ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА

АКАКИЈЕ

Милошћу Божијом

истински православни епископ

Ресавско-шумадијски

Свим верним чедима Светосавске Српске Цркве шаљем најсветији и најрадоснији древни хришћански васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Светло Васкрсење Христово сваке године нас изнова надахњује да чврсто и непоколебиво истрајемо у борби за нашу свету православну веру, а самим тим и за наш многострадални народ српски. Торжествено прослављање празника светлог Васкрсења којем претходи страшна и преславна недеља светих спасоносних страдања Христових, увек нас подсећа да без страдања и голготе не може бити ни Васкрсења. На голготски пут позван је свако. Узети крст свој и следити за Христом значи – имати истинско покајање и приносити плодове покајања, те ради љубави Божије трпети сваку муку која нас задеси, угледајући се на самог Христа који је страдао за нас грешне. Историја нашег многострадалног народа је голготска. Идеал страдања ради верности Христу увек је дубоко прожимао наш народ. Док је тај благословени дух био присутан у нашем народу, могли смо се надати и земаљским васкрсима Цркве и државе. Данас нам недостаје та жива крсно-васкрсна вера, која је у сваком судбоносном тренутку давала нашем народу наду и подизала га.

Тешко да се време у којем живимо у великој мери разликује од ранијих времена кроз која је наш народ пролазио: времена рата, кризе, немаштине... Још живе Срби који су прошли кроз страхоте распада Краљевине Југославије, светског и братоубилачког рата, свргавања монархије, комунистичког преврата и њихове безбожне полувековне владавине. Новије генерације, стасале када је комунистичка звезда већ почела да бледи, доживеле су нове ратове и замену комунизма западном демократијом. Све генерације наших предака неизоставно су у већој или мањој мери окусиле горчину страдања. То је допуштено, или нам је послато од Бога, ради наших грехова, и увек може да се преокрене на добро, да нам послужи на спасење, јер по духовном закону задовољство и срећа везују човека за овај свет, док га горчина и страдање подстичу да трага за истинском радошћу и срећом, које превазилазе границе овога света. Чашу меда још нико не испи, каже Владика Његош, док је чашом жучи не загрчи.

Ипак, постоји нешто што наши преци до сада нису окусили, а што наше генерације кушају. То су смртоносни отрови отпадништва сергијанске издаје слободе Цркве богоборцима и међу отровима најсмртоноснији – отров свејереси екуменизма. Ово страдање се не тиче тела, оно је усмерено само на душу народа српског. Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, – каже Господ и Спаситељ наш Исус Христос – него се бојте оних који могу и душу и тело погубити у паклу. Да, истинита је реч ова, тим пре јер данас циљ непријатеља људског рода није само да одвоји верне од пута спасења којим га води православна Црква, него и да, по речима о. Серафима Роуза, створи властиту „православну Цркву" – да и само Тело Христово претвори у једну земаљску екуменску организацију, како би на тај начин припремио долазак свог изабраника Антихриста... Београдска патријаршија је, услед свог чврстог екуменистичког курса још из времена Титовог патријарха Германа, постала верно изображење овог описа. Од органског чланства у Светском Савезу Цркава, јеретичком зборишту које се састоји од неколико стотина разних јереси, а свака од њих је духовна смрт, па до заједничких екумениских молитава и поистовећивања мухамеданског и жидовског бога са истинским Тројичним Богом, она то заиста делом потврђује.

Један од последњих српских православних владика, свети Николај Жички, исповедао је веру у Бога као Творца свих људи, али тај исти Бог је ОТАЦ само оних људи који верују у Сина Божјега и у синовство. „Који се год одриче Сина, тај ни Оца нема, а ко признаје Сина, тај има и Оца" (1. Јн. 2,23). Сви су људи створења Божја и потенцијално синови Божји. Али истински су синови Божији „они који Га примише и којима се даде власт да се назову синови Божји, који верују у име Његово, који се не родише од крви... него од Бога" (Јн. 1,12-13). Ова разлика између хришћана и нехришћана, тј. између рођених и створених, мора се нарочито истицати у наше време вулгарне пропаганде да су све вере једнаке, пропаганде која снижава планину у долине, не подижући долине у висину планине. Ако је ово православно исповедање вере, а јесте, онда како је могуће да се православни хришћани молe са мухамеданцима и жидовима истом Богу? Новоизабрани патријарх Београдске патријаршије Иринеј у жидовској синагоги молитвено је учествовао у паљењу талмудског менора свећњака, а светило васељене свети Јован Златоусти грми: „Нико од Жидова се не поклања Богу. Ко то говори? Сам Син Божији: 'Не знате ни мене ни Оца мога; када бисте знали мене знали би сте и Оца мога' (Јн.8.19). Какво се поузданије сведочанство веће од овога може навести?" Даље Златоуст вели: "Синагога је склониште за демоне, а правилније је рећи, не само синагога већ и саме душе Жидова. Ако ви сматрате истинитим Јудејство, зашто онда оптерећујете собом Цркву?“

Да, заиста је свејерес екуменизма највеће зло које је икада задесило православни христоименити народ српски. Очи духовних вођа народа помрачише се и воде га у вечну пропаст. Зато је неопходно да ходимо незаблудивим и живоносним путем светог оца нашег Саве равноапостолног, путем отачког правоверја. "Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли – упозорава нас свети Сава у својој беседи о правој вери – и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначалнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси". Ископајмо зато око које нас саблажњава, не телесно већ духовно: ако се, наиме, српски патријарх или епископи, који су очи Цркве, придржавају таквих погубних учења и издају веру на саблазан народу, треба се одвојити од њих. Запамтимо, основ православне еклисиологије је чињеница да верни не могу да се спасавају одвојено од свога правоверног епископа, као што тело не може да живи одвојено од главе. Одговорност епископа и народа за чување православне вере је обострана: епископ је дужан да одговара за православност своје пастве, а паства – за православност свога епископа. Када епископ постане јеретик аутоматски престаје да буде епископ, тј. чувар истинске вере. Он отпада од свецрквеног православног епископата и од јединства Цркве. Шта више, ако верни наставе да га сматрају за епископа, тј. да посећују његова "богослужења", да примају од њега тајне, да примају благослове итд., они заједно са њим отпадају од Цркве. Ето у чему се састоји несагледива трагедија најнесрећнијег времена у коме живимо.

Сви ми, чеда христоименитог народа српског, светосавског, преживљавамо ове трагедије са великом жалошћу. Од Другог Светског рата па на овамо ређао се пораз за поразом. Иако се број оних који су остали истински верни заветима наших отаца, оних који су чврсто стајали на бранику светог гесла „Са вером у Бога за краља и Отаџбину!“, смањио до ишчезнућа, у свој овој тами свеопштег отпадништва, како верског тако и националног, у тами ишчезавања хришћанског благочешћа, чојства, витештва и морала сваког Србина понаособ, част изузецима, постоји ипак једна мала проклијала клица која може макар пред крај времена израсти у силно и разгранато дрво, постоји једна једина сјајна жеравица која се може претворити у страшну за непријатеље буктињу и запалити огањ ревности за славу Божију, онај огањ који је Господ дошао да баци на земљу. Та клица и та жеравица – то је Истинско Православље. Истински Светосавско, истински антиекуменистичко Православље – вера наших отаца.

Нас истинских православаца је мало, веома мало. Али наш идеал је она стара Светосавска српска Црква, која је била народна Црква, која чува и негује народни дух, обичаје, предања, потчињавајући их вечној, божанској, хришћанској Истини. Светосавска Црква увек је имала пред очима само свој Божански позив у српском народу и мирно али одлучно га је остваривала, никада не обраћајући пажњу на то да ли је време погодно или није, тј. да ли ће због доследности светосавским идеалима бити од света презрена или чак прогоњена. И јуче и данас и сутра и увек она ће бранити своја права, светосавски народни дух, светосавску народну културу и све остале светосавске завете. То и јесте крсно-васкрсни пут наших светих предака од кога ни по коју цену не смемо одустати.

Двадесети век био је за све православне народе, па и за наш народ, одлучујући век „просејавања“. Он је поделио људе на оне који увиђају шта се сада дешава и који су, поред неизоставних тегоба тесног и трновитог голготског пута, предузели све мере предострожности како не би дозволили да и њих понесе силна бујица савременог отпадништва, и на оне који равнодушно затварају очи пред свим што се догађа. Ови последњи затварају очи пред реалношћу страшне апостасије само из разлога што неће да иду крсно-васкрсним путем голготе. То је дух посветовњачења, одрицања од духа Христовог, духа Светосавског, и стапања са овим светом који у злу лежи. Од Православне Цркве одвојило се такозвано "светско" или "екуменистичко православље" – институционална црквена структура коју су дубоко прожеле упропашћујуће јереси екуменизма, модернизма и сергијанства. Због свега овога треба да будемо свесни да је Истинско Православље данас једини крсно-васкрсни пут којим је могуће достићи васкрсење, како лично тако и народно. У свом тумачењу Откривења светог Јована Богослова архиепископ Аверкије Џорданвилски (1976) пише у вези са Филаделфијском Црквом из откривења следеће:  “Филаделфијска Црква је слика претпоследњег периода у животу Цркве Христове, епохе чији смо савременици, епохе у којој црква има мало снаге у људском роду, епохе у којој ће започети нови прогони и у којој ће бити неопходно дуготрпљење”.  У том контексту треба и посматрати будућност Српског народа и Српске Цркве. Ми не треба да живимо у илузијама да ће доћи до васкрсења Православља и православних држава на челу са Царском Русијом. Постоје таква пророчанства, али она су у домену чуда и строго су условљена свенародним покајањем. Насупрот институционалној бљештавој државној цркви која доживљава свој пуни спољашни процват, Истински Светосавска Српска Црква живи и живеће у малим илегалним (катакомбним) заједницама, непризнатим од стране државе, по предграђима, планинама и шумама, предвођена малим бројем епископа, свештеника и монааха, потпуно сакривена од пажње светске јавности.

Данас та од овог света презрена Црква прославља свој најдражи празник светог и свехвалног Васкрсења Христовог, уз спознају да без праве вере нема васкрсења ни личног ни народног. Ко хоће да се спаси, рекао је свети Атанасије Велики, тај пре свега мора да сачува Саборну Веру, коју ако не сачува у потпуности и непорочности, тај несумњиво гине заувек. Управо са таквим убеђењем и поруком честитам вам празник над празницима, светло Васкрсење Христово: онима који још нису сакупили снаге да изађу из официјелне и присаједине се истинској Цркви, нека Васкрсли Господ да снаге за то свето дело; а оне који су то урадили давно или скоро нека Васкрсли Господ укрепи! Загрлимо једни друге, опростимо онима који нас мрзе и радосно запевајмо: Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав!

Христос Воскресе!

+Епископ Акакије
О Васкрсу 2012. 

Извор: Србин Истински Православан