(О бекству у Свету гору)
 |
| Свети Сава, фреска из манастира Милешева |
Када је дошао
до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га
по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и
на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. Јер беше
слушао о Светој гори Атонској и о испосницима у њој, и о осталим местима
пустињачким. Јер долажаху ка оцу његову одасвуд да приме што им је потребно, а
други пут и сам шиљаше у света места да се разда онима који преподобно живе,
/Монасима пустињацима./ јер беше добар човек који дели милостињу и даје много.
А Бог, готов да услиша молитву и жељу слугу својих, и његову жељу испуни и
подстаче га да дође к родитељима из краја данога му.
И када га
примише с великом љубављу заједно с благороднима његовим који су дошли с њим, и
када безмерна радост и весеље и велико пировање беху учињени због доласка
вазљубљенога сина к родитељима, и када су се веселили много дана, - гле, као
Богом покренути, дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете горе Атона, да
приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом
Рус. Божанствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој гори,
пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну. А овај
му исприча све по поретку пустињачком, /Три основна начина монашког живота у
Светој гори: општежиће (киновија), скит и потпуна усамљеност./ какав је
заједнички живот у манастирима, и засебан двојице или тројице једнодушно, и
самотан, усамљенички живот оних који живе испоснички у ћутању, све му потанко
исприча. Јер ни тај монах не беше прост, него искусан у оном што је говорио;
рекао бих, од Бога послан бејаше. А младићу док слушаше о иночком животу и
усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река
из очију његових. Потом, одахнувши мало, рече старцу:
- Видим, оче,
да Бог, који унапред зна све /Прва посланица апостола Јована 3, 20; упор.
Псалми Давидови 139, 2-4; Књига пророка Данила 13, 42./ и који је видео болезан
срца мога, /Псалми Давидови 13, 2./ посла твоју светост да утеши мене грешнога.
Сада се утеши срце моје и душа се моја развесели радошћу неисказаном. Сада
разумедох за чиме сам непрестано жудео. Блажени су и трипут блажени они који су
се таква безбрижна и неметежна живота /Мисли се на духовни живот./ удостојили.
Шта ја да учиним, оче, да бих могао побећи од многометежног живота овога света,
па да се таква ангелскога живота удостојим? Ако ме кад родитељи усхтедну
оженити, задржан љубављу према телу нећу достићи таква живота. Ни један дан не
бих хтео после овога овде остати, да ме се како сластољубље овога света не би
коснуло, и да против моје воље не одвуче душу моју од такве љубави према
анђелском животу, као што учиш, оче. Хтео бих бежати, а пута не знам. Ако бих
како далеко залутао, стигао би ме отац мој, пошто му је могуће, и вратио би ме,
па бих и оца бацио у жалост и себе у стид велик, а после тога не бих ни
постигао оно што желим.
А старац,
узевши реч, рече му:
- Жудна је
љубав родитељска, јуначе, и веза природе нераскидна, и мило јединство с браћом
и заједничко живљење. Али Владика заповеда да се и ово лако презре, и крст узме
на раме, и да се за њим усрдно иде, /Јеванђеље по Матеју 10, 37-38; 16, 24;
Јеванђеље по Марку 8, 34; Јеванђеље по Луки 9, 23; 14, 27./ и све лако поднесе,
на страдање његово за нас угледајући се. Заповеда да не благујемо у меком, да
не тражимо телесни покој, него да више прионемо за наготу и глад, бдење и
молитву, и да се обрати пажња на умиљење и плач са уздисањем и скрушеношћу
срца. Јер ово се предлаже богољубивим душама као неки пут који лако води у
добродетељ, и ово доноси славу истиниту и част поуздану.
А младић,
слушајући ово и као доброплодна земља семе примајући у срце своје речи старца,
/Јеванђеље по Матеју 13, 8; Јеванђеље по Марку 4, 8; Јеванђеље по Луки 8, 15./
ридање к ридању додаваше.
