XIX века, сведоче о цркви која је била оштећивана и обнављана, о континуитету монашког средишта, који је током векова имао и прекиде. Најстарији очувани сликарски слој у цркви датује се управо на основу титуле уз владарски портрет краља Душана. Трпезарија манастира Трескавца са првобитним, средњовековним, очуваним каменим столовима има три сликарска слоја из XV, XVII и XIX века. Трескавац је био монашки преписивачки центар дуге традиције, чија је библиотека данас сачувана у фрагментима, али и разасута и пренета у друге земље. Ризница манастира Трескавца са светим и благословеним предметима,неопходним за богослужбену употребу, као и вотивним приватним прилозима, сведочи о континуитету овог светог места од средњег века до данашњих дана.

Трескавачки манастир увек је био место великог броја ходочасника. О месту ходочашћа, које је, са извесним прекидима, у функцији све до данашњих дана, сведоче како писани извори и предања тако и остаци материјалне културе из различитих раздобља. Место Трескавац ходочастили су поклоници у средњем веку, у периоду под Турцима, током XIX века, а на поклоничко путовање верници се упућују и данас. Повеље краља Душана, осим што откривају место и планину Трескавац као подвижничко и строго утврђено монашко средиште, попут сличних светих гора у средњем веку, доносе и податак о постојању поштовања које је утемељено и везано за Пресвету Богородицу, манастир и цркву Њој посвећену. О поштовању Пресвете Богородице и могућем постојању чудотворне иконе Богородице Трескавачке сазнаје се и из Душанових повеља.

Изречена санкција за евентуално непоштовање одредаба потврђених трећом повељом садржи заштиту и проклетство Богородице Трескавачке.

О поштовању Богородице Трескавачке током XIV века распрострањеном у манастиру изнад Прилепа сведочи и краљевско поклоничко путовање. Краљевски пар, краљ Душан и краљица Јелена, по родитељском  договору, упућују краља Уроша да се поклони Богородици Трескавачкој. О томе пружа сведочанство трећа трескавачка повеља. У исто време може се претпоставити да трескавачки монаси у манастиру чувају чудотворну икону Пресвете Богородице, са истим топографским епитетом, као главну светињу и реликвију ка којој су усмерена ходочашћа.

Још један посредан извор из средине XIV века доноси податке о поштовању Богородице Трескавачке. То је препис молитве из требника писаног средином XIV века за краља Вукашина, претпоставља се такође у манастиру Трескавцу. Иако требник није очуван, преостао је препис појединих молитви.  У једној од њих, намењеној онима који су болесни, позива се у помоћ и Богородица Трескавачка. Богородица Трескавачка је у овом требнику укључена у молитву за заступништво, упућено и осталим регионалним чудотворним иконама Богородице Ефеске, Богородице из Једрена, Владичице из Раклија, Богородице из Кидохота. Неке од чудотворних икона које се ту помињу добро су познате, док поштовање појединих икона, везано за период у коме настаје требник, још увек није научно истражено.

Молитва упућена Богородици Трескавачкој велича је као Богородицу високих гора, и назива је још милостивом. Стога се може претпоставити да је у питању чудотворна икона која се симболично везује за Свету Гору, за високе горе којима је Пресвета Богородица заштитница. У самом манастиру није очувана ниједна икона са овим епитетом. Због прекида континуитета у монашком животу, нарочито последњих шездесет година, није очувано нити је забележено, сећање на постојање једне овакве иконе. Једина икона Пресвете Богородице у манастиру која потиче из XIV века јесте фреско икона патрона у лунети изнад главног улаза у цркву. То је представа Пресвете Богородице са Христом типа Умиленија, без очуване сигнатуре.

Да је Трескавац место на којем су ходочасници из различитих крајева тражили и очекивали заступништво од Пресвете Богородице и да је манастир имао важност у ширем регионалном контексту, сведоче подаци из Трескавачког поменика који се чува у Народној библиотеци у Санкт Петерсбургу.