Говорено почетницима у љубави.
Ништа толико не противстаје љубави колико грех,
како љубави к Богу, тако и љубави к ближњем.
Твој пријатељ отима, а ти га не изобличаваш? Бојиш се гњева?
Зар се бојиш гњева, иако га праведно изобличаваш?
Изобличи га дакле, и искажи своје негодовање из љубави према Христу,
из љубави према њему самом; заустави га, ако cpљa у пропаст.
У гостовању, и лепим речима, и ласкањима, није никакво особито дело љубави.
Ј. Златоуст
(Беседе на посл. Ефесц. IX, XVIII)
Шта вреди, браћо моја, ако ја будем вечито говорио,
а Бог вечито ћутао?
Могу ли ја одбранити правду Божију, ако је Бог не
узме под своју заштиту? Могу ли ја доказати Бога безбожницима, ако се Бог буде
крио? Могу ли Га ја омилети синовима Његовим, ако је Он равнодушан према
патњама њиховим?
Не; ништа од свега тога ја не могу. Моје речи
немају крила, да би могле уздићи Богу све пале и отпале од Бога; нити моје речи
имају огња, да би загрејале охладнела срца деце према Оцу њиховом. Моје речи
нису ништа, ако оне нису слаби одјек и неразговетно понављање онога, што Бог
својим моћним језиком говори. Што је шуштање шљунка на обали према страховитој
рици океанској, то су речи моје према језику којим говори Бог. Како ће моћи
чути шуштање шљунка преливеног пеном разјарене стихије онај човек, који је глув
према рици океана?
Како ће видети Бога у мојим речима онај, ко не може
да га види у природи и животу?
Како ће једва чујне речи људске убедити некога,
кога громови нису у стању убедити?
Како ће се огрејати на једној варници неко, ко је
оставио огањ иза себе?
Не ћути Бог, браћо, но говори гласније од свих бура
и громова. Не напушта Бог правду, но прати је у њеном страдању и лагано узводи
на престо. Не зависи Бог ни од чије добре воље, но чини све зависним од своје
добре воље. Јадан би био Бог, који би зависио од адвокатске заштите једног
смртног човека. Не излазим ја пред вас да штитим Онога, чију заштиту ја тражим
дан и ноћ. Не излазим ја, убожјак један, да тражим од вас, убожјака, потпору
Бога и Божије ствари. Не; него, напротив, излазим с предлогом, с молбом, заиста
с молбом, да сви ми потражимо потпору себе и своје ствари у Бога, једино у
Бога. Није то ради Бога но ради нас. И понављам: није то ради Бога но ради нас
самих. Јер Бог ће бити подједнако велики, величали Га ми или понижавали. Бог ће
бити светао, ма колико таме бацали ми на Његово име. Бог ће постојати, ма цела
земља кроз сва уста својих створења и кроз све вулканске кратере јекнула: нема
те Боже! Постојаће Бог, светао и велики као и данас, и онда, кад зраци сунчани
буду узалуд тражили и једног живог човека на земљи, и кад буду место живих
миловали само гробове мртвих.
Боже, вечито светли и вечито велики, буди потпора
нама као што си потпора толиким Сунцима у простору! И Сунца би се угасила без
Твога погледа и претворила на мах у закисла, мрачна ватришта, - како ми да
светлимо без Тебе?
Како ћемо ми, брaћo моћи љубити
своје непријатеље без потпоре Божије? Гле, ми нисмо учинили ни први корак на
том путу. Ми нисмо још научили да љубимо ни своје пријатеље. Још мање: ми нисмо
још научили да љубимо ни сами себе. Како ћемо љубити своје непријатеље?
Христове речи о љубави према непријатељима, ево, још лете по свету од уста до
уста, но још никако не могу да нађу пута од уста до срца.
Ми не љубимо своје непријатеље. Зар то није
очигледно, без доказивања? Ми љубимо само оне који нас љубе, и позајмљујемо
само онима који нам могу вратити, и чинимо добра само онима који нам се могу
двоструко одужити.
Ми љубимо себе и пријатеље своје. Ми љубимо своје
ближње, своје најближње, у буквалном смислу речи. Наши даљни далеко су од наше
љубави. Наше срце лепи се за оно за што и наше очи. Очи наше су путовођ и нашем
срцу.