Чудесна јављања светог Николе светом Стефану Дечанском

Овако, дакле, Стефан претрпе ово жалосно лишење вида, а место где се ово догоди беше звано Овче поље, где беше и молитвени храм великоме архијереју Христову, Николају.

Када је страдалац љуто изнемогао до краја и лежао скоро мртав, пред зору једва је мало заспао. И виде мужа који стоји пред њим. Имао је свештенолепни изглед, украшен светитељском одеждом, а светлост благодати сијаше на лицу мужа. Носећи на десном своме длану оба његова извађена ока и говори му: "Не скрби, Стефане. Ево на длану моме су твоје очи."

И говорећи ово показиваше му оно што носи. А он као мислећи рече њему:

"А ко си ти, господине мој, који за мене чиниш толику усрдност?"

А онај који се јавио рече:

"Ја сам Никола, мириклијски епископ."

Уставши, дакле, из сна, узашиљаше Богу благодарења смерним срцем и његову угоднику. А осећаше и неко немало олакшање болова.

Затим је одатле био послан у Константинов Град у заточење...

Већ се свршаваше пета година његова пребивања тамо, и дошла је часна успомена чудотворивога оца Николаја. Свеноћно бденије вршило се по уобичајеном уставу обитељи, и беху запаљене многе свеће и кађење. Стојаше и Стефан на одређеном му месту, уздишући из дубине душе и молећи се скрушеношћу срца. А када седоше по обичају и када је на средини требало да се прочита житије и уједно чудеса овога великога оца, од напора великога седе Стефан за сто и задрема. И угледа очима срца свога онога божаственога мужа који му се раније јавио. И овај заставши пред њим рече му:

"Сећаш ли се што сам ти пре рекао јавивши се?"

А он као павши на земљу говораше да га познаје и да је велики Никола, а да се не сећа шта је рекао. А он, милостиви, рече:

"Рекох ти да не тугујеш, јер у мојој су руци твоје зенице и ове показах теби."

А он изјави да се сећа тога и припаде ногама светитељу да моли милост.

А онај који се јавио рече:

"Оно што ти тада рекох, сада сам послан да испуним."

И када му даваше вид, подиже га и учини крсни знак на лицу, дотакавши се крајевима прстију очију, рече:

Икона светог Николе опточена сребром,
поклон светог Стефана Дечанског цркви у Барију

"Господ наш Исус Христос, који је слепоме од рођења дао вид, дарива и твојим очима првашњи зрак."

И онај, дакле, постаде невидљив, а овај Стефан се престраши. И дошавши к себи, о неизреченога ти милосрђа, Христе, гледаше као и раније. И тако узевши палицу, као што пређе хођаше, на исти начин изађе из цркве.

Када је био у келији, на земљу павши, много часова сузе изливаше од новодарованих оних зеница. Приносећи сузне дарове ономе који их је дао, бијаше се у прса, сматрајући себе као земљу и пепео, и говораше да је недостојан таква доброчинства, а да је достојан многих мука и казни, јер такови су свети, када се удостојавају највећега, тада мудрују најсмерније...

А сада доспевши до краја изнећу како је био мученички крај његова живота и како се он настанио у збору мученика.

Једне ноћи по свршетку јутарњих песама, прилегавши на своју усамљену постељу, мало заспа. И угледа великога Николу у такој слици као што му се и раније јави. И опет Николај, опет обична корист, опет хоће да боље добро јави. Дошавши к њему рече:

"Спремај се од сада, Стефане, за смрт, јер ћеш убрзо изићи пред Господа."

О добре вести! Уставши из сна, сузама радост мешаше, и себе бацивши на земљу, благодараше Бога и весника доброга пресељења. Јер он се жураше увек и хоћаше, ако му буде могуће, да остави земаљске узбуне, и даље да живи са Христом…

Из житија светог Стефана Дечанског, Григорије Цамблак (XIV век)

Свети Јован Златоусти-Беседа о посту и милостињи

Свети Јован Златоусти-фреска из манастира Студеница

Диван је пост, као што је дивно и читање Светог Писма; али дивно је само онда, када је праћено делом, пошто ако читаш а не делаш, читање ти бива на осуду, оно тада бива повод за казну. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон (Рим. 2,13). И опет Христос вели: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој (Јн. 15,22). Блажен је онај који говори онима што слушају, нарочито онда када они враћају с великом каматом; а камата - то је послушање и испуњавање заповести Божијих, како говори Господ: и дошавши, ја бих узео своје са добитком (Мт. 25,27). Шта си, дакле, брате, задобио уз помоћ поста? Па и земљорадник сади да би жњео, и трговац путује у туђину како би стекао имање, и морнар плови многим морима како би брод накрцао товарима. Не говори ми "много сам дана постио, нисам јео ово ни оно, нисам пио вина, одолео сам нечистоти", него ми покажи јеси ли постао кротак, пошто си био гневљив, и јеси ли постао човекољубив, пошто си дотле био прек, јер ако си опијен гневом, зашто мучиш своје тело? Ако су унутар тебе завист и користољубље, каква је корист од тога што само воду пијеш? Сада ме не интересује каква је трпеза, него је ли дошло до измене рђавог начина размишљања? Ако госпођа, тј душа, чини прељубу, зато бичујеш служавку, тј. стомак? Ако душа отупљује, због чега исцрпљујеш тело? 

Ово не говорим кривећи вас, него - ради лакомислених. Ако бих видео да летите високо, ипак бих пожелео да полетите још више: таква је тиранија љубави. И као што среброљупци, што више злата стекну, више га и траже, тако и ми још силније желимо ваш успех. Дакле брате, ако хоћеш да те Бог прихвати, онда пости као што су то чинили Нинивљани. Они нису примили закон; за њих апостол Павле вели: Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон (Рим. 2,14). Стога се не размећи празним постом, јер он сам по себи не узводи на небо, ако нема и сестру своју - милостињу, јер је она сједињена с њим, и међу њима је не само братски и присан однос, већ милостиња служи чак као ослонац посту. Како то знамо? Анђео је говорио Корнилију: Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап. 10,4). Милостиња је крило молитве. Ако молитви не даш крила она неће узлетети, док душа када има крила брзо се узноси на небо. Докле је среброљубље и тежња за стицањем? Све то браћо нестаје заједно са овим животом. Без сумње казаћеш: "реци то самоме себи". И кажем самоме себи, а кажем и вама, јер овај се савет тиче свих. Слушајући ово и исправљајући се, примам доброчинство од вас; и када би онај који говори био роб, ја примам савет, и када би био слободан, такође с нажњом слушам. Не личност онога који говори, него корисност савета чини да примам оно што се говори. И када се Мојсије, тако велики муж који је са Богом беседио, није гнушао савета свога таста, иако је овај био варварин, него их је чак примао и Бог их је потврдио (Изл. 18,24), шта је тек онда нама чинити? 

Свето Преображење у Врднику

Богородица Вратарица

Икона Богородице Вратарице (на грчком Портаитиса)

У 9-ом веку, за време владавине Теофила Иконоборца, дигао се страшни рат против светих икона и сви православни који су се клањали иконама и поштовали их, били су кажњавани и стављани на муке, а њихове иконе силом одстрањиване из светих храмова и спаљиване. Тада су по свим градовима и селима разаслани цареви доушници ради проналажења сакривених икона, са строгим налогом да све што пронађу униште.

У то време у области Никеје живела је једна богата удовица, благочестива жена, са сином јединцем. Ова чудотворна икона, која ће се на доиста невероватан и чудесан начин нешто касније наћи на обалама Атона, налазила се у њеном поседу. Та врлинска удовица је изразито волела и веома поштовала ову свету икону. Саградивши крај своје куће црквицу, она је у њу поставила ову свету икону и пред њом непрестано приносила своје топле молитве.

Дошавши једнога дана и до њене куће, цареви изасланици кроз прозор храма угледају ово божанствено благо и пронашавши власницу иконе, запрете јој, тражећи новац и говорећи да ће иначе сместа испунити царско наређење, а њу казнити смрћу. Сирота удовица им обећа да ће сутрадан набавити тражени новац, а среброљубиви се сагласе да сачекају.

Исте вечери ова побожна жена оде са својим сином у цркву и стане се молити пред иконом Пресвете Богородице, клањајући се, а руке и очи уздижући према небу и заливајући земљу својим топлим сузама. Потом благочестиво и са великим страхом она изнесе икону на обалу и тамо се опет са молитвеним умиљенијем обрати Небеској Царици: “Госпођо света, Ти као Мати Божја имаш власт над читавом творевином. Теби је могуће и нас избавити од царевог гњева, и своју икону сачувати од потапања у мору!” Изговоривши ове речи, она спусти икону у море. А света икона не падне на страну него се, стојећи усправно на води невидљивом силом учвршћена, таласима ношена усмери према западу. Утешена овим призором, удовица се најпре усрдно захвали Господу и Његовој Пречистој Мајци, па се окрене према свом сину рекавши: “Чедо моје, ево већ се испуни жеља и надање наше, неће бити узалудна благочестивост  наша. Ја сам спремна да из љубави према овој светињи пострадам од руке тиранина, али не желим и твоју смрт. Ја свој дом не могу напустити, али зато тебе преклињем да одеш према Грчкој.”

Син је послушао мајчин савет, поздравио се са њом и одмах запутио према Солуну, а оданде према Светој Гори. Предање даље казује да се он замонашио у касније подигнутом манастиру Ивирону, у коме је благочестиво и богоугодно поживео и у миру се преселио Господу. Од њега су атонски пустињаци чули за икону спуштену у море.