Зрацима својим игра сунце у свитање, као што је у утроби заиграо Јован Претеча, поздрављајући Сунце Правде што је из гроба засијало. Све се сада храни Божанском благодаћу, осећајући предукус обновљења васељене. Наслућује ли то и срце наше? Осећамо ли то увек и у потпуности? Зар се не деси да када се сви радују, наше срце буде заклоњено облаком, а понекад и испуњено тугом? Сећајући се протеклих година, ми сада жалимо због губитка способности да осетимо пасхалну радост. Колико год се трудили, не можемо пронаћи друго исправно објашњење сем овога – срце је наше нечисто.
Ако смо се поколебали у вери, ако су нам се у душу увукле сумње, ако смо отпали или се удаљили од Цркве – слично јудејским првосвештеницима, ми одбацујемо помисао на Васкрсење Христово, јер нам је Оно страшно. Ако смо учинили тежак грех и савест нас окривљује због неверности Христу и заповестима Његовим –на нашем срцу лежи камен који спречава улазак светлости Васкрсења у њега. Ако смо утонули у свакодневне проблеме и ако нам је срце обузето њима – оно неће моћи да осети пуноћу радости. И посебно, ако осећамо непријатељство, или, још горе, мржњу према ближњима, или их осуђујемо и узносимо се над њима – не можемо се радовати сусрету са Васкрслим Господом. Тад у дан Васкрсења или сумњамо, или не верујемо, или подсвесно не желимо сусрет са Њим.
Но одбацимо од себе сваку сумњу, принесимо покајање! Загрлимо један другог, опростимо онима који нас мрзе и радосно запевајмо: “Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима који су у гробовима живот дарова!“
Христос Васкрсе!
Свети Јован Шангајски, беседа на Васкрс 1962.г.
Нема коментара:
Постави коментар