...Пред њом су били постројени пукови. У славу њеног имена подизане су заставе. Њене јуначке и младалачке груди красила су највећа српска и француска ратна одликовања: Карађорђева звезда са мачевима, два Ордена француске Легије части, француски Ратни крст са златном палмом, две Златне Обилићеве, Албанска споменица...
... А имала je обично име: Милунка. Још од оне дванаесте, кад je Србија ратовала с Турцима, па тринаесте, кад су сударили с Бугарима, па четрнаесте, кад навали Шваба, звали су je и знали само по имену. Једино je уз званична акта, уз предлоге за одликовање или у решењу о њима стајало презиме: Савић. Милунка Савић. Легенда. Део српске историје из судбоносних година. Име записано у ратним хроникама, извештајима ратних дописника. Пример и инспирација.
... У рововима, пред јурише, припремајући бомбе, војници су помињали њено име: "Славу јој љубим, много je храбра..." Касније у беспућу албанског крша, док су се промрзли и гладни споро кретали, говорили су: "Кад може Милунка..." Ни тешко рањена, није губила веру у победу, у повратак у своју земљу. Кад je дошла, већ je била легенда: име joj се изговарало са поштовањем... Позивали су je на свечаности, прославе, путовања на ратишта, на гробове палих. Ишла je и сусретала своје ратне другове...
... На такве свечаности одлазила je у шумадијској народној ношњи. На њеним грудима блистао je ред највиших одликовања. Официри школовани у Сен Сиру, Вест Поинту, чувеним војним академијама, застајали су - гледајући je. Били су почаствовани присуством те жене, али о њој нису знали ништа. На једном свечаном пријему, пришао joj je један млађи страни пуковник и рекао: "Мадам, одликовања која ви носите недостижна су за већину војника. Борио сам се у Другом светском рату. Али, ви сте без сумње, у своје време били храбрији. Можете ли да ми кажете свој чин?!" Милунка се осмехнула и рекла: "Зашто не, пуковниче, ја сам – наредник..."
... Пуковник у белом свечаном мундиру стао je мирно... Честитао joj je, искрено...
... Тако су у ставу мирно пред ньом били генерали и војводе, министри и дипломате. Где год се појавила, пленила je својом једноставношћу и скромношћу. Прича о њој ширила се попут пожара. Сви су желели да je упознају, проговоре коју реч, да joj честитају, да чују понешто од оних страшних успомена...
... Мало je говорила. Сматрала je да je испунила своју дужност: борила се, као борац, с пушком у руци, а не као болничарка, мада je и болничарке веома ценила. Хтела je у рат. Кад je Србија ратовала са Турцима, била je у купи свог оца у селу Копривница код Рашке. Имала je 20 година. Девојачке жеље у тим часовима, биле су далеко од ње. Хтела je у рат. И била je: два месеца, па je рат свршен. Касниje, с Бугарима, али опет два месеца: склопљен je мир... На вест да je Шваба са свих страна навалио на Србију, отишла je право војводи Радомиру Путнику...
... Истог дана поподне стајала je у строју са осталим "првопозивцима ", jep joj ни на крај памети није било да остане у комори или санитету. Наредник, брката војничина, који није знао за поговор, рекао joj je: "Данас ћемо учити како се бацају ручне бомбе..."
... Тако je почела обука. Срећом, то je трајало неколико дана, па je пук кренуо на положај код Бајине Баште. Војници, млади и снажни, као да су добили крила: прешли су преко реке и разбили Швабе. Милунка Савић je с бајонетом на пушци налетела на групу Аустријанаца: "Предајте се! Предајте ce! " И Аустријанци су су предали. Одвела их je команданту пука и рапортирала: "Господине пуковниче, двадесет заробљених Шваба! " Истог часа се окренула и наставила да гони непријатеља. Утом je припуцала артиљерија и Милунка je осетила ужасан бол у глави. Освестила се у болници. Из главе joj je извађен комад гранате. Кад je рана зарасла, опет je била у свом пуку, овог пута близу Ужица. Да би бацила бомбу на аустријски стрељачки строј који се ближио, Милунка се придигла на колено. Пала je прострељених груди. Међутим, после месец дана проведених у Нишкој болници, ево je опет...
... У тешким данима повлачења, Милунка се није одвајала од војника. Личила je на авет, али није клонула. Чим би, уз пут, видела неку Албанку, прилазила je, скидала шајкачу да виде да je жена и тражила - хлеба. "Ти аскер, бре" - говоре joj Албанке и дају хлеб. Делила je са војницима последњу кору. Никад није показивала да joj je тешко. И друге je бодрила да истрају...
... Једног дана на Солунском фронту растрчали се командири по четама и наређују да се све доведе у ред, да буде као у касарни - под конац... Војници су знали да долази неки виши официр. Кад сутрадан, праћен свитом, долази министар војске генерал Божидар Терзић. Генерал je стао пред пук, cjaxao и гласно позвао: "Каплар, Милунка Савић, напред! " Збуњена девојка није чула своје име. Друг до ње je гурнуо и она се прибрала и изашла. Генерал joj je пред пуком на копоран ставио златну Обилићеву медаљу за храброст: " Дајем ти ово високо одликовање за војничко држање у рату." Девојци која je до тада у ноћним јуришима ишла на нож, потекле су сузе...
... Милунка je учествовала и у чувеној Горничевској бици. Њена јединица je ушла у "џеп" између Бугара и Немаца. Неколико дана je беснела борба. Милунка je упала у бугарске редове. Бугари су настојали да спасу главу, па су искакали и бежали. Гонила их je и упала у следећи ров. Ту je опазила једног војника - спавао je упркос топовским пуцњима. Милунка га je продрмала. Избезумљен од страха, рекао je да их има 43, да би се сви предали, али их чувају официри... Рекла му je да ћe она да заговара официре, а да се они неопажено провуку кроз ровове и предају се. Тако je и урадила: звала je и рекла да хоће да се преда, али да чека ноћ. С друге стране су обећали да неће да пуцају... За то време, бугарски војници су се провукли и предали се...
... Кад je била поднаредник, дошао je командант савезничких трупа француски генерал Capaj и предао joj Орден француске Легије части. И тада je пред њом био постројен пук. Али, убрзо je била рањена на Скочивиру. Кад je кренула у јуриш, метак joj je пробио обе ноге... За чудо, ране су брзо зацељивале. Није могла без фронта. Тако и сада: после месец дана била je на Пологу, близу Кајмакчалана. У тој борби je стекла Карађорћеву звезду са мачевима. Дошли су и генерали Петар Бојовић и Живојин Мишић. Пред пук je изашла уплашена, као ђаче. Следеће борбе донеле су joj други Орден француске Легије части, затим највеће француско ратно одликовање: Ратни крст са златном палмом... Кад je рат био завршен, Милунка je поново обукла своју женску одећу. Убрзо потом се удала и родила четири кћерке које живе у Београду. Оне чувају успомену на своју храбру и племениту мајку.
Милунка Савић je умрла 5. октобра 1973. године, у Београду, запостављена као и сви солунци, али њену легенду не може ништа да затамни.
... А имала je обично име: Милунка. Још од оне дванаесте, кад je Србија ратовала с Турцима, па тринаесте, кад су сударили с Бугарима, па четрнаесте, кад навали Шваба, звали су je и знали само по имену. Једино je уз званична акта, уз предлоге за одликовање или у решењу о њима стајало презиме: Савић. Милунка Савић. Легенда. Део српске историје из судбоносних година. Име записано у ратним хроникама, извештајима ратних дописника. Пример и инспирација.
... У рововима, пред јурише, припремајући бомбе, војници су помињали њено име: "Славу јој љубим, много je храбра..." Касније у беспућу албанског крша, док су се промрзли и гладни споро кретали, говорили су: "Кад може Милунка..." Ни тешко рањена, није губила веру у победу, у повратак у своју земљу. Кад je дошла, већ je била легенда: име joj се изговарало са поштовањем... Позивали су je на свечаности, прославе, путовања на ратишта, на гробове палих. Ишла je и сусретала своје ратне другове...
... На такве свечаности одлазила je у шумадијској народној ношњи. На њеним грудима блистао je ред највиших одликовања. Официри школовани у Сен Сиру, Вест Поинту, чувеним војним академијама, застајали су - гледајући je. Били су почаствовани присуством те жене, али о њој нису знали ништа. На једном свечаном пријему, пришао joj je један млађи страни пуковник и рекао: "Мадам, одликовања која ви носите недостижна су за већину војника. Борио сам се у Другом светском рату. Али, ви сте без сумње, у своје време били храбрији. Можете ли да ми кажете свој чин?!" Милунка се осмехнула и рекла: "Зашто не, пуковниче, ја сам – наредник..."
... Пуковник у белом свечаном мундиру стао je мирно... Честитао joj je, искрено...
... Тако су у ставу мирно пред ньом били генерали и војводе, министри и дипломате. Где год се појавила, пленила je својом једноставношћу и скромношћу. Прича о њој ширила се попут пожара. Сви су желели да je упознају, проговоре коју реч, да joj честитају, да чују понешто од оних страшних успомена...
... Мало je говорила. Сматрала je да je испунила своју дужност: борила се, као борац, с пушком у руци, а не као болничарка, мада je и болничарке веома ценила. Хтела je у рат. Кад je Србија ратовала са Турцима, била je у купи свог оца у селу Копривница код Рашке. Имала je 20 година. Девојачке жеље у тим часовима, биле су далеко од ње. Хтела je у рат. И била je: два месеца, па je рат свршен. Касниje, с Бугарима, али опет два месеца: склопљен je мир... На вест да je Шваба са свих страна навалио на Србију, отишла je право војводи Радомиру Путнику...
... Истог дана поподне стајала je у строју са осталим "првопозивцима ", jep joj ни на крај памети није било да остане у комори или санитету. Наредник, брката војничина, који није знао за поговор, рекао joj je: "Данас ћемо учити како се бацају ручне бомбе..."
... Тако je почела обука. Срећом, то je трајало неколико дана, па je пук кренуо на положај код Бајине Баште. Војници, млади и снажни, као да су добили крила: прешли су преко реке и разбили Швабе. Милунка Савић je с бајонетом на пушци налетела на групу Аустријанаца: "Предајте се! Предајте ce! " И Аустријанци су су предали. Одвела их je команданту пука и рапортирала: "Господине пуковниче, двадесет заробљених Шваба! " Истог часа се окренула и наставила да гони непријатеља. Утом je припуцала артиљерија и Милунка je осетила ужасан бол у глави. Освестила се у болници. Из главе joj je извађен комад гранате. Кад je рана зарасла, опет je била у свом пуку, овог пута близу Ужица. Да би бацила бомбу на аустријски стрељачки строј који се ближио, Милунка се придигла на колено. Пала je прострељених груди. Међутим, после месец дана проведених у Нишкој болници, ево je опет...
... У тешким данима повлачења, Милунка се није одвајала од војника. Личила je на авет, али није клонула. Чим би, уз пут, видела неку Албанку, прилазила je, скидала шајкачу да виде да je жена и тражила - хлеба. "Ти аскер, бре" - говоре joj Албанке и дају хлеб. Делила je са војницима последњу кору. Никад није показивала да joj je тешко. И друге je бодрила да истрају...
... Једног дана на Солунском фронту растрчали се командири по четама и наређују да се све доведе у ред, да буде као у касарни - под конац... Војници су знали да долази неки виши официр. Кад сутрадан, праћен свитом, долази министар војске генерал Божидар Терзић. Генерал je стао пред пук, cjaxao и гласно позвао: "Каплар, Милунка Савић, напред! " Збуњена девојка није чула своје име. Друг до ње je гурнуо и она се прибрала и изашла. Генерал joj je пред пуком на копоран ставио златну Обилићеву медаљу за храброст: " Дајем ти ово високо одликовање за војничко држање у рату." Девојци која je до тада у ноћним јуришима ишла на нож, потекле су сузе...
... Милунка je учествовала и у чувеној Горничевској бици. Њена јединица je ушла у "џеп" између Бугара и Немаца. Неколико дана je беснела борба. Милунка je упала у бугарске редове. Бугари су настојали да спасу главу, па су искакали и бежали. Гонила их je и упала у следећи ров. Ту je опазила једног војника - спавао je упркос топовским пуцњима. Милунка га je продрмала. Избезумљен од страха, рекао je да их има 43, да би се сви предали, али их чувају официри... Рекла му je да ћe она да заговара официре, а да се они неопажено провуку кроз ровове и предају се. Тако je и урадила: звала je и рекла да хоће да се преда, али да чека ноћ. С друге стране су обећали да неће да пуцају... За то време, бугарски војници су се провукли и предали се...
... Кад je била поднаредник, дошао je командант савезничких трупа француски генерал Capaj и предао joj Орден француске Легије части. И тада je пред њом био постројен пук. Али, убрзо je била рањена на Скочивиру. Кад je кренула у јуриш, метак joj je пробио обе ноге... За чудо, ране су брзо зацељивале. Није могла без фронта. Тако и сада: после месец дана била je на Пологу, близу Кајмакчалана. У тој борби je стекла Карађорћеву звезду са мачевима. Дошли су и генерали Петар Бојовић и Живојин Мишић. Пред пук je изашла уплашена, као ђаче. Следеће борбе донеле су joj други Орден француске Легије части, затим највеће француско ратно одликовање: Ратни крст са златном палмом... Кад je рат био завршен, Милунка je поново обукла своју женску одећу. Убрзо потом се удала и родила четири кћерке које живе у Београду. Оне чувају успомену на своју храбру и племениту мајку.
Милунка Савић je умрла 5. октобра 1973. године, у Београду, запостављена као и сви солунци, али њену легенду не може ништа да затамни.
Антоније Ђурић
Из књиге: "Жене солунци говоре ", Цетиње, 1998.
А на чијој је страни била за време Другог светског рата? Са националистима или комунистима? Ово је битан податак како би знали дали да је кујемо у звезде или да је се сећамо као посрнуле херојине?Молим вас одговорите.
ОдговориИзбришиЗа време Другог светског рата била је десет месеци заточена у логору Бањица. Претходно је пред својом децом била претучена. За време комунистичке власти сматрана је за непожељну особу у сопственој земљи коју је храбро бранила. Била је приморана да ради као чистачица да би преживела. Такође је одбила понуду да се пресели у Француску и да добија њихову војну пензију. Због притужби грађана Београда и једног новинског чланка који је узбуркао јавност, држава јој је доделила мали стан у коме је и умрла 1973.године.
ОдговориИзбриши