Гусле у животу старих херцеговачких породица

Гусле су широм свијета проносиле славу и јунаштво Херцеговаца. Оне су за сваког Херцеговца најдражи музички инструмент. У дугим зимским ноћима, на сеоским сијелима, окупљали би се око гуслара и стари и млади. Са великом пажњом слушали би његов пој о вјековној борби народа за слободу и опстанак, о побједама над непријатељем, о омиљеним јунацима и војсковођама...

У Херцеговини су гусле имале почасно мјесто у кући, уз икону свеца - заштитника дома и славе породице. Народно предање каже да ''путник намјерник" не би хтио преноћити у кући без гусала. За ври­јеме сеоба, Херцеговци су прво узимали гусле, а затим остало што би могли понијети, а када би кућа планула, прва мисао им је била: спа­сити гусле.

Није никакво чудо што херцеговачке породице тако цијене и поштују гусле. Уз звучну мелодију овог инструмента, гуслар нам пјесмом саопштава нашу бурну прошлост:

С пјесмом прича сва јунаштва стара

С пјесмом брижну душу разговара

С пјесмом жали, с пјесмом се весели

С пјесмом прати свој живот цијели

С пјесмом оре, с пјесмом жито сије,

С пјесмом крвцу за слободу лије.

Гусле су, како с правом истиче етнолог Петар Влаховић, биле и остале ''обиљежје нашег етничког бића, национални инструмент с херојском и општељудском поруком и поуком".

Гусле и нашу народну пјесму високо су цијенили многи свјетски научници и културни посленици, међу којима и Гете, браћа Грим, Адам Мицкијевич, Пушкин, Фран­цуз Мериме - писац студије о гуслама, и многи други.

Јован Цвијић је, на себи својствен начин, истицао значај "музике гусала" у животу Херцеговаца. Говорећи о особинама љу­ди динарског типа, Цвијић каже да је "динарска туга историјска туга" и да су многи Срби послије пропасти Србије 1915. године могли да подносе "само тужну и монотону, али умирујућу музику гусала, музику која може постати енергична, па чак и бесна, у жалости, под руком гуслара који је обузет, узбуђењем. Присуствујући једној сцени ове врсте у околи­ни Невесиња у Херцеговини, добио сам утисак, да ове динарске Србе не може савладати никаква земаљска сила."  Цвијић затим каже и ово: "Таква карактеристика динарске туге, историјске туге, која се не предаје судбини, преко које се манифестује осећајност и осећање части и поноса, личног и националног. Слушајући гусларево певање многи су динарски људи (по Цвијићу Херцеговци су типични представници динарског становништва), у току векова од­мах узимали пушку и одлазили у гору, како песма каже. Другим речима: отишли су у хајдуке који су се борили да освете жалосну судбину свога народа. Један француски путописац из XIX вијека Херцеговину назива класичном земљом гуслара "гдје српски рапсоди импровизују народне пјесме које од једног краја до другог преносе путујући гуслари..." Ови гуслари, каже даље француски путописац, одлазе од колибе до колибе и у својим пјесмама помињу истакнуте Херце­говце и Црногорце тога времена - попа Жарка, Љубибратића, Луку Петковића, Пека, Трифка Вукаловића, Лазара Сочицу, игумана Милентија, попа Мила...Та имена се у њиховим пјесмама стално понављају као што се понављају и имена српских вођа палих у бо­ју на Косову и име српског ''Сида Марка Краљевића".

Некада су гусле биле духовна храна херцеговачких породица. Добар гуслар био је изузетно поштован и цијењен. Када би се гуслар појавио на неком скупу, људи би пажљиво слушали сваку његову ријеч. Касније би и сами пјевушили научене јуначке народне пјесме.

Тврди се да је Петар Перуновић-Перун био један од најбољих и најпопуларнијих гуслара послије Филипа Вишњића. Забиљежено је да се никада није одвајао од гусала, па "чак и онда када је ратовао." Године 1914. био је рањен у борби на Гучеву, а парчад шрапнела разнијела су врх његових гусала.

Херцеговац Ђуро Милутиновић, гуслар, савременик Вука Караџића и позната личност Београда у првој половини XIX вијека имао је гусле у које су се писма тако "вјешто утврђивала", односно сакривала, да нико није могао посумњати да оне осим своје јеке још и писма чувају. За вријеме Карађорђевог устанка Милутиновић је био гласоноша и у својим jе гуслама преносио писмене поруке из Србије у Црну Гору. Имао је надимак "Слeпи", па је у Београду тога времена био познатији под именом Ђуро Слепи. Умро је 1844.године. Гуслар Ђуро је својим тестаментом завештао и поклонио лицејској омладини 100 књига и своје старе гу­сле.

Један од познатих гуслара у другој половини XIX вијека био је и Милан Дука из Невесиња. Према предању, које се све до наших дана сачувало у породицама Дучића и Дука, у читавом невесињском крају није било бољег гуслара. Млађи гуслари долазили би код њега да их подучава "у ударању прстима у струне". За вријеме четовања по Црној Гори више је пута Милан био позиван на двор код књаза Николе да гусла. О Милану и његовим гуслама у Невесињу се и данас могу чути разне приче. Неколико година пред смрт Милан је ослијепио. Кад би га натје­рали да узме гусле, запјевао би старачким гласом, док би му из очију текле сузе. Доживио је дубоку старост. Умро је 1929 године у 99-тој години.

Слијепи гуслар Максим Продановић из Оџака (Невесиње), рођен 1900. године, спјевао је веома дугачку пјесму "Невесињски устанак 1941". Занимљиво је да о­вај гуслар, иначе слијеп од дјетињства, није дозвољавао слушаоцима да му пјесму биљеже или је снимају на магнетофон када би је пјевао уз гусле.

Гусларска традиција требињског краја памти и жене гусларе, пјевачице и казивачице народних епских пјесама. За Јоку Вулетић из Мионића у Баонинама, прича се да је била најбоља пјевачица у Херцеговини. Гуслала је и пјевала у неком по­себном стилу. Умрла је 1959. у 92. години живота. О Милки Кокић из Брђана, удату Ристановић, говорило се да гусла и пје­ва као мушко. Памти се у Шуми требињској и Аница Тарана из Ху­ма која је почела да гусла када је остала удовица.

Гуслари из Површи одржавали су пријатељске везе са својим коле­гама из Билеће, Шуме требињске, Попова поља, Зубаца, Жупе дубровачке. У дугим зимским ноћима одлазили би на сеоска сијела која су била честа до Другог свјетског рата. Касније су сијела одржавана повремено и знатно рјеђе. Ипак, Херцеговци и данас радо слушају пјесме гуслара. У традицији је Херцеговаца да гусле, као велику драгоцјеност, поклањају војсковођама, знаменитим јунацима, познатим личностима. Херцеговци сматрају да им овим поклоном одају највећу пажњу и почаст. Гусле се дају као изузетан поклон, али прави гус­лари не би своје гусле поклонили ни по коју цијену. Продаја гусала такође не долази у обзир. Многи од њих кажу: "Не би своје гусле продао ни за какве паре.'' Године 1919. приликом прве посјете истакнутог српског војводе Степе Степановића Мостару и Херцеговини, гостољубиви домаћи­ни поклонили су му богато украшене гусле са урезаним натписом: "Филип Вишњић, српски гуслар стари, Карађорђе српски јунак прави."

Неко је, још давно, предлагао да Херцеговци подигну споменик гуслама. Тог споменика у Херцеговини још нема, а можда ће га неко некад саградити да свједочи о снази коју је овај инструмент давао Херцеговцима, а и читавом српском роду у борби за слободу.