У ропству

Сироче на мајчином гробу - Урош Предић

Некад смо сви знали јасно,

од најнеписменијег сељака

па до господе и деце њине,

шта је родољубиво и часно,

и шта треба да чине

потомци негдањих јунака.

Не могу да познам народ

чије су певали врлине

песници од Бранка до сада.

Српско се стадо мало

све до последњег руна

разбило и ошугало.

Постали ми смо земља

робова и потказивача

и стокатних зеленаша.

Пуне су нам улице сада

поштованих зликоваца,

а затвори невиних робијаша.

На леђима као да грбу

носим од бола и стида,

и улицама кад идем,

као да ми блато баца

поглед охолих странаца

у лице, и сваког дана

вео ми се по вео скида

са ругоба наших и рана.

 Десанка Максимовић